ŠEKULARAC OTVORIO DUŠU: Glava nije pratila noge, Jugović mi nikada nije oprostio!

Kada kažeš Dragoslav Šekularac (30. 11. 1937, Štip) misliš – fudbal. I zato, ko malo poznaje Šekija, zna da prvo pitanje mora da glasi: da li ste najbolji naš igrač svih vremena?

– Ne, nisam, jer nisam imao glavu koja je mogla da prati dobre noge. Buran temperament me je mnogo sputavao, a nisam trpeo nepravdu, pa sam činio stvari koje nisam smeo. I zato sam dao duplo manje nego što sam mogao i – morao. Jednostavno, nisam uspevao da toliku popularnost držim pod kontrolom. Ali i da nisam bio takav, svoj glas bih dao Bajdi Vukasu i Josipu Skoblaru, koji su za mene naša dva najbolja igrača svih vremena.

* Koje još igrače cenite?

– Prvo bih pomenuo generaciju Zvezde koja se više neće “roditi”, tu mislim na Pančeva, Deju, Piksija, Robija, Belodedića… Ne postoji jedan najbolji na svetu, postoji samo grupa igrača koja je pravila čuda, svako u svoje vreme. U toj eliti su Pele, Maradona, Mesi, brazilski i portugalski Ronaldo, Sivori…

Po odlasku iz Zvezde promenili ste 10 klubova, igrali u Nemačkoj, Americi, Kolumbiji, Španiji, Kanadi?

– Moja karijera, ona prava, trajala je od 17. do 23. godine, sve ostalo se svodilo da imam veliko ime i veliku muku. Da sam otišao u Juventus, bilo bi to dobro i za mene i za Zvezdu, ali i za jugoslovenski fudbal, jer bih mnogim igračima širom otvorio vrata Evrope. Sve mi se tada poremetilo i menjao sam klubove kao čarape, a prvo sam otišao u Karlsrue da bih obezbedio egzistenciju.

* U reprezentaciji Jugoslavije odigrali ste 41 utakmicu (šest golova), malo ili…?

– U moje vreme se igralo mnogo manje reprezentativnih utakmica, uz to, ja sam dosta bio i kažnjavan, ali i da je sve bilo kako treba, ne bih prešao 50 utakmica.

* Osvojili ste srebro na Olimpijskim igrama u Melburnu 1956. godine?

– Igrali smo zaista dobro, ali ostaje žal za zlatom, jer smo po kvalitetu mogli i da se popnemo na tron.

* Učestvovali ste na dva svetska prvenstva: 1958. u Švedskoj i 1962. godine u Čileu?

– U Švedskoj smo dosta dobro igrali, ali nismo bili kandidati za najviši plasman. Čile, e to je nešto drugo. Bili smo jedina reprezentacija koja je mogla da parira Brazilcima koji su lako postali svetski prvaci. Ali kada smo stigli do četvrtfinala, rukovodstvo se zadovoljilo postignutim, a onda su počeli da beže od nas da nam ne bi dali očekivane premije. Ipak, stigli smo u polufinale, ali se onda sve raspalo. Izgubili smo od Čehoslovačke, od koje smo bili kvalitetniji, posle toga nas utakmica za treće mesto nije interesovala, pa smo poraženi i od domaćina. Ja sam za celo Svetsko prvenstvo, a bili smo četvrti, dobio 300 dolara.

* Ali bili ste član idealne ekipe šampionata, na utakmici protiv Urugvaja dobili ste ocenu 11?

– Čast mi je što sam bio među 11 najboljih, a “jedanaesticu” sam dobio u “Frans fudbalu”. Naime, legendarni francuski novinar Robert Vernj me je zavoleo posle jednog turniru u Parizu gde sam igrao tako dobro da je izašao naslov: “Pele zaboravljen zbog Šekularca”, pa nije odoleo posle zaista moje dobre igre protiv “Urusa” da mi da jednu ocenu više od najviše moguće.

* Trenersku karijeru ste počeli u mlađim kategorijama Crvene zvezde, a u sezoni 1989/90. osvojili ste duplu krunu?

– Počeo sam sa klincima, bio sam i pomoćnik Branku Stankoviću. Dobio sam šansu kada je Zvezda bila na 11. mestu, a vodili smo na kraju borbu za prvo mesto. Osvojili smo i prvenstvo i kup, i krenuli u Evropu.

* A onda vas je opet kaznio buran temperament, u revanš meču osmine finala Kupa UEFA u Kelnu, posle utakmice ste udarili redara u tunelu i bili kažnjeni sa osam utakmica neigranja?

– Nije nas sreća pratila, u Beogradu smo pobedili sa 2:0, u Kelnu imali pet stopostotnih šansi, poslednju u 90. minutu, jedan gol je bio dovoljan da idemo dalje, ostalo je 3:0 za Nemce. Opet sam reagovao neprimereno, kako nisam smeo, ta žuta minuta je crna mrlja moje karijere.

* Zbog te kazne ste morali da odete iz Zvezde?

– Shvatio sam da je glupo i nemoguće da vodim tim s tribina i otišao sam.

* Došao je Ljupko Petrović i uz nekoliko pojačanja postao prvak Evrope?

– Pre svega, Ljupku, kome i ovom prilikom čestitam na osvajanju titule prvaka Evrope, ostavio sam sjajan tim koji na našim terenima sedam meseci nije izgubio utakmicu. Bez želje da umanjim njegov uspeh, mislim da Zvezda nikada više neće imati takav tim, koji je još bio pojačan Mihajlovićem i Jugovićem.

* Da ste ostali na klupi Zvezde, da li biste i vi slavili u Kupu evropskih šampiona?

– Teško je to reći, ali sam siguran da je Zvezda, kao klub, mnogo učinila da se postigne istorijski uspeh. Mislim da je presudan bio dolazak Belodedića, koji je igrao već kod mene, jer nam je upravo takav igrač nedostajao. Pravi igrač u pravo vreme na pravom mestu. Kockice su se sklopile, a kako Ljupko nije mnogo menjao onaj moj tim, a došla su i pojačanja, imam prava da verujem da bih i ja stigao do evropskog trona.

* Posle toga opet Jovo nanovo, šetnja po belom svetu: bili ste trener u klubu Amerika, Al Nasru (Rijad), Hajdelbergu, Marbelji, Busanu, Srpskim belim orlovima u Torontu?

– Sve posle je bila borba da sebe obezbedim za stare dane. Bio sam trener godine u Australiji sa Hajdelbergom, bio sam selektor Gvatemale i ostaje žal što za jedan gol nismo otišli na Svetsko prvenstvo.

* Današnji fudbal?

– Ne idem na utakmice i ne mogu da kritikujem.

* KOD vas nije bilo mesta za Vladimira Jugovića?
– Ogrešio sam se o Jugovića i on mi to nikada nije oprostio. Ali došao je iz JNA, konkurencija je bila žestoka, a tu je bio i Stošić, koga sam trenirao u podmlatku i dobro ga poznavao. Znao sam da će Juga napraviti sjajnu karijeru, ali ja tada nisam mogao da ga čekam. Trenerska muka..

Novosti
Foto: Arhiva