ZBOG NJE JE KNEZ MIHAILO OSTAVIO ŽENU I DETE: Srbi joj zamerali razmaženost i što nije naučila srpski jezik

Kada je na beogradskom pristaništu jula 1859. godine pristala bogato ukrašena lađa, sa sobom je donela neobičnog gosta. Posle šest godina braka, po prvi put je nogom na srpsku zemlju stupila njena nova kneginja, lepa i gorda Julija Hunjadi-Ziči Obrenović.

Julija Hunjadi Obrenović rođena je 1831. godine u Beču. Njen otac bio je mađarski grof Ferenc Hunjadi de Ketelji, dok je majka Ilonka Ziči de Zič et Vasonka, bila slovačkog porekla. Pored Julije, Ferenc i Ilonka imali su još tri sina. Od rane mladosti slovila je za lepuškastu devojku, uglađenih dvorskih manira, iako su joj često prebacivali razmaženost koja se graničila sa ohološću.

Šušklao se da je zbog toga i „zapala“ za oko samom Franji Josifu, poslednjem austro-ugarskom caru, čija je povremena ljubavnica bila. Ove kao i mnoge druge priče danas je teško proveriti, ali su se održale u ovom ili onom obliku, obilato podržavane i širene od strane protivnika i pobornika dinastija Obrenović.

Istorija kaže da se sudbonosni susret sanjivog kneza Mihaila i zavodljive Julije odigrao upravo na carevom bečkom dvoru. Neki idu dotle da tvrde da je Julija bila gurnuta u kneževo naručje kako bi se ojačao austrijski uticaj na srpskom dvoru. Drugi su u njihovom susretu videli pokušaj Julijinog oca da popuni džepove, pošto je iako dvorski komornik i slavnog porekla, bio na ivici bankrota.

Bilo kako bilo, lakozaljubljivi knez još brže je zaboravio Mariju Berghaus sa kojom je imao sina i pao na Julijine čari. Ispostaviće se da ni Julija nije bila imuna na visokog, uglađenog kneza. Malobrojni svedoci kažu da je bila iskreno i beskrajno zaljubljena u njega. Bar u tim prvim godinama njihovog braka.

Brak uprkos svima

Brak između kneza Mihaila Obrenovića i kneginje Julije Hunjadi, sklopljen je 1853. godine u ruskoj kapeli u Beču, uprkos protivljenju kneza Miloša. Prve godine zajedničkog života provešće između Mihailovog bečkog stana i imanja „Ivanka“ koje se nalazilo u blizini Bratislave, na samoj obali Dunava.

Iz tih prvih godina braka, ostao je i zapis kako da je prilikom prve posete imanju, knez Juliji poklonio svečanu srpsku narodnu nošnju od svile i kadife, koju je ona sa oduševljenjem ponela.

Život je bar na trenutak izgledao idilično, ali su se nad potpunom srećom mladog bračnog para uskoro počeli da nadvijaju oblaci sumnje. Godine su prolazile, a poroda nije bilo. Nešto iz nezadovoljstva starog kneza Miloša, nešto iz dvorskih priča, počinje da se raspreda o uzrocima kneginjine neplodnosti. Svi su, ovako ili onako, vodili ka njenom navodnom raskalašenom životu na bečkom dvoru. U međuvremenu, kolo dinastijske sreće se okreće i posle 20 godina izgnanstva, Obrenovići se vraćaju u Srbiju. Prvo knez Miloš, a potom i Mihailo.

Kneginja će u Beograd stići nekih šest meseci posle povratka muža, 4. jula 1859. godine. Hroničari su zabeležili da je u njenu čast bio priređen veliki doček, a turski topovi sa Kalemegdana ispalili su počasni plotun.

Iako strankinja odgojem, a donekle i poreklom, Julija Hunjadi Obrenović, bila je pomalo i starosedelac. Slavna porodica Hunjadi imala je kroz vekove zamršenih dinastijskih i političkih brakova veze sa porodicom samog osnivača srpske države, velikim županom Stefanom Nemanjom. Naime, potomci Nemanjinog sina Vukana su preko Lazara Hrebljanovića i kroz brakove sa hrvatskim plemstvom, koje je, nadalje, vezalo svoju sudbinu za ugarske grofove, izrodili lozu koja je gotovo na samom svom kraju imala Juliju.

Sve ovo je uticalo na to da Julija po prvi put napusti Srbiju par meseci po dolasku. Narednih meseci putuje po evropskim banjama o trošku supruga, gde je i zatiče svekrova smrt, septembra 1859. godine. Ovo je i početak otvorenih bračnih nevolja vladajućeg para. Patrijarhalna beogradska javnost zamera joj što se po prijemu pisma o Miloševoj smrti nije odmah uputila u Beograd da bude uz Mihaila, već nastavlja svoje dalje putovanje. Slomljeni knez u svom dnevniku jadikuje o nesrećnoj ljubavi, i počinje da izražava sumnje u namere svoje supruge.

Zamerke Srba

Bilo kako bilo, Mihailovim stupanjem na presto, Julija postaje nevoljni suvladar. Treba reći da srpski zapisi iz kasnijih vremena grade jako nevopoljnu sliku o kneginji. Zamerali su joj razmaženost, visoke zahteve, oholost, činjenicu da nikada nije naučila dobro da govori srpski jezik. Zamerali su je što udajom nije prešla u pravoslavlje, već je ostala verna katoličanstvu.

Sa svoje strane, ona je preuzela ulogu neformalnog diplomate putujući po evropskim dvorovima gde je iznosila sasvim drugačiju priču od onih koje su se provlačile po novinama i slikale Srbiju u izuzetno negativnom svetlu.

Brinula o Mihailovom vanbračnom sinu

Prihvatila je i brinula se o kneževom vanbračnom sinu, Velimiru, neki tvrde čak i više od Mihaila. Bavila se prevođenjem i pisanjem, kao i humanitarnim radom. Pored niza dobrovoljnih organizacija i škola koje je pomagala, sa knezom je organizovala i čuveni bal u Srpskoj kruni na kome su prikupljena sredstva za izgradnju Varoške bolnice.