SELA OKO POŽAREVCA KAO NA BEVRLI HILSU: Za njih kažu da su gastarbajtarski raj

Dodju tako ponekad, sa decom i unucima provedu praznike, doduše ima i onih koji se vrate kada odu u penziju, ali njihove kuće to0kom godine najčešće su zaključane i prazne.

Bitka na Mišaru – Na ovaj način je nadjačana turska vojska

Najčešće njihovi unuci više ne dolaze uopšte, nisam sigurna i da jezik uopšte i govore. Za Srbiju i dedovinu, ne veže ih gotovo ništa sme možda porekla koje najverovatnije i polako zaboravljaju. A dedovina, to je ozbiljna imovina, to su zgrade, a ne kuće, to su dvorci, a ne domovi.

@bozic.uros Dobrodošli u selo Točka gde pare nisu problem 💶💶💶 #fyp #foryoupage #tiktok #balkan #svadbaodmilionevra #urosbozic #happytv #svadba ♬ original sound – bozicuros

Kada idete braničevskim okrugom ne možete da se zapitate, koliko je samo muke truda rada i odricanja bilo potrebno , i da se zapitate zbog čega, sve ovo ako se tu niko neće vratiti. Isto se zapitamo i to šta ih je nateralo da svi listom odu iz sela i da svi napuste imanja. Jer sela izgledaju dovoljno uređeno imaju i solidnu infrastrukturu, ovaj kraj poznat je po žitnim poljima, ipak sedamdestih godina prošlog veka svi su pohrlili u zemlje zapadne Evrope.

Zarađujući mukotrpno svaki zarađeni novčić ulagali su u rodna sela, silni novci uloženi su u vile kuće i kućerine, prave zamkove, kada prave svadbu za nekog od svojih snimatelji kažu da ne žale ništa, sve je izrađeno od najboljih materijala. Da li je to stvar prestiža ili dokazivanja komšijama koji su kao i oni otišli tamo negde trbuhom za kruhom da kada leti dođu mogu prećutno reći“ Bolje sam se snašao od tebe“.

Sela u branićevskom okrugu koja su goto vo pusta su Dutovo, Brzohoda, Grabovac, Kasidol, Smoljinac, Cerovica, Prugovo, Dublje, Sedlar, Ram, Bobovo, Gložani, Panjevac i druga i svako je slično jedno sa drugim.

U mnogim selima na listi je preko 2 ili 3 hiljade birača, a tokom godine tu živi svega nekoliko stotina uglavnom najstarijih. Ima i onih koji penzionerske dane provode baš kod kuće koju se uprkos svemu vratili u svoj dom.

Među tolikim zdanjima, čovek ne može da proceni koje je najmanje, ali ispod 500 kvadrata, recimo, da nema kuće gastarbajterske – a i taj s „tolicnom“ kućom ne smatra se za uspešnog čoveka. Kada se zidalo, nije se štedelo. Zdanja koja na toj kvadraturi broje na desetine prostorija, oivičena su skupim, niklovanim ogradama, ili onih od kovanog gvožđa, a sa kapija vas plaše lavovi ili proprti konji.

Fasade neretko ocrtane, prošarane mozaicima – motivi različiti: od jedrenjaka do cveća . Dvorišta lepo uređena, čuvaju ih rode u prirodnoj veličini, patuljci, pečurke, po neka Venera manekenske visine. Iz fontana žubori voda, po dvorištu šetaju rasni kučići i mačke.

Tu i tamo ponegde, nakrivljena stara kuća. Valjda im teško da sruše pradedinu udžericu, iako se kraj nje uzdigla „karinktonka“ u američkom, južnjačkom stilu. Međutim, prozori zatrti, spuštene roletne, navučene zavese… Svuda oko ogromnog zdanja upozorenja o alarmima, sa ćoškova vas prati oko sigurnosnih kamera. Tek u nekoj od pomoćnih kuća – koje se takođe uzdižu na oko 100 kvadrata, otvorena vrata. Tu živi starmajka koja sve ovo održava vlasnicima, koji gotovo da u kuću ni ne dolaze, već godinama.

I kada se osvrnemo se oko sebe i uptamo se zbog čega na koji način ovi ljudi razmišljaju, da li im je trebalo baš da imaju ovolika zdanja, pa ipak opet kada su odlazili oni ništa gotovo nisu imali , sada je bio red da sebi daju oduška, pa makar niko nikada tu ne boravio ostavili su nekakav trag da komišije i oni koji se vrate kažu eto uspeo je nije više onaj i onakva kakav je bio.