ČUVENI KOŠARKAŠ SKUPLJA FLAŠE DA PREŽIVI: Jedva ostao živ, sad je beskućnik!

Legedarni košarkaš iz zlatnog doba Jugoplastike iz Splita, Mihajlo Manović Cvrca (74), spletom nesrećnih životnih okolnosti našao se na dnu.

Legendarni Cvrca je već nekoliko godina beskućnik i preživljava tako što po kontejnerima skuplja plastične flaše.

O tome je govorio u jednom intervjuu.

„Po Splitu skupljam flaše u kontejnere. Ima tu neke simbolike – bio sam žuti, to je bila boja dresova Jugoplastike, a žuti su i kontejneri. Nakon svih sjajnih rezultata, ja sam zaboravljen. Znam da se ljudi zaboravljaju, nekad više, nekad manje, ali ja sam sklon zaboravu“, rekao je Manović.

Otkrio je i kako je došlo do katastrofalnog ishoda.

„Već 30 godina tražim pravdu koja nije ni na vidiku. Imao sam poslovni prostor u centru Splita. U njega sam uložio čitav kapital, uzeli su mi ga. Ljudi koji su me tada oterali ne žele ni danas da čuju moje reči, a mojim nekadašnjim prijateljima se prostire crveni tepih kada dođu ovde.“

Stariji Splićani u njegovom liku, koji luta ulicama grada, prepoznaju nekadašnju košarkašku zvezdu, člana slavne generacije koji je učestvovao u stvaranju veličanstvene Jugoplastike.

Manović je rođeni Beograđanin, igrao je za Radnički, ali je šezdesetih godina prešao u Split.

„Bilo mi je divno, a i klub je doživeo svoje najbolje godine. Do 1977. godine, dakle tokom desetogodišnjeg razdoblja, osvojili smo niz velikih pobeda, izdvajam Kup i prvenstvo SFRJ i Kup Radivoja Koraća.“

Usledio je veliki pad u njegovoj karijeri. Doživeo je sunovrat, iz prvoligaša je otišao u drugoligaški tim KK Dalvin. Tada počinje i njegov životni pad.

„U međuvremenu sam se 1971. godine i oženio, dobio šest godina kasnije sina kome sam dao ime po ocu Jovanu. Drugi se, u dogovoru s bivšom suprugom (oboje su danas pokojni) trebao zvati po njenom ocu, Roko“, kaze Manović.

Roko nije došao na svet, jer se Manović razveo od supruge i kasnije je dobio starateljstvo nad sinom.

„Posvetio sam se podizanju sina. Vozio sam šleper na relaciji betonara Stinice – Mertojak – Klis-Kosa i tako nekih godinu dana, dok nisam prešao u preduzeće Jugoplastika. Tu sam bio vozač direktora radne organizacije. Radio sam desetak godina, do rata. Koja ironija, umesto parketa kluba Jugoplastika postao sam radnik preduzeća, al dobro. Imao sam platu i stanarsko pravo Senjanovićevoj ulici na Bačvicama“.

„1980. godine sam dobio ponudu da preuzmem juniore Jugoplastike. E, to je bio lep povratak. Posrnula ekipa se uzdigla do titule prvaka Splita, pa Dalmacije, Hrvatske i potom cele Jugoslavije. prvi tim ušli su Sobin, Perasović, Stegić, Cambi, Barčot, Perić… Bilo je to već 1981. Bio sam srećan, bili smo prvaci. Ali nekome je smetalo i opet dobijam nogu. Nakon informacije da napuštam klub, klinci su skupili pare i poklonili mi sat. Plakao sam, ali trebalo je živeti dalje.“

Cvrca je kasnije pozvan da preuzme žensku ekipu. Imali su sjajne rezultate, ali nakon nekog vremena ekipa je rasformirana.

Za vreme rata, legendarni košarkaš je bio nepoželjan u Splitu.

„Moj Jovan, tada učenik sedmog razreda osnovne škole izbačen je iz škole i kluba gde je igrao za mlade kadete. Danas kad pitaju: “gdje si bio devedeset i prve?”, moj je odgovor jednostavan i pošten: morao sam otići, ostaviti stan, svoju prošlost, najljepše godine u Dalmaciji. Jovan i ja otišli smo u stan kod moje majke u Beograd, živjeli u zajednici s njom i mojoj sestrom i njenom familijom. U Splitu sam bio „četnik“, u Beogradu „ustaša“. Ipak 1994. postajem trener prve ekipe BASK-a. Primao sam platu, sin je rastao, sve se nekako složilo.“

Život mu je promenila jeziva tragedija. Izgubio je sina.

„Sina su mi ubili 2007. godine, kad je bio na pragu tridesete, a ja imao pedeset i osam. Znate kako kažu, da jedna nevolja ne dolazi sama, e ja sam školski primer. Teško sam se razboleo. Operisao sam karcinom bubrega, žuči i dvanaestopalačnog. Skoro sam umro od sepse. Tada mi je doktorka u Beogradu rekla da sam medicinski fenomen. Otišao sam u penziju, majka je preminula, stan u Beogradu je pripao sestri koja je takođe umrla, a njena deca su ga prodala. Ostao sam bez ičega. Jedina nekretnina u Beogradu mi je sinov grob na Bežanijskoj Kosi, koji posetim dva puta godišnje, jer je autobuska karta od 80 evra preskupa za nekoga ko ima penziju 100 evra“, rekao je Manović.

Odlučio je da živi u Splitu iako je i tamo sve izgubio.

„Danas sam beskućnik. Skupljam flaše, imam prijatelje, imam šta da jedem, a za smeštaj se snalazim. Znate šta? Nije mi do kafića i izlazaka, ali voleo bih da mogu da idem u teretanu, da mogu da je platim. Još u meni kuca sportsko srce. I u pozorište bih voleo da mogu češće da idem, ali tu ne mogu da se žalim, jer me ponekad prijateljica pozove kad ima ulaznice. Volim kulturu, volim Split, more, duge šetnje Žnjanom i kupanje u večernjim satima, leti nakon dugog vrućeg dana, kad se prethodno dobro nakrcam flašama. Nije me sramota, to je život. Takav kakav je, moj je“, zaključio je Mihajlo Manović.