Izvor: Kurir.rs
26.07.2023 u 21:01
1

GORDO POSRTANJE BEZ PREMCA: Šta je ‘Vozilo A’ i njegovi naslednici? ČINJENICE NISTE ZNALI

Staljin je mogao mirno da čeka razvoj situacije, spominjući svoj mali prst i prećutkujući dogovore iz Teherana i sa Jalte.

Nemoguća misija na jugoslovenski način. I tako bi mogao da se naslovi ovaj tekst. Na otvorenom delu Vojnog muzeja na Kalemegdanu, blizu svog starijeg brata, nalazi se tenk ”Vozilo A”, čudni bastard.

UŽAS KOD BAHMUTA: Novinar zadobio višestruke rane od gelera

Nastao je kao rezultat više motiva – očaja, nadobudnosti, tvrdoglavosti ali i uverenja da se sve može postići naređenjem, elanom i partijskom odanošću. Bilo je to vreme kada se ”jurišalo na nebo”, a pad s tih visina bio je strmoglav i svi su ga izbegavali. Kada su se neraskidivi, bratski i partijski odnosi dve države, dva naroda i dva najveća prijatelja, njihovih lidera Staljina i Tita gotovo naglo survali u politički ambis, na  vetrometini je ostala jedino Jugoslavija.

Odnose država kojih više nema već smo opisali, a i na temi o Sremskom frontu koliko je bila značajna količina naoružanja stigla iz SSSR. To što je do Rezolucije stiglo, stiglo je – i to je bilo to. Trebalo je pod hitno naći drugo rešenje, a pri tom je, kao mač nad glavom, stajalo servisiranje, tekuće održavanje i unapređivanje postojeće sovjetske tehnike koja je dobrim delom već bila ”raubovana”. Sve je to preko noći palo u vodu, pa smo morali sami da se snalazimo.

Već prvom polovinom 1948. godine bilo je jasno da su odnosi kardinalno narušeni. Tito je žurio i već 26. februara 1949. godine otišao je u mladenovački ”Petar Drapšin” i naredio da se napravi novi tenk. To naređenje uvijeno je u anegdotu za javnu upotrebu jer je on upitao radnike – ”Možete li vi to?”. Ko je smeo da kaže – ”Ne možemo”? Smesta je usledio odgovor -”Onda, hajde na posao”.  Tehnički i projektni zadatak dobio je naziv ”Teški tenk Vozilo A-1”  i od njega se nije tražilo da bude bolji od ”T-34/85”, serije 1946. godine. Naprotiv, tražilo se kopiranje obrasca. Takav postupak činio se racionalnim jer je Jugoslovenska armija već bila prinuđena da izokola nabavlja rezervne delove za postojeći tenkovski park. Inžinjeri su imali slobodu da isprave nedostatke ”tridesetčetvorke” koji su zapaženi u toku rata, ali i da razrade novo telo i kupolu kako bi se vizuelno prikrila ”pozajmica” sovjetskog rešenja. U projekat je uključen i ”Institut №11” u Kragujevcu koji se nikada pre nije bavio tenkovima, kao i mašinski zavodi u Slavonskom Brodu i Jesenicama u kojima se nalazila i livnica. Rokovi su bili nezamislivo kratki. Projekat je trebalo da se završi do prvog septembra 1949. godine, a prva serija da krene već u aprilu 1950. godine.

Mora se na ovom mestu reći da je u SSSR već postojala verovatno najrazvijenija i najprestižnija serijska industrija tenkova na svetu i namera da se ponove njena dostignuća bila je čak i za najupornije i najtvrdokornije planere nezamisliva. Pri tom ne treba zaboraviti da je Jugoslavija bila temeljno razorena i opljačkana. Sve je trebalo početi praviti ”s ledine”. Pristizale su nemačke mašine iz reparacija, ali u nepoznatom stanju, radnika je bilo malo, inžinjera takođe. Kod nas još nije bila osvojena masovna proizvodnja oklopa, livenih delova i rad na proizvodnoj ”traci”. 

Zato su  konstruktori rešili da ”unaprede” sovjetski model i stvore, sada se to može reći  – egzotičnu varijantu, bastard koji su nazvali ”A-1”. Vozni deo, transmisiju i motor zadržali su od originala. Jasno je da su za preradu koristili već korišćene ili oštećene primerke ”T-34/85”.  Do delova se dolazilo klasičnom kanibalizacijom, postupkom koji nije neobičan u oružarskoj industriji. Da bi se ”naših ruku i pameti delo” ipak razlikovalo koliko-toliko od originala, moralo se nešto uraditi. Izum koji je ovo vozilo razlikovao od originala bila kupola neobične, eliptične forme. Debljina čeonog oklopa bila je 100 mm, stranica 82-86 mm, a zadnjeg dela 60 mm. Međutim, naoružanje je ostalo isto – top ”S-53” u kalibru 85 mm. Istina, naši stručnjaci su taj top obogatili gasnom kočnicom na ustima cevi.

Kako se situacija pogoršavala i usložnjavala, načelnik GŠ Koča Popović naredio je da se proces ubrza i da prvih pet prototipova izađu do prvog aprila 1950. godine, a da bi zatim bilo napravljeno 20 serijskih tenkova. Posle toga bi 1951. godine počela masovna proizvodnja. Tehničku dokumentaciju pripremao je Mehanički biro CTR ”Petar Drapšin” (hodni deo i pogonski sklop), ”Đuro Đaković” u Slavonskom Brodu bio je zadužen za telo, ”Institut № 11” u Kragujevcu za naoružanje, a Vojnotehnički institut za elektroopremu, optiku i kupolu. Na prednjem delu pojavile su se karakteristične ”jagodice”, odnosno  ispupčenja kojih nije bilo na ”T-34”. Zbog povećanja mase nove kupole bilo je potrebno smanjiti debljinu prednje ploče na 50 mm. To je značajno degradiralo odbrambenu moć tenka, bez obzira na zaobljenu kupolu za koju su se konstruktori nadali da će biti povoljnija za efekat rikošeta. Bočni oklop ostao je iste debljine, a pod, veoma osetljivo mesto, bio je debeo svega 20-25 mm. U tenku je korišćen nemački nišan ”TZF”, britanska radio-stanica ”SET-19WF”, ubačeni su nemački mitraljezi ”MG-42”, a na krov je postavljen PAM ”M2. Brauning”.

Nadljudskim naporima do prvomajske parade 1950. godine proizvedena su tri primerka. Nešto kasnije, od 22. do 30 maja, po naređenju generala Popovića sprovedena su opsežna ispitivanja u mladenovačkom kraju. Tenkovi su potom odvoženi na skrivene i dobro obezbeđene poligone. Tamo  je morao da se izvrši nemilosrdni zahtev – ispitivanje otpornosti tenka na na PT sredstva. Rezultati su bili razočaravajući. Po narudžbini, kupola je trebalo da izdrži direktan pogodak granate od 76 mm iz topa ”ZIS-3” sa daljine od 250 metara. Taj zahtev bio je neostvariv za naše tadašnje kapacitete, mogućnosti i znanja. Nije još bila osvojena proizvodnja livenih kupola, pa umesto iz komada, kupola se sastojala iz šest livenih delova sastavljanih zavarivanjem. BK tenka iznosio je 50 granata 85 mm, 2.000 metaka 7,92mm i 500 metaka za PAM M2. 12,7mm (prema drugom izvoru, BK za PAM bio je 50 metaka?).

Motor koji je ”licencno” prozvođen u ”Loli” i ”Rakovici” bio je kopija originalnog motora ”B-2-34” s vodenim hlađenjem, snage 500 KS, a veći deo je već bio osvojen u našoj zemlji. Hodni deo bio je  kopija sovjetskog originala, ali se pokazalo da mu je masa veća! Sastojao se iz pet udvojenih, gumom obloženih točkova dijametra 830 mm. Vodeći toškovi na zadnjem delu imali su šest valjčića za prihvatanje guseničnih delova. Gusenice su imale 72 članka uz masu od 1222-1258 kg, veću za stotinak kilograma u odnosu na ”T-34” kod koga je masa tog dela bila 1.150 kg.

Nikakve prednosti nije bilo u odnosu na ”T-34”, naprotiv! Masa i nosivost rezervoara su povećani što je uticalo na pokretljivost. Brzina nije mogla biti veća od 50 km/h. Ni kod ”T-34” ona nije bila  zadovoljavajuća za novu generaciju tenkova, ali je on ubrzavao do 57 km/h. Masa je povećana za tonu i po više od originala koji je imao 32 tone. Što je najgore, ni raspored posade u kupoli nije bio optimalan; smeštaj osmatračke i radijske opreme bio je loš, kao i kvalitet oklopnih delova. Međutim, najgore od svega je bilo to što je glavno oružje, top od 85 mm, već bio nemoćan protiv novih tenkova. Ispotavilo se da i za kopiranje treba znanja i veštine. Na kraju, sve se svelo na proizvodnju pet primeraka koji su prikazani na paradi u Beogradu, gde je izbegnut debakl zahvaljujući spretnosti jednog vozača koji nije dozvolio da se tenk otrgne kontroli.

Naši stručnjaci nisu odustajali i pokušali su s projektom koji su nazvali ”Vozilo B”, ali dragoceno vreme već je bilo izgubljeno, kao i strpljenje državnog (vojnog i političkog) vrha.  Na ”Vozilu B” trebalo je da uslede nove promene: pre svega, preuzet bi bio top od 90 mm ”M36”; zaštita bi bila povećana u odnosu na ”T-34/85”, ali s manjim razmerama i masom.

Sticaj okolnosti i političko laviranje našeg rukovodstva spasilo nas je od najezde sovjetske armade koja je za napad na Jugoslaviju imala više hiljada tenkova. Zapadni saveznici nisu sedeli skrštenih ruku i na prvo ”flertovanje” komunističke Jugoslavije promptno su reagovali. Ne samo zbog nas, već zbog Sovjeta i njihovih satelita. U Jugoslaviju je već 1951. godine stiglo iz SAD 630 ”Šermana” i 319 ”Patona” i više od 600 aviona, pa je razrada sopstvenog tenka, kao i aviona ”S-49” postala bespredmetna. Od pet primeraka ovog tenka, dva su uništena na poligonu velikog tenkovskog centra u Banjaluci, a još dva su isečena na otpadu. Ostao je samo jedan, taj spomenuti na Kalemegdanu. Pored njega, ostalo je i svedočanstvo o neverovatnoj upornosti naših konstruktora i proizvođača. O tome kako su se stvarno osećali pod tim pritiskom političara i vojnika, verovatno nećemo mnogo naći da pročitamo. Ostaje nam samo da zamislimo kako je bilo raditi dok komesari svakog dana požuruju poslove.

Međutim, ni tu nije kraj ambicijama naših pionira oklopne tehnike! Zabeležena su još dva pokušaja stvaranja sopstvenog rešenja, ali opet na bazi ”T-34/85”. Ispitivanja su tekla tokom 1954. i 1955. godine kada je započet projekt koji je dobio oznaku ”M-628 Galeb”. Prerađen je motorni deo i pojačan je oklop. Napravljene su dve varijante s topom od 85 mm – ”M-628 AS” i sa topom od 90mm (”M-628 AR’’). Bila je puštena probna serija od pet tenkova bez oružja i sredstava veze. Ove verzije nisu videle ni proizvodnju, pa ni trupu, jer su već prva poligonska ispitivanja pokazala izuzetnu ranjivost, odnosno loš kvalitet oklopne zaštite.

Našim konstruktorima je bilo već dosta mrcvarenja samo sa ”tridesetčetvorokom” kao baznim uzorkom. Paralelno s projektom ”Galeb” od 1955. godine počeo je rad na principijelno novom tenku pod oznakom ”M-320”. Za njega je iskorišćen hodni deo urađen na osnovu tenka ”M-47”. Forma tela i kupole bila je originalna. Do tih rešenja došlo se na osnovu analiza oblika tenkova ”M-4”, ”M-47” i neizbežnog ”T-34/85”. Najvažniji deo oklopa – kupola, imala je prednji oklop do 105mm debljine, a stranice i zadnji deo između 50 i 52mm. Posadu je sačinjavalo pet ljudi, a motor je bio V2 dizel. Glavno oruđe bio je top ”L/52” kalibra 90mm s BK od 50 granata. Bio je napravljen eksperimentalni primerak. Međutim, posle detaljnih ispitivanja pokazalo se da on zaostaje za tenkom ”M-47” pa stoga nije ni ušao u naoružanje.

Oprezno jugoslovensko rukovodstvo želelo je tenk koji bi bio bolji i od zapadnih i od istočnih uzora. Upravo su osobine ”Galeba”, kao i iskustva u radu s njim, bili osnova za još jedan projekat. On je dobio oznaku ”M-636” i mnogo ratoborniju oznaku od svog prethodnika – ”Kondor”. Parametri oklopa već su bili bliski tenku ”T-54”, tada najmodernijem na svetu, a motor V-2 je modernizovan i pojačan do 600 KS. Podvozni deo bio je sopstvene konstrukcije, ali opet po tipu ”T-34”. Od topa koji je prošao ispitivanja na modelu ”M-320” prešlo se na kopiju sovjetskog topa 100mm s tenka ”T-54”. Ta varijanta dobila je oznaku ”M-636D”. Eksperimentalni primerci napravljeni su 1959-1960. godine. Pored konstrukcionih nedostataka, pojavio se još jedan problem – nepodnošljivo visoka cena proizvodnje i lošije osobine u odnosu na ”T-54”. Pri tom je bilo i nemoguće brzo pokrenuti masovnu proizvodnju. Početkom šezdesetih godina program je prekinut i stavljen u arhivu. Jugoslavija, koja se u međuvremenu ”pomirila” sa SSSR, naručila je veliku i unosnu seriju tenkova ”T-54” i ”T-55” u različitim varijantama i proizvođačima, što će biti predmet posebnog teksta.

Do novog pokušaja, tenka ”M-84”, trebalo je još čekati i učiti.

 

PREUZMITE MOBILNE APLIKACIJE

Gledajte “Happy” kablovske kanale i to: “Moje happy društvo”, “Moj happy život”, “Moja happy zemlja” i “Moja happy muzika”.

Program se emituje kod kablovskih operatera “IrisTV” i “Supernova”, a možete ih pronaći na sledećim kanalima: “Moje happy društvo” - IrisTV / 171 ; Supernova / 71 | “Moj happy život” - IrisTV / 172 ; Supernova / 72 | “Moja happy zemlja” - IrisTV / 173 ; Supernova / 73 | “Moja happy muzika” - IrisTV / 174 ; Supernova / 74

1 thought on “GORDO POSRTANJE BEZ PREMCA: Šta je ‘Vozilo A’ i njegovi naslednici? ČINJENICE NISTE ZNALI”

Ostavite komentar

Unesite pojam i stisnite enter