DRAGOVIĆ SE OPROSTIO OD ZVEZDE: Kraj jedne lepe priče i odlazak voljenog kapitena

Dobro, vest o odlasku Aleksandra Dragovića ne može nikako da nosi vinjetu „senzacionalno“ ili „neočekivano“, jer se negde moglo naslutiti da će posle Crvene zvezde bivši reprezentativac Austrije uskoro pokloniti srce drugoj velikoj ljubavi – istoimenom klubu iz Beča. Nadali su se odgovorni iz Ljutice Bogdana da mogu da prolongiraju odlazak iskusnog štopera novim zovom Lige šampiona… Međutim, od danas crveno-beli moraju da traže novog centralnog defanzivca. Jednako britkog i kvalitetnog, identično posvećenog i u profesionalnim zadacima – odanog. Koliko će to biti težak posao za Zvezdana Terzića, Mitra Mrkelu i Marka Marina možemo samo da zamislimo.

I normalno je da Dragovićev mandat od tri godine može da se secira. Jer je odigrao vanserijsku prvu sezonu, kada je podsećao na štopera iz drugog sveta ili drugog vremena. Za nijansu je bio slabiji u drugoj i trećoj, ali dovoljno kvalitetan da na njegovom osećaju za čitanje igre i fizikalijama počiva odbrana crveno-belih u domaćim okvirima.

Onog trenutka kada je potpisao ugovor sa Crvenom zvezdom Aleksandar Dragović je ostvario lični i san dede Zlativoja, ne sluteći da je u isto vreme počeo da piše svojevrsni zvezdaški testament. Ili bolje reći posvetu starijim i mlađim generacijama. Jer njegova odluka da sa 29 godina dođe u Crvenu zvezdu jeste gest ozbiljnog klupskog patriotizma, jer je odlučio da se posle Bundeslige i svih tamošnjih sportskih regulativa provoza malo po „balkanskim krčmama“.

Dakle, Aleksandar Dragović je došao u redove crveno-belih sa 29 godina, kao aktuelni reprezentativac Austrije, i čovek koji je prethodne godine trošio u redovima Bajera iz Leverkuzena. Verovatno u tom trenutku nije bio kadar za nove super Farmaceute u nastajanju, ali bi nesumnjivo bio ogromno pojačanje za neki Keln, Bohum, Augzburg… I još malo o činjenicama: došao je u Crvenu zvezdu kao slobodan igrač, bez zagarantovene Lige šampiona, i kao učesnik Prvenstva Evrope. Baš na tom turniru odigrao je jednu od utakmica života, kada je u sistemu sa trojicom igrača u poslednjoj liniji bio impresivan u osmini finala protiv budućeg šampiona Evrope Italije. Samo ta utakmica mu je značajno podigla cenu.

ZA DRAGOVIĆA JE ZVEZDA ISTO ŠTO ZA STARIJE GASTARBAJTERE BELA MEČKA

Za Aleksandra Dragovića je Crvena zvezda bila ono što je beli Mercedes 200d, nastao 1976. godine za starije iseljenike sa prostora bivše Jugoslavije. I ljubav i strast i dokaz moći i statusa. Pristupio joj je upravo tako, nije želeo da konzumira te emocije na slamčicu. Već gramzivo. U tom vremenskom periodu od tri sezone bilo je i vrlo teških momenata za Crvenu zvezdu i Aleksandra Dragovića, čak i varnica u njihovom odnosu. Činilo se da bi Dragović mogao da strada od predoziranja emocijama. Nekoliko puta je bio na pragu odlaska, ali je svoje autorsko delo, pomenuti testament, završio sa šest trofeja. I veranjem o prečku.

Jasno je da bi u svim zvaničnim anketama navijača Crvene zvezde Aleksandar Dragović bio uvršten u idealan tim najtrofejnijeg srpskog kluba u 21 veku. Stajao bi tik uz Nemanju Vidića. Međutim, njegova poruka u naponu snage je mnogo više od pukih trofeja, i onih samurajskih startova u Bragi, Glazgovu ili večitim derbijima. Poslao je poruku Srbin iz Beča deci kluba, ostvarenim igračima, oni koji se često pozivaju na ljubav prema Crvenoj zvezdi i pominju je trocifren broj puta na dan, da je moguće se vratiti u Beograd. I kada vas žele na nekoj drugoj strani.

Bez onih izgovora o tome da ne želite da pokavrite utisak kod navijača iz prvog mandata, ili vam smeta kompletan provincijski ambijent srpskog fudbala. Postaće Dragović u narednom periodu etalon vernosti i ljubavi, koliko Miloš Ninković i Nenad Milijaš. Posebno što je znao da će zbog sopstvene odluke platiti cenu. Ralf Ragnik ga posle 100. mečeva u selekciji Austrije nije video kao opciju, jer igra u tamo nekoj Srbiji fudbal niskog intenziteta.

Da nije osvojio nijedan trofej Aleksandar Dragović ima još zaostavština. Sa njim na terenu, kao prvim saradnikom, Strahinja Eraković je postao reprezentativac Srbije, nesumnjivo jedan od najtraženijih igrača u poslednjih nekoliko godina poniklih na Marakani. Bili su jedna duša u dva tela, unapređena verzija Vujadina Savića i Danijela Le Taleka. Daleko, ali ipak nešto najbliže Iliji Najdoskom i Miodragu Belodediću.

SRPSKI SAN NA VRAČARU, ALI U BEČU SU MU PORODICA, PRIJATELJI, OMILJENI RESTORAN I PAB

Gledajući sa strane Aleksandar Dragović je poslednjih godina živeo srpski san. Igrao je u Crvenoj zvezdi, bio njen voljeni kapiten, uživao blagodeti prestižnog beogradskog kraja, u blizi Hrama Svetog Save. Problem je bio samo jedan. Ovde je Dragoviću bila kuća, dom mu je bio 700 kiloemtara severo-zapadno u Beču. Odatle mu je supruga, tu mu je rodbina. Tu su mu najbolji prijatelji. I omiljen restoran, i omiljan pab. I matični klub. Za Beograd ga je vezivao samo voljeni klub.

Možda je taj autrijski deo u mozgu Aleksandra Dragovića prozivodio vrlo nizak nivo tolerancije. Najviše kada je izgled terena u Srbiji u pitanju i shvatanje pritiska, jer je znao da kaže kako mu je teško da nosi traku Crvene zvezde, da je pritisak ogroman. Bilo je tu i vrlo disonantnih tonova sa klupskim rukovodstvom, trenerima, nama novinarima. Uostalom sve je to fudbal.

U BUDUĆNOSTI MOŽE DA SKAUTIRA NOVE DRAGOVIĆE

Na kraju je dobro što se Crvena zvezda gospodski oprostila od Dragovića… Da u dogledno vreme ponovo ima koristi od Aleksandra. Makar da gleda decu u rasejanju i preporučuje ih Crvenoj zvezdi. Ima takvih u Austriji o okruženju.

Tri godine će biti igrač, a potom će još pet godina biti direktor matičnog kluba