ŽIVEO SA BUBNJEM CEO ŽIVOT: Dragoljub Đuričić nepresušni izvor energije za života i posle njega… (INTERVJU)

Pre tačno osam meseci prestalo je da kuca srce velikog Dragoljuba Đuričića.

Omiljeni i najpopularniji bubnjar Dragoljub Đuričić preminuo je 15.marta ove godine.

Tuga i bol ne prestaju.

U znak sećanja na njega, objavljujemo intervju koji je davno uradila novinarka našeg portala. 

Bubnjar čiji je ritam pratio mnoge slavne muzičare sa ovih prostora, ali i protestne kolone devedesetih,  govori o svom detinjstvu u zabačenom crnogorskom selu, ljubavi prema muzici i prvim koracima u karijeri i otkriva svoje do sada nepoznate talente.

View this post on Instagram

A post shared by Dragoljub Djuricic (@dragoljubddjuricic)

Rođeni ste u Kobiljem Dolu, u mestu Cuce, u Crnoj Gori. Kako je izgledalo vaše detinjstvo?

– Rođen sam na Cetinju, moja majka je radila nekoliko godina u Cucama, pa sam posle rođenja bio tamo, vrlo se malo toga sećam. To su neka sasvim druga vremene, tada se u teškim uslovima stvarala zemlja zvana Jugoslavija. Sećam se da mi je majka kao poslasticu kupovala karamele na komad i to jednu za 7 dana, a nekada i za mesec.

U tom selu napravili ste prestižnu letnju muzičku manifestaciju Cucka jeka, koju je tokom leta pratilo više 10.000 posetilaca. Koji su bili vaši motivi za to?

– Svako ima svoje selo, svoj Kobilji Do, nismo mi svi poreklom iz Njujorka, koji je takođe nekada bio selo. Jednostavno, želeo sam da u čast očevog rođendana napravim koncert u njegovom selu i eto…

Od malih nogu opredelili ste se za palice i bubnjeve. Na koji način ste izabrali ovaj instrument? Šta vas je podstaklo na to?

– Kao dete sam bio okrenut sportu, to su vremena kada je retko ko imao radio, a kamoli… Počeo sam da se interesujem za muziku tek sa 15 godina, što je za današnje vreme već prekasno.

Niste primljeni u muzičku školu u Dubrovniku jer su smatrali da ste antitalenat, a dokazali ste suprotno. Kako danas gledate na to?

– Ko zna, možda su oni bili u pravu, možda i jesam antitalenat. (Smeh). Ali, moja ljubav prema muzici radila za mene i zato sam danas to što jesam. Nisam ni sanjao da će se dogoditi bilo šta, ali nisam odustajao.

Kada ste svirali prvi put na pravom instrumentu?

– Sada ne znam da li sam tada smirivao sopstvenu postpubertetsku nervozu, ali sam uvek bio prvi u svemu, pa sam tako za ručkom uvek prvi pojeo supu i kašikom udarao po stolu, tanjiru, sve dok ne dođe glavno jelo…

Koliko godina ste imali kad ste dobili prve bubnjeve?

View this post on Instagram

A post shared by Dragoljub Djuricic (@dragoljubddjuricic)

– Prve bubnjeve sam video sa 16 godina, a sa 17 sam ih sam kupio. Sećam se da sam radio razne poslove, štedeo i na kraju kupio polovne Hollywood bubnjeve.

Koliko ste vremena vežbali na početku?

– Nikada nisam puno vežbao, što se i danas dobro vidi, ali sam živeo sa bubnjem ceo život.

Kako su komšije reagovale na vaše vežbanje?

– Nikada nisam vežbao u kući ili stanu jer nisam vaspitan da bilo šta radim a da drugi zbog toga ispašta. Da sam imao prostora za vežbanje koliko sam vremena proveo u dokolici i da nisam pazio da ne smetam komšijama, pitanje je gde bi mi kraj bio…

Da li je bilo prepreka na putu koje ste samo zahvaljujući svojoj ogromnoj želji prevazišli?

– Kad čovek nešto voli, kada se tome preda, onda su prepreke smešne i sastavni deo života. Naravno, lako je o tome pričati kada se preskoče.

Koja je bila prva grupa sa kojom ste probili led kada su u pitanju javni nastupi?

– To je grupa koja je imala jedan jedini nastup, zvala se The End.

Poznati ste kao bubnjar bendova YU grupa, Leb i sol i Kerber, kao član pratećih bendova Zdravka Čolića i Đorđa Balaševića, kao i po svom solo radu. Kakav je osećaj svirati pojedinačno sa svima? Da li je bolje svirati solo?

– To su dve različite stvari, skoro je neverovatno koliko je različito. Skoro nikada nisam uspeo da odsviram dan za danom dobro te dve vrste koncerta. Jedan je uvek patio, najčešće onaj koj je bio drugi po redu. 

Trebalo je da ostanete u Londonu 1979. i da svirate sa grupom Straith Eight. Zbog čega ste odustali?

– Pojavio se pank, pozvali su me Straight Eight, koji su kasnije postali jako poznati. Nisu mi se dopali, mada tada nisam shvatao pank. Doduše, ni do danas ga nisam shvatio toliko da bih mu se predao, uz veliko istorijsko uvažavanje te pojave.

Imate dva sina, Milana i Andriju. Šta ste ih savetovali dok su bili mlađi?

– Skoro ništa, sve u svoje vreme. Za mene je najvažnije bilo da se igraju, a sve drugo dođe samo.

Imate i dvoje unučadi. Kako oni reaguju na vašu muziku?

– Oni se samo igraju, pa tako dođe i da me oponašaju. To mi je zanimljivo, a ako uđu dublje u to, samo će im se otvoriti.

Vaš sin Andrija trenira rukomet i veoma je uspešan u tome. Kakvi su njegovi planovi?

– Tu sam da ga podržim da što duže bude srećan u životu, a on sam bira šta će. Kada skrene, malo ga savetujem da ispravi dok je vreme.

Bavite se i slikarstvom. Da li možemo da se nadamo i nekoj izložbi?

– Poslednje što sam nacrtao je Andrijin portret, mislim da je dobar. Slikam kad mi dođe i ne verujem da će izložba skoro. Za to treba poseban naboj.

Herceg Novi vam je drugi dom, vrlo često ste tamo. Šta vas ka gradu mora, zidina i kula posebno privlači?

– Otac mi je živ, gazi 98. godinu, pa kada god odem mislim da je zadnji put. Volim Herceg Novi i koliko god da sam ovde, nikada se nisam osećao drugačije nego kao Novljanin.

Volite i da kuvate. Koje jelo najviše volite da spremate?

– Svako volim da spremam, samo je važno koliko volim onoga kome kuvam. Sebi spremam vrlo retko jer najviše volim da pasem, mada se to po mom izgledu ne bi reklo.

Poslednjih godina imate svoju grupu Balkanska lavina sa kojom nastupate svuda po svetu. Možete li mi reći kako ste je okupili?

– Grupa je logičan proces moje karijere, nastala je slučajno, a ime je dobila po mentalitetu i karakteru svih nas sa ovih prostora.

Smatra se da su bubnjevi muški instrument, ali poslednjih godina to mišljenje se menja. Šta vi mislite o tome?

– Žene sigurno nemaju iste potencijale, ali šta je to naspram ljubavi prema bubnju. Ne bih to razdvajao, radi se samo o fizičkom radu, pa nije svojstveno da žena radi bolje, brže i jače kada uzme lopatu u ruke.

Čovek ste bez ijednog poroka, slavan, uspešan. Da li muzika koju svirate određuje ritam vašeg života, ili, pak, vi birate ritam vaše muzike u zavisnosti od raspoloženja?

View this post on Instagram

A post shared by Dragoljub Djuricic (@dragoljubddjuricic)

-To je uzročno-posledična veza. Mislim da je ono što sviram posledica mog života.

Ranoranilac ste. Šta vam je jutarnji ritual?

– Volim svitanje. Nešto se rađa, vreme ne ide ni brže ni sporije, uvek ide istim tempom, pa sve zavisi kako se mi odredimo u odnosu na to vreme. Uživam u rađanju novog dana, pametniji sam, bistriji, odmorniji… Nemam neki ritual, nekada kafa, nekada čaj, ako je to uopšte ritual.

Kako ste došli na ideju da napravite Dan bubnjara koji već tri godine slavite u Ateljeu 212?

– Beograd je rođen za jedan festival ovakvog tipa je se zna dobro šta se dogodilo uz pomoć bubnja. Svi koji su danas došli na vlast tu su zahvaljujući bubnju, ali ga se i dalje plaše. Šteta je što se to nije shvatilo ozbiljnije jer smo mogli da budemo prepoznatljivi u svetu upravo po bubnjevima, a ne po splavovima.

 Happy BSC je spremio za vas najmoderniju mobilnu aplikaciju da biste nas lakše pratili i bili u toku sa svim vestima. Našu aplikaciju možete preuzeti za ANDROID i iPHONE