„ZVEZDA JE ZA MENE EMOCIJA“: Dejan Stanković OTVORIO DUŠU o svemu

Srpski fudbalski stručnjak govorio je i o Crvenoj zvezdi, klubu u kojem je ponikao, gde se afirmisao kao fudbaler, ali i kao trener. Pričao je otvoreno o razlogu svog odlaska sa Marakane i koliko je emotivan prema klubu. Govorio je o trojici sinova te otkrio da mu je cilj da radi u Premijer ligi i da ima velike ambicije kada je trenerski posao u pitanju.

Kako gledate na Crvenu zvezdu i vaš odlazak iz kluba, posle eliminacije od Makabija i neulaska u Ligu šampiona?

VLAHOVIĆ URADIO NEŠTO NEVEROVATNO: Pogledajte kako se „upecao“ golman

– Emotivno! I dalje. A, kako drugačije. Zvezda je za mene emocija. Nema tu mnogo da se priča. Nisam pobegao. Završio se jedan ciklus. Može da se diskutuje kako je bilo… Očekivanja su bila velika, da se prođe u Ligu šampiona. Nismo uspeli, potrošilo se mnogo emocija, snage, rada. Zahvalan sam Zvezdi do kraja života. To je moj klub. Omogućili su mi da opet proživim emocije, branim crveno-bele boje i grb, radim sa sjajnim momcima. Napravili smo dosta toga dobrog. Dve duple krune, tri titule, jednu delim sa Vladanom, ha, ha, ha, igrali osmina finala Lige Evrope. To nisu mali rezultati. Ali, Zvezda je klub koji uvek teži više i tako će biti doveka. Nisam mogao više. Bio sam samleven i potrošen. Eto, zato sam otišao.

Kako sada gledate na Zvezdu, na trenerske promene koje su se desile posle vašeg odlaska?

– Pogledao sam sve utakmice Zvezde u Ligi šampiona. U svakom meču Zvezda je sa svojim mogućnostima izgledala dobro. Bilo je detalja koji su odlučivali. Neke utakmice mogle su da odu na Zvezdinu stranu, ali nisu… Nažalost. Nisu imali sreće protiv Jang Bojsa, u oba meča, bio je ogroman pritisak. Protiv Lajpciga na Marakani, Zvezda je odigrala ozbiljnu utakmicu. Liga šampiona odvlači mnogo energije, troši i onda su se desili kiksevi u prvenstvu. Došao je derbi, a to je utakmica za sebe, gde detalji odlučuju. Posle toga je stigao Vladan Milojević. Mislim da je to izvanredan potez! Vlada je napravio istorijske uspehe sa Crvenom zvezdom! Zna, diše i voli klub, zajedno sa Nebojšom Miloševićem znaće šta treba. Mislim da je dolazak Milojevića „vin-vin“ kombinacia. Izaćiće to na dobro!

Posle Zvezde radili ste u Sampdoriji. Kakvo iskustvo ste stekli u Đenovi?

– Došao sam u oktobru, pomerili smo se sa mrtve tačke. Hteo sam da dovedem četiri do pet igrača u decembru. Krenuli smo dobro, dobili Sausolo, desio nam se Empoli. Bila je to čista nesreća. Posle toga je iz kluba otišlo šest standardnih igrača. I niko nije došao. Ništa se nije desilo od onog što smo dogovorili. Umesto da ojačamo, mi smo bili duplo slabiji. Tada sam bio na prekretnici da odem! Ali, nisam želeo da pobegnem. Napravio sam fenomenalan odnos sa navijačima i zato nisam otišao. Znao sam kakav kraj me čeka, bio sam svestan svega što će se desiti na kraju sezone. Uslovi za rad su bili teški, klub se borio da ne bude ugašen. Meni je bilo mnogo teško gledajući Sampdoriju tada. Bio je to kofer iskustva za mene. Izvlačio sam maksimum iz igrača. Nažalost, bili smo loši u završnici, od 85. minuta mi smo izgubili 12 bodova. Da smo ih osvojili igrali bismo baraž. Klupa je činila razliku, a mi to nismo imali. Ostao sam do kraja, baš zbog navijača i poginuo sam sa njima. Ne žalim. To mi je dobro iskustvo za kasnije, za svaki naredni klub.

Koje su vam ambicije kao trenera? Gde želite da radite?

– Polako. Imam vremena. Nije stvar ekonomskog, ili bilo kakavog tipa, ako nije izazov. Jednog dana ako bude, želim da budem spreman, a to se dobija isustvom i stalnim radom. Moj cilj je Premijer liga! Biće to ozbiljan izazov za mene. Obožavam da gledam utakmice u Engleskoj. To je NBA liga u fudbalu! Doći tamo i trenirati tamo, to je velika stvar! Pored italijanskog, pričam engleski, tako da nema barijera. Italija, naravno, takođe je želja. Ta zemlja ima svoju kulturu, rad, funkcionisanje… I neke trenere koji se stalno vrte… Ha, ha, ha… Italija je nešto posebno! Opet, ima i novih lica. Mota, Đilardino i Italijano su sjani, volim ih. Drago mi je što se bore. Italija je teška za trenera. Ako nisi spreman, tamo možeš da se izgubiš, jer je liga zahtevna.

Kako vidite karijere vaših sinova? Izgleda da Filipu i Aleksandru ide baš kako treba.

– Imaju ugovore sa Interom. Odlično im ide! Rade studiozno, ide sve svojim tokom. Ne preskaču deset stepenica, već idu korak po korak. Da li im je otežavajuće što se prezivaju Stanković? Ne znam! Filip ide dobro, jak je karakter, izgurao je sve, stabilizovao se u Sampdoriji. Aleksandar trenira sa prvim timom Intera. Razumem da tamo nema prostora za mlade igrače, jer su ciljevi veliki, od borbe za titulu u Seriji A, do najviših ambicija u Ligi šampiona. Opet, on je kapiten u reprezentaciji. Obojica uživaju igrajući za Srbiju. To me mnogo raduje. Aleksandar će završiti sezonu u mladoj ekipi Intera, prvi su u ligi, igraju Ligu šampiona. Bitno je da kod obojice nema pritiska da se nešto mora. Moraju da imaju respekt prema sportu. Mnogo je važno da se bore.

Vaš najstariji sin Stefan bio je izraziti fudbalski talenat. Šta se desilo sa njim?

– Uh… Stefi je bio u godinama kada je pritisak prezimena počeo da mu smeta. Istina je, bio je perspektivan. Leva noga, talenat, visina, aerobni kapaciteti… Mogao je da trči kao i ja. Da ne staje tokom čitave utakmice. Ali, jednostavno nije izdržao pritisak. I ja sam poštovao njegovu odluku, jer mi je rekao da ide na trening i da nije srećan. A, kad je tako… Nije to bila laka odluka. Ima Stefi svoj put i svoje planove u životu. Završio je školu, u Milanu je, radi nešto drugo.

Nedavno je bila godišnjica smrti Siniše Mihajlovića. Koliko vam nedostaje Miha?

– Mnogo! Baš mnogo! Kad sam bio klinac skupljao sam lopte Mihi, Jugi, Robiju… Nismo se znali, ali mi je Miha svojim postupcima pokazao šta znači zvezdaštvo i šta predstavljaju boje i grb Crvene zvezde. Često ga sanjam! Mnogo mi fali. Prošlo je godinu dana, veoma brzo. Kao da je juče bilo. Video sam se sa njegovom porodicom kada smo davali pomen… Zagrlili smo se, setili lepih trenutaka. U Mihi sam izgubio pravog prijatelja, osobu koja je uvek bila tu za mene. Fali mi minut sa njim, da ga nešto pitam… Sećanje na njega mi niko neće uzeti, odnos sa njim ću ljuborno čuvati dok sam žv. Ne može moj bol da se meri sa Arijaninim i Mihinom decom, ali imam svoj svet u kojem on zauzima posebno mesto. Brzo smo ga izgubili… Kako vreme bude prolazilo, bićemo svesni kakva je gromada Miha bio.

Šta očekujete od reprezentacija Srbije na EP? I zašto je toliko negativnosti oko nacionalnog tima?

– Svi ciljevi su ispunjeni! Otišli smo na Mundijal u Katar, sada i na EURO u Nemačkoj. Zašto je toliko negativnosti? Ne znam! Možda nismo realni. Treba dati podršku selektoru i igračima, prihvatiti neke loše utakmice. Evropsko prvenstvo je mnogo jako, kvalitetno takmičenje. Ne bih da ga poredim sa Mundijalom, ali na EP je koncentrisan kvalitet. Naša grupa je dobra, verujem da možemo da napravimo rezultat. Treba da se sklopi dosta kockica, da svi dođu zdravi, da budu u formi, da bude vremena za odmor… Verovatno Piksi zna kako će i šta će, čeka kao ozebao sunce kako će se završiti sezona. Forme nisu trajne posle 60 utakmica u godini. Treba malo i sreće u nekim utakmicama. Ali ciljevi su ostvareni. Da li može bolje, može, ali može i gore. Zato puna podrška za Srbiju!

Šta očekujete od reprezentacija Srbije na EP? I zašto je toliko negativnosti oko nacionalnog tima?

– Svi ciljevi su ispunjeni! Otišli smo na Mundijal u Katar, sada i na EURO u Nemačkoj. Zašto je toliko negativnosti? Ne znam! Možda nismo realni. Treba dati podršku selektoru i igračima, prihvatiti neke loše utakmice. Evropsko prvenstvo je mnogo jako, kvalitetno takmičenje. Ne bih da ga poredim sa Mundijalom, ali na EP je koncentrisan kvalitet. Naša grupa je dobra, verujem da možemo da napravimo rezultat. Treba da se sklopi dosta kockica, da svi dođu zdravi, da budu u formi, da bude vremena za odmor… Verovatno Piksi zna kako će i šta će, čeka kao ozebao sunce kako će se završiti sezona. Forme nisu trajne posle 60 utakmica u godini. Treba malo i sreće u nekim utakmicama. Ali ciljevi su ostvareni. Da li može bolje, može, ali može i gore. Zato puna podrška za Srbiju!