PUT BORBE I SLAVE: Svaki Srbin mora bar jednom da se popne na Kajmakčalan!

Proći ćeš puteve duge, videćeš krajeve druge, ponesi odavde jedan cvet, nek svi vide, nek zna ceo svet. Ovo je Srbija, govore grobovi ratnika iz slavnog vremena..., pevaju uglas Srbi pred kapelom Svetog Ilije na vrh Kajmakčalana.

Suze kreću. Kajmakčalan. Svetinja. Toliko željen. Toliko čekan. I dočekan. Div-junaci su septembra te 1916. ovde, na granici Grčke i današnje Severne Makedonije, a tadašnje Kraljevine Srbije, otvorili kapiju slobode! U klanici s Bugarima palo je tri četvrtine pripadnika Drinske divizije (4. užički, 5. valjevski i 6. šabački puk).

Vijore se srpske trobojke uz Kajmakčalan. Odjekuju srpske pesme.

– U boj krenite, junaci svi…

Preoran je Kajmakčalan i posle sto godina ostacima rovova.

– Evo je! Evo je – viče jedan poklonik dok u rukama drži čauru od metka. Tu je više od veka.

– Evo ga parčence gelera – drugi će.

Duša je u nosu. Sunce ogreja. Gazimo, pa se odmaramo. Pa nešto slatko za energiju. S prečicama, nekih šest kilometara do vrha. Spuštaju se i oblaci. Prolazimo i kroz njih.

– Evo nas iznad oblaka – jedan dečko će.

Posle sat i po jakog tempa pomalja se i ona – kapela, bela i ponosna, na vrh Kajmakčalana. I sunce se probi. Još malo. Više ništa nije teško. Svi lete ko od šale.

Izbijamo na sam vrh. Nestvarno. Puca pogled s vrleti. Ovde su se tukli topovima, pa prsa u prsa. Klanica.

– Odavde su naši survali Bugare u provaliju – priča drug drugu na ivici stene.

Rupe od rovova obložene su travom. Tu su i dva granična kamena. Ona strana što gleda u Makedoniju i danas obeležena sa SFRJ. Kakva simbolika. Ovde su Srbi izginuli, pa oslobodili prostor cele potonje Jugoslavije. Pa je stvorili.

„Mojim div-junacima, neustrašivim i vernim, koji grudima svojim otvoriše vrata slobodi i ostaše ovde kao večni stražari na pragu otadžbine“, piše iznad ulaza u kapelu, na kom nesta potpis kralja Aleksandra.

Unutra ikone. I vaza u kojoj beše srce čuvenog prijatelja Srba – dr Arčibalda Rajsa. Dok ga ne iščupaše, kako se veli, Bugari u Drugom svetskom ratu. Da mu se mrtvom svete. U prozoru Rajsova albanska spomenica.

Još nema gužve, još se mnogi penju na vrh. Biće opelo kasnije, al’ otvaram ormarić za vratima. Nalazim sveće. Palim dve – za junake i svog koga nema već tri godine. Voleo i poštovao one koji ovde ostaše.

Srbija i zvanično slavi 15. septembra Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, u znak sećanja na dan proboja Solunskog fronta pre 105 godina. Nakon toga za tili čas oslobođena zemlja. A sve je krenulo dve godine ranije. Na ovom vrhu, kad je otvorena kapija slobode.

– Srpska je ovde, čujete li, Srpska je na Kajmakčalanu – izbija na vrh zadihan ozaren i Nenad Stevandić, predsednik Narodne skupštine RS, i hvata trobojku. Jer ovaj državni praznik slavi se sa obe strane Drine.

Počast junacima odali su i premijer Vojvodine Igor Mirović, kao i potpredsednik vojvođanske vlade Zoran Gojković. Obojica imaju i lični i zvanični poriv da dođu ovde.

– Ovi div-junaci zaslužni su za to što mi danas u srpskoj Vojvodini uživamo slobodu. Nakon probijanja Solunskog fronta 1918, nakon krvavih borbi ovde, na Kajmakčalanu, nakon 46 dana oslobođen je Beograd, a 9. novembra i Novi Sad, da bi već 25. novembra 1918. Velika narodna skupština u Novom Sadu donela odluku o prisajedinjenju Vojvodine Kraljevini Srbiji – rekao je Mirović, koji je objavio i pesmu o Kajmakčalanu, pa je dodao:- Moj pradeda Ilija Mirović bio je u crnogorskoj vojsci, koja se borila sa srpskom u Bregalničkoj bici 1913. u Prvom balkanskom ratu. Peške je došao iz njegovog sela, koje je desetak kilometra severno od Budve, prešao je oko 600 km. Njegova jedinica bila je na koti Rajčanski rid, kako je pisao francuski novinar Anri Barbi.I mnogi Gojkovićevi preci bili su ovde.- Drago mi je što sam ovde kao član Pokrajinske vlade, ali i lično, da junacima i precima odam počast. Poreklom sam iz Šapca i mnogi moji su ovuda prošli – veli Gojković.

Na vrh izbija i Nikola Selaković, ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Nije hteo u džip. Počast se odaje kad peške izađeš uz Kajmakčalan. Svima, pa i sedamdeset dvojici Selakovića koji se ne vratiše iz Velikog rata.

– Svaki Srbin mora da se potrudi jednom u životu da se popne na Kajmakčalan i da prođe tim putem borbe i slave. To su zaslužili ti ljudi kojima danas odajemo počast. Da nismo došli, njihova bi žrtva bila uzaludna. Naš dolazak ovde, naša molitva za njihovu dušu, pevanje naše himne na ovom mestu pokazuju da su oni zaista pobedili – kazuje Selaković pred kapelom, pa veli:

„REČ POVLAČENJE DANAS ZABORAVITE“: Legendarni govor poručnika Tasića na Ceru! (VIDEO)

– Nema lepšeg mesta na kojem Srbija treba da se zagrli sa Republikom Srpskom u prisustvu sve naše braće iz Crne Gore, Severne Makedonije, svih srpskih zemalja, pa i drugih kontinenata, od ovog mesta koje je osvetlilo sve buduće pobede i bez koga budućih srpskih pobeda ne bi ni bilo.

Drži ministar čas istorije:

– Planina Nidže je pre tih borbi 1916. bila visoka 2.524 m, ali su od artiljerijske vatre tri metra nestala i vrh je sada 2.521 m. Dok ste išli, mogli ste da vidite kako se pomerala linija fronta. Nekada za metar i po, nekada za samo metar. Pola metra ispod ove trave je tvrdi kamen i rovovi nisu mogli da budu toliko duboki. Ovde je stradalao 4.643 velikih ljudi. Ne znamo im svima imena, ali oni su veliki ljudi. Popeli su se na ovaj vrh i borbom uspeli da za nepuna dva meseca dođu do Bitolja, koji je naredne dve godine bio defakto prestonica Srbije. U u selu Bač kraj Bitolja bila je naša vrhovna komanda.

Među brojnim narodom su i Vajagići – Predrag, profesor istorije iz Bačke Palanke, i sin mu Mihailo od 14 leta.

– Potomci smo dobrovoljaca koji su iz Amerike 1917. došli u srpsku vojsku i borili se, doduše ne ovde, ali su učestvovali u proboju Solunskog fronta. I naš predak Risto Vajagić neposredno pred proboj zarobio je bugarskog vojnika, dobrovoljno. Trebao im je živ jezik. Upali su u bugarske rovove, zarobili Bugare i za to ga je kralj odlikovao Karađorđevom zvezdom – priča nam Predrag, te veli da je više od 20 članova šire familije iz Bosanske Krajine otišlo u Geri pored Čikaga, gde su radili u rudnicima, odnosno u čeličani „Ju-Es stila“, koja je još tu:

– Krajem 1917. javljaju se kao dobrovoljci devetorica braće Vajagić. Borili su se u Dunavskoj diviziji Prve armije i sva devetorica su preživela rat. Kasnije su od kralja Aleksandra dobili kolonizaciju, neki u Vojvodini, neki kod Virovitice.

Obnovljena spomen ploča vojvodi Vojinu Popović Vuku

Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Nikola Selaković i predsednik Pokrajinske vlade Vojvodine Igor Mirović otkrili su obnovljenu spomen-ploču posvećenu vojvodi Vojinu Popoviću Vuku na Staravinskom visu u Republici Severnoj Makedoniji.

Ističući da je Staravinski Vis preživelim srpskim vojnicima bilo sveto mesto, ministar Selaković je podsetio da je na tom mestu poginuo i legendarni vojvoda Vojin Popović Vuk. Ministar je oceno da je vojvoda Vuk bio jedan od najvećih srpskih junaka, kome je između dva svetska rata podignut spomenik u Beogradu, za koji, prema njegovim rečima, mnogi ne znaju kome je spomenik podignut.

– Naša je misija, ne samo da dolazimo na ovakva mesta, nego da pričamo mladim naraštajima kakvi su to junaci bili, kako su to čestiti i visoko moralni ljudi bili, kako su se borili i ginuli za svoju zemlju – rekao je Selaković.

Ministar je ukazao da je spomen – ploča obnovljena u saradnji sa Udruženjem ratnih dobrovoljaca Srbije od 1912 – 1918. godine, a povodom 120. godišnjice tog udruženja, čiji je vojvoda Vuk bio član, kao i u saradnji sa Republičkim Zavodom za zaštitu spomenika kulture. On je dodao da je zahvaljujući ljudima dobre volje, otkupljena kuća vojvode Vuka u Sjenici i najavio da će i ona biti obnovljena.