Izvor: kurir/happbsc
11.03.2024 u 14:24
0

NJEGOV SIN ODUSTAJE OD REPREZENTACIJE: Fudbalaskla legenda Ratko Svilar u porensoj ispovesti o fudabalu i životu

Mile Svilar 24-godišnji golman je preko čelnika Rome obavestio ljude iz Fudbalskog saveza Srbije da neće doći na okupljanje za utakmice sa Rusijom 21.marta i četiri dana kasnije protiv Kipra u Larnaki, na kom se našao Svilar.

Juče je kao grom iz vedra neba odjeknula informacija da Mile Svilar ne želi više da brani za reprezentaciju Srbije i da hoće da iskoristi FIFA pravila da promeni državu.

SRBIJA GUBI NAJTALENOVANIJEG NA SVETU: Nakon najava da se premišlja Nemci hitno reagovali, ALeksandar Pavlović debituje u martu

Povodom toga, njegov otac, Ratko i prokomentarisao čitavu situaciju.

a sam trenutno u Rimu, došao sam da gledam utakmicu. Koliko znam Mile je sinoć dao nekoliko intervjua, ali tu nije bilo reči o reprezentaciji. Jutros je otišao na trening oporavka, ima neku malu povredu koju vuče već tri, četiri nedelje. Ako se pojavila informacija da je neko iz Rome obavestio ljude iz Saveza onda je to verovatno tačno, ali u ovom trenutku ja ne mogu da Vam kažem više od toga. Kad dođe kući sa treninga i popričamo onda ću imati više informacija – počeo je izlaganje za Kurir nekadašnji reprezentativac Jugoslavije.

Ratko Svilar definitvno ima životnu priču o kojoj može da se snimi film, a u nastavku pročitajte detalje iz života bivšeg golmana.

Prvi koraci

Borba rukomet protiv fudbala završila se u moju korist. A nije lako u tom gradu nadmašiti rukomet. Ipak, oni su bili šampioni Jugoslavije. Najveće selo u državi, a šampion! Sudbina je htela da upravo tamo provedem prve 23 godine života. Tata iz Like, Titove Korenice, mama iz Brezičana u okolini Prijedora, a ja – Crvenka! Majka mi je posle otišla u Cabunu kod Virovitice, odakle je ubrzo pobegla. Početkom Drugog svetskog rata majka je uzela u ruke šta je mogla i onda beži gde te noge nose… Do Smedereva. Tu se upoznala sa tatom, put ih je dalje vodio do Crvenke gde su se venčali 1946. godine. To je mesto gde smo se brat Petar i ja rodili i gde su nam roditelji živeli do kraja života. Tata je umro 1992, a posle njega i mama.

Živeo sam do dvadeset treće godine u Crvenki. Lepe uspomene me vežu. Prvi put sam se oženio, dobio dve ćerke, imao sam, a i dan-danas imam društvo. Naš šest drugara od detinjstva! A fudbal sam počeo da pikam od šeste, sedme godine. Šljakasti teren, dve cigle i udri. I tako godinama. Ulica protiv ulice. Fudbal do mraka. A mama me traži da dođem kući i počnem da učim.

Prve dve operacije, od ukupno sedam

Bezbrižno detinjstvo prekinuto je 1962. godine kada pobegoh grobaru s lopate. Ja, dete, 12 godina. Stomak me je boleo, otišao sam u januaru kod jednog doktora Nemca i on mi reče da sam dobio stomačni grip. Tako sam pet dana bio kod kuće u bolovima, a ispostavilo se da mi je puklo slepo crevo. Dobio sam sepsu trbušne duplje, isekli su mi nekih 50-60 centimetara creva. Jedva sam ostao živ. Od tada, ceo život imam problem sa stomakom. Ali šta ćeš, živi se.

Detinjstvo mi je, osim toga, bilo lepo. Moralo je da se uči, bio sam odličan đak do petog, šestog razreda, a onda malo popustio. Uh, jedva sam čekao da se završi čas pa da idem na trening. Posle osnovne, upisao sam srednju Mašinsko-tehničku školu u Kuli. Nije bilo lako, svaki dan autobus pa do Kule, a onda nazad, fudbalski trening… Najveći problem bile su smene. Jedne nedelje pre podne, jedne po podne. A treninzu su uvek bili u isto vreme. Problem. Morao sam nazad u školu u Crvenku, vratio sam se tu u Zanatsku školu i završio je. Kasnije u Novom Sadu upisao sam Organizaciju rada pa i to završio. Nikada mi ništa od škola koje sam završio nije trebalo, tokom života, a i sada, bavio sam se drugim stvarima.

Fudbal mi je bio prioritet, došao sam do prvog tima Crvenke i obezbedio mesto među stativama. Bili smo na pripremama u Metkoviću 1969. godine. Tokom prve četiri godine, posle operacije koju sam ima kao 12-godišnjak, nisam imao većih problema, ali potom na svaka tri-četiri meseca naiđu tri dana kada me baš boli stomak. Ali me to i prođe, budem ok, idem dalje. Pred put u Metković baš sam kazivao mami:

– Desiće mi se „ono“ na pripremama. Tada je vreme, prošla su tačno tri meseca.

I bi tako. Bili smo u vozu kada je počeo nesnosan bol, izneli su me iz voza u Sarajevu. Taksi, pravac bolnica Koševo. Creva su mi prirasla, morali su sve to da seku. Moja druga operacija, a imao sam ih sedam. Da, dobro ste pročitali – sedam.

Doživotna zabrana

Ratko, fudbal ti je zabranjen. Doživotno – glasi obaveštenje koje sam dobio od doktora posle operacije na Koševu. Zabranjeno mi je bilo kakvo bavljenje sportom i dobio sam strogu dijetu. Posle mesec i po, dva, oporavio sam se… Otišao sam na trening, ali nisu mi dali da treniram! Hteo sam da raskinemo ugovor, oni ni na to nisu pristajali, pa su odlučili da me pošalju sa Jeftom Guzinom iz uprave klub u Sarajevo kod doktora koji su me operisali da bi čuli šta oni imaju da kažu. Došli smo u bolnicu na Koševu, kod doktora Prcića i Radića. Rekoh im:

– Doktori, govorili ste mi da ću normalno moći da igram fudbal posle operacije.

– Ratko, mi smo te samo tešili. Nema ništa od sporta, nažalost – odgovoriše mi.

Fudbal ili se ubijam

Razočaran onim što sam čuo u Sarajevu vratio sam se u Crvenku, ali s jasnim planom. Igraću fudbal! Nikola Basta, tadašnji predsednik Crvenke, bio je za to da počnem da treniram uz jedna uslov. Potpis tate i mene da to radimo na našu odgovornost. Tata nije bio za to. I onda je usledio čuveni dijalog:

– Tata, ima ona jedna topola između Crvenke i Sivca. Znaš gde je?

– Znam, pa?

– E, nagaziću sto pedeset na sat i zakucaću se u nju! Ili ću se ubiti ili igrati fudbal! Treće nema.

Ne bi mi tata nikada to potpisao da nisam pretio, šta ćeš, morao sam. Potpis! Ponovo trening. Je l’ treba uopšte da kažem koliko sam bio srećan?

Fešta u Crvenki

Povratak fudbalu i odmah Prva liga! Najveće selo u Jugi dobija klub u Prvoj ligi! Slavilo se sedam dana u Crvenki. U polufinalu baraža dobili smo Rijeku. Tamo je bilo 0:0, u revanšu 2:2. Svi su šutirali penale, pa je došao red i na mene. Pogodio sam. Pobeda, finale! A tamo dvomeč sa Slogom iz Kraljeva. Kući smo dobili 3:0, tamo izgubili 3:1, popili batine, kamenovali nam autobus, policija nas čuvala, pratila do hotela… Ma, vredelo je! Od Novog Sada do Srbobrana, ispred nas nepregledna kolona automobila, iza našeg autobusa isto. Dolazimo u Crvenku, centralna ulica, ima oko 1,5 kilometara do centra. Svi, ali bukvalno svi na ulicama. Babe i dede koje ne mogu iz kreveta, izneti su napolje sa sve krevetima. U centru – bina.

Nosili su nas na rukama, jagnjići su se svuda obrtali. I tako sedam dana.

Ostali smo samo jednu godinu u Prvoj ligi. Ih, pa šta će im jedna mala Crvenka pored svih onih aždaja. Sudije, svi po malo, i ajde nazad odakle ste došli. A ta godina – nezaboravna. Stadion kapaciteta 3.500 ljudi, a mečeve prosečno gledalo oko pet, šest hiljada gledalaca! Drveće okolo bilo je puno, kuće, terase, odakle god se vidi teren. Kakav period.

Supruga, ćerke

Uz fudbal dosta toga mi se dešavalo i van terena. Brzo sam se oženio sa mojom tadašnjem devojkom iz Crvenke i već u 21. godini dobio prvu ćerku Minu. Četiri godine kasnije na svet je došla i Tina. One su mi danas podarile unuke – Lanu i Monu, ćerke bliznakinje od Mine, i Katarinu i Andreja od Tine. Sa bivšom suprugom ostao sam i dan-danas u dobrim odnosima.

Ima ta priča vezana za mene i devojke u tom periodu karijere. Ne znam zašto je tako, verovatno je do šarma (smeh)! Lepota je prolazna, ali šarm ostaje, tako kažu. E, sada to što pričaju moji saigrači i prijatelji da su sve devojke jurile mene, a ja kao neću, ostaje njima… Pa, dobro, možda je malo neskromno, ali jeste istina, više su one jurile mene nego ja njih. Potrefilo se tako, šta znam.

Vojvodina

Došlo je vreme za sledeći korak u karijeri. A u tim momentima izgledalo je da će to biti Partizan. Klub koji voli i za koga navija kompletna moja porodica. Tata je bio veliki partizanovac. Bilo je sve dogovoreno, ali je u poslednjem momentu propalo! Vratio sam se u Crvenku i nedugo zatim Vujadin Boškov me vodi u Vojvodinu. Veliki klub. Partizan, Zvezda, Dinamo i Hajduk, pa odmah iza njih – Vojvodina. Bili smo tim! Ma, timčina. I po ljudskim i po igračkim kvalitetima. Mešaju mi se emocije sada, iskreno, mnogo mi je teško i žao jer smo počeli polako da nestajemo sa životne pozornice… Žao mi je što Niketića, Ivezića, Trifunovića, Bošnjaka… više neću videti. A ni mog dragog Pinkija. Predsednik kluba Petar Palkovljević Pinki preminuo je pre tri sedmice. Da nije bilo njega, ne bi bilo ni moje priče sa Vojvodinom. Zadržao me je u klubu sedam, osam godina, a da se nije tu našao, verovatno bih u nekom periodu otišao u Partizan. Da sam morao da branim s jednom nogom – to bih učinio za njega.

Žao mi je što smo ostali bez titule. A zaslužili smo je. Hajduk nas je u finišu sezone pretekao. A dobili smo ih te godine 2:0 u Novom Sadu i 4:1 u Splitu. Moj najbolji trener, legendarni Toza Veselinović, pričao je godinama posle:

– Da me neko u tri sata noću probudi, znam da mu izdiktiram ceo tim.

Nije samo Toza zapamtio taj tim. Znaju ga svi Novosađani koji su tada pratili fudbal. A i šire od Novog Sada. Uh, kakva smo generacija bili. I u pobedi i u porazu. Nezaboravno vreme u Vojvodini, a u tom periodu debitovao sam i za reprezentaciju. Devet puta sam nosio državni dres.

Ajaks

Igre u dresu Vojvodine nisu prošle nezapaženo. U Novi Sad je došao Ajaks da me gleda na meču protiv Dinama. Želeli su me i hteli su da se na licu mesta uvere da sam golman za njih. Igrali smo sa Dinamom. Njima je to bio meč za titulu, bilo im je potrebno da nas pobede sa pet golova razlike. Zvao me je moj prijatelj Džoni, kao ovako da pričamo… Rekoh mu baš tada – nikada ne bih prodao drugove, ne dolazi u obzir. A usput dolazi i Ajaks da me gleda. Izgubili smo 1:0 golom u 88. minutu. Odbranio sam 15 zicera. Zvezda je tada uzela titulu. Posle meča ljudi iz Ajaksa seli su u kola i došli kod mene kući. Pitaju koliko tražim, rekoh 200.000 dolara. Odgovaraju:

– Dajemo ti 250.000 dolara, čisto da ne bude nikakvih problema u vezi s finansija.

Međutim, rekoh im da postoji problem. Moj ugovor sa Vojvodinom važi još četiri godine. Spremni su da plate obeštećenje, ali to nije koliko u Novom Sadu žele… Dan posle svega toga sastaje se Upravni odbor kluba, a i ja sam kao kapiten ekipe bio član. Kažem im šta se desilo proteklog vikenda i molim ih da me puste da rešim egzistenciju i napravim veliki korak u karijeri. Bilo nas je 23 u UO. Glasanje!

Puštamo ga – 1. Uzdržan – 1. Ne dajemo ga – 21. Ovaj za puštanje bio sam, naravno, ja, a uzdržan je bio predsednik Bata Pinki.

Za sutradan imao sam dogovoren odlazak u Amsterdam. Bata Pinki mi kaže: „Idi, ali ništa ne potpisuj“. Otišao sam i potpisao. Izvadili su mi ugovor i navalili: „Potpiši, potpiši…“

Vratio sam se u Novi Sad, izašao pred Upravu i rekao im šta sam uradio. Ajaks je davao 50.000 dolara za obeštećenje, a ja sam im rekao da ću im dati još 150.000 dolara od moje plate i – pristali su. A onda kreće problem. Holandija uvodi radne dozvole. Ajaks ne uspeva da ih izvadi meni, jednom Mađaru i Poljaku. A nas trojicu doveli, potpisali ugovore. Niko od nas ne završava u Amsterdamu.

Antverpen

Nije se desio Ajaks, ali jeste Antverpen. I nisam pogrešio! Upravo u tom gradu upoznao sam moju sadašnju suprugu Marijanu. A onda sam dobio Dunju i Mileta. Šta ćeš više? Sve pare koje bih eventualno i više zaradio da sam igrao u Partizanu i Ajaksu, nisu vredne toga šta sam dobio živeći u Belgiji – suprugu i još dvoje naslednika. Fudbal – na terenu punih deceniju i po u dresu Antverpena, a kasnije i na klupi. Osvojili smo Kup Belgije u mojoj 42. godini. Pobedili smo Mehelen u finalu posle izvođenja jedanaesteraca. Šutirao sam opet penal i pogodio, a potom Leo Klajsters nije uspeo da me savlada. Ako vam zvuči poznato to prezime, reč je o ocu Kim Klajsters, čuvene belgijske teniserke. Nezaboravna uspomena mi je to finale. Po završku meča trčao sam od sreće, prišao sudiji i zagrlio ga. Pita me: „Zašto grliš mene?!“, odgovaram: „Pa, našao si mi se na putu!“ Do 46. godine branio sam u Antverpenu, a onda prešao na trenersku klupu, jer sam do tada nekoliko sezona paralelno bio i trener i igrač.

Ajde da braniš u 49.

Zvali me iz Antverpena u januaru 1998. da počnem da branim. Pristao sam! Fizički sam mogao jer, otkako znam za sebe, brz sam i spreman. Ostalo mi je to prirodno. Bio sam u to vreme brži od onih koji su mlađi 20 godina od mene. A za moj stil igre, to je bilo bitno jer sam pokrivao sve do 20-30 metara od gola. Branio sam tako da uvek idem glavom na kopačku. Tako učim i sina Mileta. Bio sam srećan da me pogodi lopta posred lica samo da ne uđe u gol. Ako se to i desi, prvo gledam gde je lopta završila, pa onda da mi se ukaže pomoć. Ako hoćeš da budeš golman, ne smeš da budeš kukavica. Da se razumemo, nisam ja lud, nego hrabar. Takav mi je posao, zahteva hrabrost.

Na kraju, posle malo više razmišljanja, ipak sam odlučio da ne izađem ponovo na teren. Razlog – srce. To su godine kada mi zbog srca nije bilo najpametnije da se vraćam fudbalu. Posebno jer sam uvek davao, što kažu sada ovi mlađi, srce na terenu.

Trener

Nisam želeo da odlazim iz fudbala pa sam posle terena bio i na klupi. Ipak, mislim da sam kasno počeo da radim kao trener. Prvi put u 44. godini, drugi put u 45. godini i treći u 46. godini kada sam predvodio tim na poslednjih deset mečeva u sezoni. Sa mojim trenerom Dačom Davidovićem išao sam da radimo u Saudijsku Arabiju. Dača, Branko, Rale i ja. Osvojili smo tamo prvo mesto… Davidović trener, ja pomoćnik. Radili smo u tim ulogama i u Antverpenu kasnije, a onda je u jednom momentu Dača došao i rekao kako bi on voleo da ja sam nastavim posao u Antverpenu. Poslušao sam ga. Bili smo drugi na tabeli Druge lige, igrali baraž za Prvu ligu, ali je Ruselar bio pobednik u tom baražu gde su igrala četiri tima. To je ujedno bio i moj kraj kada je reč o trenerskom poslu, nisam više mogao posle događaja koji mi je, nažalost, umnogome promenio život.

Četiri dana u komi

Godina – 2009. Ni dan-danas nemam objašnjenje… Nedelju dana ranije kupio sam roštilj na plin koji nikada do tada nisam imao. Uvek sam koristio ugalj. Bio je baš neki vreo dan, preko 30 stepeni. Sin Mile je išao da gleda meč Beršot – Standard, supruga Marijana je radila nešto po dvorištu, a ćerka Dunja je takođe bila kod kuće. Ja sam se bavio roštiljanjem. U jednom momentu otišao sam u kuću da uzmem viljušku za okretanje mesa, kad začuh Marijanu:

– Ratko, Ratko, izgleda da se nešto zapalilo kod roštilja!

Izleteo sam napolje i video plamen. Marijana je napunila lavor s vodom i ja sam polio plamen. Nažalost, to je bilo kao da sam polio benzinom, a ne vodom. Ali ko će u tom momentu da razmišlja i da zna da je mokro ćebe rešenje…

Izgorelo mi je lice, ruke, prsti… A dodatni problem – auto mi je bio ispred ulaza u dvorište i vatrogasci nisu mogli da prođu. Došao sam nekako do ključeva od automobila i uspeo da ga pomerim. Seo sam na livadu i gledao kao mi nestaje nešto što sam gradio ceo život. Kako tu malu vatricu nisam uspeo da ugasim, pitam se u neverici i tuzi. Jurila me je Hitna pomoć, došli su tu, odvezli me… Odmah su me prebacili u Brisel i naredna četiri dana bio sam u veštačkoj komi. Šta su oni tada trpali od lekova u mene – pojma nemam, ali sve me je to drastično promenilo. Postao sam mnogo nervozniji, napetiji, to sam iskazivao i na najbliže. I sve do dana kada je predsednik Antverpena došao kod mene:

– Ne mogu više.

Dunja je bila tu. Pitao je i nju, dete kaže:

– Tata je stalno dolazio ljut i nervozan.

To je bio kraj moje trenerske priče. Naprosto, moralo je tako da bude. Posvetio sam se renoviranju kuće koja je pre požara procenjena na 650.000 evra. Posle – na 50.000 evra. Inače, supruga Marijana je osigurala kuću, što nisam znao, pa je s te strane mnogo lakše.

Karijera za ponos

Kada otvorim album fudbalskih uspomena… Proglašen sam za najboljeg golmana u istoriji Crvenke. Isto i u Vojvodini zajedno sa Ilijom Pantelićem. Isto i u Antverpenu. A tu sam i dobio mesto među deset najvećih fudbalera koji su nosili dres kluba u istoriji dugoj 140 godina. Vredna priznanja, znače i dan-danas, nema šta. Kod kuće u Antverpenu imam dosta uspomena iz tih dana. Trenutno sam u Lisabonu, kod Mileta. Tu smo uz njega, brani sada za „B“ tim Benfike. Srećom, prenose utakmice na televiziji, inače bi mi baš teško palo da ne mogu da ga gledam. Antverpen, Lisabon, Crvenka… Uvek volim da dođem kući, u moju Crvenku. Nažalost, ove godine nismo išli zbog pandemije, nadam se da ćemo uskoro doći. Napravio sam u kući veliku dugačku prostoriju gde se okupljamo kada dođem. Tu je i dugačak sto i na kraju, na zidu tri fotografije – tatina, mamina i Titova.

Srećan sam čovek

Fali mi malo za potpunu sreću. A to malo je da Mile brani. Imam veliku porodicu, ponosan sam na sve njih. Još samo da mi Mile brani, a hoće. Pitanje je momenta. Mnogo radi, uporan je i veruje u sebe. I ja verujem u njega. Fizički se osećam dobro. Već 20 godina nemam problema sa stomakom, kontrolišem to redovno, dobro je sve. Svaki dan šetam od pet-šest do dvanaest-trinaest kilometara sa suprugom, uživamo zaista… Plažom uz okean ili u obližnjoj šumi… Imam tri ćerke, sina i četvoro unučadi. To me ispunjava. Brat koga mnogo volim živi u Crvenki. Bivša supruga takođe, ona je dobra žena, sada ima problema sa zdravljem, ali verujem da će pobediti!

Eto, to sam ja. Ukratko. Do nekog sledećeg puta. Sve vas puno pozdravljam!

PREUZMITE MOBILNE APLIKACIJE

Gledajte “Happy” kablovske kanale i to: “Moje happy društvo”, “Moj happy život”, “Moja happy zemlja” i “Moja happy muzika”.

Program se emituje kod kablovskih operatera “IrisTV” i “Supernova”, a možete ih pronaći na sledećim kanalima: “Moje happy društvo” - IrisTV / 171 ; Supernova / 71 | “Moj happy život” - IrisTV / 172 ; Supernova / 72 | “Moja happy zemlja” - IrisTV / 173 ; Supernova / 73 | “Moja happy muzika” - IrisTV / 174 ; Supernova / 74

Ostavite komentar

Unesite pojam i stisnite enter