BAKA RUŽICA SAHRANILA DVA UNUKA POSLE MASAKRA U MALOM ORAŠJU: „Moj sin je sat vremena držao Marka u naručju, MISLIO JE DA JE ŽIV“

Taj monstrum mi je ubio dva unuka! Moja dva sina ostala su bez naslednika. Kako vreme prolazi, sve nam je teže i teže, kaže za Kurir Ružica Mitrović iz Malog Orašja kod Smedereva, baka Marka (18) i Petra Mitrovića (25), braće od stričeva, koje je pomahnitali Uroš Blažić (21) iz Dubone kod Mladenovca ubio 4. maja prošle godine.

Neutešna baka smogla je snage da na godišnjicu stradanja svojih unuka, ali i još sedmoro mladih ljudi, opiše kako im je jedan obestan mladić zauvek promenio živote, zavivši ih u crno. Ružica kaže da bol koju oseća ne može da opiše rečima, kao ni tugu svojih sinova.

Godina prođe

– Evo, godina prođe… Sve je teže. Moji sinovi su se nekada smejali, ali više se ne smeju. Rade od ujutru do uveče, valjda im je tako lakše, možda dok rade malo skrenu misli sa onoga što nam se dogodilo 4. maja 2023 – kaže Ružica i dodaje da ne zna kojim rečima bi nazvala okrivljenog Blažića.

– Ubio je decu koju ne poznaje, niti je neko od njih imao problem sa njim, niti je bilo nekog konflikta te večeri, pa da kaže čovek: „Eto, to je razlog zašto se dogodio zločin“, ali razloga nema. Nema motiva, nasumično je birao decu. Svi su bili posebni, mladi ljudi – priča naša sagovornica.

Kazna je mala

Baka Ružica Mitrović bila je izričita da je kazna po zakonu koja sleduje Urošu Blažiću premala.

– Znam da sad treba da bude suđenje, iskreno to je mala kazna za toliko dece koju je pobio i ranio. Često pratim vesti kako bih videla da li ima nešto novo u vezi istrage – kaže baka Ružica.

Inače, okrivljeni Uroš Blažić u vreme izvršenja krivičnog dela nije imao navršenu 21 godinu, zbog čega shodno odredbama Krivičnog zakonika njemu nije moguće izreći kaznu doživotnog zatvora, već kao maksimalnu kaznu, kaznu zatvora u trajanju od 20 godina.

Ružica, koja i dalje nosi crninu za Marka i Petra, ali i ostalu pobijenu decu, rasplakala se kada se prisetila poslednjeg susreta sa unukom Markom.

– Marko je tada bio ljut kad je došao kući, jer ga roditelji nisu sačekali kada su išli u povojnicu. Sestra mu se pre toga porodila, pa su nosili pogaču i pile u susedno selo, gde se udala moja unuka. Mislili su da je kasno da ga čekaju, a on momčina bio ljut zbog toga – kaže uplakana baka i nastavalja:

– Seo je da večera ovde ispred kuće, pa je sklonio sve za sobom, a sin i snaja su tad došli. Grdio ih je onako dečje što ga nisu sačekali, ali brzo ga je to prošlo. Potom je rekao da ide sa bratom od srica Petrom u Ravni Gaj, da se nađe sa društvom i da se časte. Sada kad bolje razmislim, mogli su i ovde da sede i da se druže, kao što su pretežno i radili.

Kako nam je dalje objasnila, Petar je te večeri trebalo da bude u Smederevu.

– Eto, da je bio u Smederevu kako je i rekao, bio bi živ. Zaista je sve ovo strašno što se dogodilo – kaže baka i briše suze s lica dok se priseća kako je saznala za masakr.

Držao ga u naručju

– Čuli smo da se nešto desilo, sin je išao gore kod spomenika u Ravnom Gaju u Malom Orašju. Kažu mi ljudi da je moj sin držao Marka sat vremena u naručju, dok se krv slivala niz njegova kolena… Mislio je da je živ, ali njemu nije bilo spasa. Drugi unuk, Petar, bio je izrešetan i, nažalost, to nije mogao da preživi. Naša deca, ali i sva ostala deca bila su posebna i dobra, niko od njih nije zaslužio ovakvu smrt. Deci smo pravili i proslave za 18. rođendan. Radili smo, gradili i trudili se da im sve pružimo, a onda neko odluči da ti to oduzme.

Ružica Mitrović navela je i da je u masakru teško povređena njihova rođaka Andrijana Mitrović, kao i da joj je jako žao što devojka preživljava zdravstvene probleme.

Marko je voleo da kaže da će biti kao njegov tata

Osamnaestogodišnji Marko Mitrović, koji je samo mesec dana pre zločina proslavio rođendan, imao je želju da radi u smederevskoj železari kao njegov otac.

– Voleo je da kaže da će da bude kao njegov tata – kaže baka Ružica i dodaje da se u svakoj sobi u kući nalazi njegova fotografija.

Takođe, baka je navela i da porodično moraju da skupe snage kako bi nastavili život.

– Moji sinovi imaju još dece, koja su im podarila unučad i zbog njih moraju da nastave život. Znam da je teško, ali moraju. Svaki dan idu na groblje ili prepodne ili poslepodne. Znaju do deset sati uveče da sede okupljeni sa ostalim roditeljima ubijenih kod spomenika u Ravnom Gaju – priča Ružica i dodaje da su se majke žrtava udružile u svom bolu i najbolje se razumeju u neopisivoj tragediji koja ih je zadesila.

Dotukla ih Petrova smrt

Naša sagovronica kaže da je njen unuk Petar preminuo 50 dana nakon ranjavanja, te da ih je to dotuklo.

– Petar je bio momčina, radio je u Smederevu, a kupljen mu je bio i plac između naše kuće i kuće njegovih roditelja. Uzeli smo od stričevića kako bi ostao u porodici, a on bi nam bio blizu, jer sin ima tri naslednika – kaže baka i dodaje da je okupljao meštane sela sa raznoraznim aktivnostima, od fudbala do folklora.