PUTOVANJE PUNO LJUBAVI: Saznajte kako vaspitati svoje dete!

Možda bi mogla desiti se ljubav, ali ja ne znam da li je želim ili ne želim, napisao je svojevremeno Dobriša Cesarić. Ljubav pokreće svet, ali kako živeti puni ljubavi u društvu koje je kroz istoriju naviklo na patnju, žrtvu i nepravdu? Kako sa ljubavlju gledati na sve negativno iz prošlosti i sadašnjosti i okrenuti se budućnosti? Krenimo redom…

Vaspitavanje, ljubav i ja

Većina nas je u životu čula za onu – Voli bližnjega svoga kao samoga sebe. Dobro, ali šta ako se ne osećamo dobro u svojoj koži? Šta ako možemo voleti samo teoretski, dok smo u svakodnevnom životu više nezadovoljni nego zadovoljni sobom. Ne znamo kako se izvući iz krize (morala, finansijske krize, zdravstvenih problema…). A to ustvari i nije tako nemoguće kako se mnogima čini. Mi ljudi imamo moć, da svojim razmišljanjem utičemo na svet oko sebe. Dakle prvo mi nešto zamislimo i formulišemo to rečima, često ponavljamo i onda te misli/vibracije čine čuda i sve se nekako poklopi i to se dogodi. Dakle, možemo ponavljati u sebi ili naglas više puta na dan, nešto u stilu: Volim sebe; Volim svoja dela; Volim svoj izgled… Manje-više, pokušajte uveriti sami sebe da volite sami sebe. Možete biti sigurni da ste na pravom putu kad u drugima počnete primećivati ono lepo i pozitivno kao: dobru nameru, dobru volju, dobre rezultate, dobar izgled, dobru ekipu…

Vaspitavanje, ljubav i dete

Šta bi mi trebali učiniti ili misliti kada naše voljeno dete pravi gluposti, kad je nemoguće, ne sluša nas i radi sve po svom? Bismo li ga i tada trebali bezuslovno voleti i reći mu: Ma volim te kakav god da jesi, možeš mi se popeti na glavu ja te svejedno volim! – ili bi ga tada na kratko trebali prestati voleti? Kako tu bezuslovnu ljubav živeti iz dana u dan? Otprilike ovako, zamislimo sledeću situaciju: Dete je za stolom i umesto da jede ono uzima hranu iz tanjira i baca je na pod. Dosta izazovna situacija ako u tom trenutku trebamo voleti dete, a ne sviđa nam se njegov postupak i rado bi ga za kaznu potegnuli za uši ili sl. pa ga tako naterali da posluša.

Krenimo korak po korak. U tom trenutku voleti dete znači biti pored njega za vreme obroka, a ne imati važnijeg posla tipa telefoniranja, peglanja ili raspremanja. Naglasimo detetu, odnosno ponovimo mu po stoti put, vedrim glasom, kako se treba ponašati, kako pristojno jesti za stolom. Možemo izvrnuti sve na šalu tipa: Pa ti misliš da je pod gladan! Ma, neeeeeee, ne može pod biti gladan (nabacite smešak na lice kao da Vam je dete ispričalo dobru foru). Ti si gladan! Ajde sada lepo klopaj sa viljuškom. Da vidim kako ti znaš pristojno klopati sa viljuškom. Trebamo pričekati da dete uzme viljušku u ruku, počne jesti, i onda ga pohvaliti: Tako se pristojno klopa, bravo!

Vaspitavanje, ljubav i vreme

Ako se pitate zašto se ne treba ljutiti kad ne slušaju, evo jednog obrazloženja: Deca su naši saveznici, a ne izazivači! Iz tog razloga ako u svakodnevici, sada, danas, nakratko skrenu sa pravog, željenog, određenog puta, naša je uloga da im odmah ukažemo na to da postoji pravi put, koji je to pravi put i da mi od njih očekujemo da se vrate na taj pravi put, odmah i sada. Ako se pitate zašto deci trebamo nešto reći 100 puta i 101. put oni opet po svom, odgovor se bazira na logičkom razmišljanju. Deca žive u sadašnjosti, danas i sada, ne znaju od rođenja upoređivati nama odraslima naizgled slične ili iste situacije i onda donositi zaključak šta bi u buduće, u jednoj novoj tj. uporedivo sličnoj situaciji trebalo primeniti od naučenog. Na to im mi roditelji trebamo ukazati, to ih mi trebamo naučiti. Zato treba biti istrajan i strpljiv roditelj. Pa ne kaže se uzalud: Ponavljanje je majka mudrosti, jer vaspitavanje je putovanje, a ne krajnja tačka puta!

Izvor: opusteno.rs
Foto: Arhiva