RUDNIK NOVO BRDO MESTO NASTANKA SRPSKOG DINARA: Kovanje novca oduvek bila vladarska privilegija

Kako navodi, kovanje novca bilo je oduvek vladarska privilegija, odnosno „pitanje državnosti i suvereniteta“. Srbija je, kao i druge države Evrope, pratila monetarna dešavanja i tokove i kada je krajem 12. i početkom 13. veka došlo do monetarizacije evropskog društva, Srbija se uključila u sve to.

„Prva kovanja vladara iz dinastije Nemanjića vezujemo za kralja Radoslava, sina Stefana Prvovenčanog, koji je na Rasu kovao prvi srpski novac. To su bili traheji koji su bili od bakra i srebra, ali nakon njegove vladavine dolazi do različitih političkih promena i do pauze u kovanju novca. Sa kovanjem novca ponovo je početo u vreme kralja Dragutina, kada upravo srpski dinar ulazi u potrebu i on je sada kovan po potpuno novom uzoru, a to je bio venecijanski groš. Ono što je karakteristično za srpski novac koji je kovan sve dok je postojala srpska srednjovekovna država, odnosno sve do pada despotovine, on je kovan gotovo isključivo od srebra“, ističe Matić.

Prema njenim rečima, Novo Brdo se prvi put javlja u vreme kralja Milutina. Ono je vrlo brzo stiglo druge veoma razvijene rudnike u Srbiji poput Brskova i postaje jedan od najznačajnijih rudarskih centara već u vreme cara Stefana Dušana, da bi vrhunac doživelo u vreme despota Stefana.

„Tamo se iskopavalo glamsko srebro koje u sebi sadrži određeni procenat zlata što je zaista jedna dragocena kombinacija. Upravo u vreme Stefana Dušana, krajem prve polovine 14. veka tamo se i otvara prva kovnica novca, gde je kovan srpski dinar, i u vreme Stefana Dušana, kneza Lazara, kasnije despota Stefana i Đurđa Brankovića. Za razvoj rudarstva u Srbiji bili su veoma važni rudari Sasi koji su značajno unapredili rudarsku proizvodnju. Kasnije se u to uključilo i lokalno stanovništvo i zaista dolazi do jedne ekspanzije rudarstva, a o tome nekako najslikovitije govori činjenica da je u 13. veku u Srbiji bilo 7 rudnika, a već sredinom 15.veka preko 30“, navodi Matić.

Ona dodaje da je to srebro u vreme despotovine u značajnim količinama snabdevalo čitavu Evropu, te da se Novo Brdo „nije bez razloga našlo i na kartama sveta kao jedan od najznačajnijih rudnika na Balkanu“. U Novom Brdu se, pored rudnika, nalazila i kovnica novca. S druge strane, postojali su na Kosovu i neki manji rudarski centri u kojima se iskopavala ruda, poput Gračanice ili Janjeva, ali se novac kovao u Prištini, Prizrenu, Peći i u Zvečanu, a postojala je značajna državna kontrola nad ovim procesom.

„Kovanje novca i uopšte monetarna politika bili su pod strogim državnim patronatom, to je bio i značajan izvor prihoda i pokazatelj državnosti. Isto tako, u nekom ikonografskom smislu, to je bio kanal komunikacije između vladara i podanika, tako da su se mogle slati različite poruke, dakle imalo je i propagandnu ulogu, tako da se država uvek trudila da zadrži određenu kontrolu nad kovanjem novca. To vidimo i kroz Dušanov zakon i kasnije značajan Novobrdski zakonik, odnosno Zakon despota Stefana koji je poznat i kao Rudarski zakonik“, objašnjava Matić.

Prema njenim rečima, danas nažalost malo znamo o tome kako su funkcionisale kovnice, već to može da se pretpostavi na osnovu toga kako su one izgledale u nekim drugim državama.

„Kovnice su se u Srbiji uglavnom davale u zakup i rukovodilac kovnice je imao veoma važan zadatak da se brine o kvalitetu samog novca, njegovoj težini, čistoći i da se on slučajno ne krivotvori, jer za to su postojale stroge kazne. Sam proces je obuhvatao nekoliko faza, od pravljenja kalupa, zatim rezanja pločice i na kraju kovanja samog novca. Rezači kalupa su bili jedni od zaista najvažnijih članova kovnice i oni su često dolazili i iz drugih mesta, recimo Soluna ili Dubrovnika i drugih primorskih gradova i mi po nekim stilskim karakteristikama možemo da prepozanmo različite uticaje“, obajšanjava naša sagovornica.

Sami kalupi su se, ističe, sastojali iz dva dela, jednog koji je bio fiksiran i drugog pokretnog, što bi danas bili avers i revers. Sačuvan je veoma mali broj tih kalupa jer su oni uništavani nakon upotrebe da ne bi došlo do krivotvorenja novca. Na novcu su se obično nalazile različite predstave vladara.

„Tu se često oni predstavljaju i sa Hristom ili sa nekim svetiteljima, sa Bogoordicom, recimo prva kovanja kralja Radoslava, na aversu se nalazi Arhangel Mihajlo, dok se na reversu nalaze prikazi kako Hrist blagosilja kralja ili se recimo tu nalazi Bogorodica, pa čak i car Konstantin. Recimo u vreme kralja Dragutina i Milutina, tu je Sveti Stefan kao zaštitnik Nemanjića, pa se recimo Sveti Stefan javlja i na pečatima. Kasnije imamo i predstave šlemova, predstave vladara sa mačem i na konju, dakle najrazličitije predstave, pa recimo predstave cara i carice ako govorimo o Dušanu i Jeleni“, kaže Matić.

Podseća da u okviru stalne postavke Narodnog muzeja postoji čitava jedna prostorija posvećena Novom Brdu, gde se nalaze predmeti pronađeni prilikom arheoloških iskopavanja, rekonstrukcija Novog Brda s njegovog vrhunca, dakle 14. i 15. veka,  rudarske alatke, keramika pronađena u katedralnoj glavnoj crkvi na Novom Brdu, kao i nešto starog novca i nakita, „jer razvoj rudarstva uslovio je razvoj trgovine i zanatstva, tako da je Novo Brdo bilo najveći srpski srednjovekovni grad“.

Ipak, još u vreme despota Stefana, dok je Novo Brdo bilo na vrhuncu, osećali su se pritisci osmanskih osvajanja i Novo Brdo prvi put pada pod osmansku vlast 1441. godine, ali je ubrzo bilo vraćeno pod srpsku vlast – nažalost, ne zadugo.

„Godine 1455. Novo Brdo je palo, ubrzo nakon toga i srpska prestonica, tako da tim činom prestaje da postoji srpska srednjovekovna država i u Novom Brdu prestaje da se kuje srpski srednjovekovni novac. Ali je Novo Brdo zadržalo određeni značaj i u osmanskom periodu, ali sve manjim i manjim intenzitetom se iskopavala ta ruda i praktično do kraja 17. veka Novo Brdo je bilo u potpunosti napušteno“, zaključuje Matić.