ISPOVEST MAJKE ĐORĐA BOŽOVIĆA GIŠKE: „Nemam ništa njegovo sa ratišta, sem ona dva ćebeta u kojima su ga doneli!“

Posle godina provedenih po zatvorima širom Evrope, Đorđe Božović Giška se u tadašnju Jugoslaviju vratio pred početka rata. Nije se dvoumio oko toga treba li u rat ići, ili ga posmatrati. Srpstvo s kojim je, po kazivanju drugova iz mlađih dana, zarazio većinu u svom okruženju, bilo je na prvom mestu. Od trenutka kada je imenovan za komandanta Srpske garde vreme je provodio na frontu, dolazeći u Beograd tek kad je morao. Tako je bilo do 15. septembra 1991. kada je poginuo u blizini Gospića, pod neobičnim okolnostima.

Milena Božović, Giškina majka, kivna je na puno toga što je doživela posle smrti svog sina:

– Ne dolazi mi niko od ovih s kojima je moj Đorđe bio blizak. Evo, pogledajte okolo, nikakvog obeležja u ovoj kući od Đorđevog boravka na ratištima nema. Sve su razvukli. Gledam kako svi pokušavaju da popularišu sebe, da se uzdignu preko Đorđevog imena. A da vam kažem – većina njih nije zasluživala da uđe u ovu kuću. Pokrali su ga. Kako se ne nađe niko od tih ratnih drugova da nešto donese meni. Ja nemam ništa njegovo sa ratišta, sem ona dva ćebeta u kojima su ga doneli i krvave zastave s kojom su ga pokrili. I Sveto pismo. Njegovo. Najvrednije što mi je ostalo je oko 300, možda i 500 njegovih pisama od '84. godine.

Pisali su posle njegove smrti da je radio za Državnu bezbednost. Da je radio, znam da jeste. Ali je radio u ono vreme kad je postojala neka država, hteo je da pomogne, a pravo da kažem, povukao je i mnoge druge da rade za državu. Neću da pomenem nikoga. Da li je on dobijao neki veliki novac od toga, videla nisam. Ali sumnjam da je dobijao. Niti me je to interesovalo. Tačno je da je kod mene dvaput došao onaj inspektor iz DB i dao koverat. Kad je Đorđe to radio, ja sam shvatala državu kao nešto ljudski, pravedno, mada mi je moja baba još ‘46. godine ptičala da ćemo tek videti kakve će nas sve muke zadesiti.

Pričaju svašta o njemu i Ranku Rubežiću… Samo ja tačno znam zašto se nisu voleli. Bili su prijatelji koliko su mogli da budu. Jednog dana je Ranko došao kod nas. Njegov otac i ja smo ga nešto kritikovali, rekli da treba da ostavi devojku koja nije za njega, već da uzme jednu drugu, mnogo dobru, koju je ostavio. Njoj je jednom u nastupu besa slomio ruku. Ranko je bio strašno prek i čudan. Pošto meni nije mogao ništa da kaže iznervirao se na svog oca, uzeo Bibliju, Bože mi oprosti, pa raspalio oca po glavi. Otvorio mu je ranu. Kad je Đorđe došao kući i čuo šta je bilo, to ga je strašno pogodilo. On organski nije podnosio ljude koji mogu da dignu ruku na starije, a kamoli na svoje roditelje. Pa ja sam Đorđu umela takav šamar da zavalim, a on drhti, okrene se i izleti kroz vrata. Nikad reč da mi kaže, jer mu je roditelj svetinja. E, od tog dana on Rubežića više nije mogao da podnese.

Što se tiče patriotizma, njemu je davno proradio kliker. Znate, njemu su i oca ubili u Crnoj Gori pod nerasvetljenim okolnostima. Našli su ga na smrt pretučenog u jednoj štali. Đorđe je u zatvoru mnogo saznao o našem izdajstvu. On je znao sve pre rata. Eno, slikao se u onoj majici sa četiri ocila nekoliko godina pred rat. Prosto je bio zaražen ljubavlju prema Srbiji. A govorio je da je Srbin iz Cme Gore. Nikad nije hteo drugačije da kaže.

Poslednji put mi se javio 14. septembra '91. godine, dan uoči pogibije. Rekao mi je: “Majko, da devet sinova imaš, da ih svih devet ovamo pošalješ i sve da ih izgubiš, a ne samo mene jednoga, i da suzu ne pustiš. Takvi su jad i tuga pritisli ovaj narod”. A kad je tamo na frontu bio, kad mu je general Mladić naredio da skida kokardu s kape, Đorđe mu je odgovorio da dođe on pa nek' mu je skine. Sad Mladić nosi kapu starog srpskog oficira i nije ga sramota… Video je mnogo toga nečasnog tamo na frontu.

Priča mi ćerka Slavica da je poslednji put pred odlazak na front bio kod nje dva-tri dana. Nosio je fotografije pokojnog Belog snimljenog u mrtvačnici posle obdukcije. I terao je da gleda te srašne slike. Slavici fotografije ispadaju iz ruku, a on joj govori. “Gledaj seko, nauči se da je život krvnički, sad će i brata da ti ubiju”. Govorio je da je bolje da tamo ljudski pogine, da strada od ustaša, a ne da ovde kažu kako je poginuo u obračunu kriminalaca. “Takvog će sutra brata da ti donesu u kuću”, rekao je. Kao da je sve unapred znao i pomirio se s tim.

Tuga je velika. Puno mi je srce što ima mnogo ljudi koji o Đorđu pričaju najlepše. Hvala svima koji ga pamte po dobrom, jer je takav i bio. Jeste uteha što je bio takav, što imam čime da se ponosim. Ali je tuga veća.

Izvor:Newsweek.rs
Foto:Wikipedia