Srđan Đoković o Novakovim iskušenjima: „Tata, nikada neću skrenuti sa božijeg puta“!

Sa sedam godina je Nole ušetao u studio nacionalne televizije, nakrivio kačket i pred upaljenim kamerama izjavio: "Moj cilj u tenisu je da budem prvak." Ocu je kasnije govorio: "Samo da budem među top 20." A roditelj kao roditelj, uvek će svoje dete gledati kroz oči superlativa. Za Srđana Đokovića, Novak je najbolji i kad se nalazi u tih top 20, a u svom 30-godišnjem sinu i dalje vidi klinca željnog grend slem titula koga je povreda privremeno odvojila od šampionskog puta.

Kao glava porodice čiji se članovi često provlače kroz analize o krizi nekada prvog reketa planete, otac našeg asa otvorio je "Novostima" vrata "jedne od dve-tri dnevne sobe na svetu sa toliko ATP trofeja", u restoranu na Novom Beogradu. Izvukao je fotografije onog Noleta kome su forhend i bekhend jedina briga u životu i kroz svoju priču o usponu i padu otkrio da se Novak vraća na teren do maja. Dani tokom šestomesečne pauze i posle manjeg hirurškog zahvata doneli su roditeljsku brigu koja je bila sastavni deo cele karijere.

– Teško je kad gledaš dete kako igra klikere, a ne velike mečeve. Bolje poznajem okolinu Vimbldona i Ju-Es opena nego same stadione. Šetam se okolo, osluškujem aplauz. Ako je jak, onda je poen za protivnika. Ako je slab, Novak vodi. Jedva čekam da se završi meč, a traje pet sati. Kod kuće nekad ugasim TV, sednem u auto, vozim se po gradu sa pojačanom muzikom do daske i čekam da mi supruga pošalje poruku sa rezultatom.

Posle 950 profesionalnih i ko zna koliko juniorskih mečeva koji se sa takvim emocijama proživljavaju, šta otac može da kaže sinu kad padne?

– Majstore, glavu gore i sledećeg puta je protivnik tvoj. Neću ga savetovati kao ovi stručnjaci što znaju sve. Kako ih nije sramota da ga uzmu u usta uopšte? I ja sam do određenog perioda bio "stručnjak", putovao sa njim, gledao svaki poen. I odradio najteži posao – procenio da li može da bude teniser. Zamislite koliko je to strašno, da kao roditelj odlučiš da li ti je dete talentovano ili ne. Ali, posle određenog perioda to više nije bio posao za mene.

"Stručne" procene su bile da je Novak od osvajanja Rolan Garosa u krizi zbog ishrane, Pepea Imaza, skidanja krsta… Koja je vaša teorija, iz laičkog, očinskog ugla?

– Ne radi se o krizi, nego priroda čini svoje. Zamor materijala, povreda… Na to se ne utiče. Pauza je jednom morala da se desi. U tom lečenju je možda bilo propusta, ali to nije urađeno namerno. Sad je sve kako treba, Nole je počeo rehabilitaciju i daće bog da u narednom periodu počne da igra. Očekujem ga na terenu za masterse na šljaci u maju. Bilo je dosta glupih napada, sada kada mu je najteže i kad mu treba podrška naroda. Tvrdim da je 98 odsto ljudi uz njega, ali nekad zaboli odnos tog mizernog procenta iskompleksiranih ljudi. Ne možeš svima da se svidiš, čak i kad si Novak. I dalje mi je neshvatljivo da neko kaže nešto protiv njega u Srbiji. Marej je dobio titulu sera posle tri grend slema, a Novak je posle 12 dobio ovakav odnos u prethodnih godinu dana.

Da li je mogao da spreči napade jednom rečenicom: "Ne mogu da pružim maksimum zbog povrede"?

– Mogao je, ali to nije Novak. Zato je drugačiji i poseban. To je bilo za poštovanje, a ne za kritiku. Bio je pritisnut povredom, pokušao je da sakrije i nije odmah reagovao. To je bila greška.

Da li je povredu zataškao kako u očima rivala ne bi bio ranjiv?

– Upravo to.

Rivali svakako sad vide šansu kad izađe na teren s "rukavom"?

– Više neće nositi rukav.

Hoće li manja intervencija na laktu biti dovoljna za veliki povratak? Ili će se ponovo pričati o vegetarijanskoj ishrani, kamenu ametistu, meditaciji…?

– Za ljude kojima je teško to da shvate imam nekoliko pitanja. Da li je on uspešan u poslu kojim se bavi ili ne? Koliko puta je bio najbolji sportista planete, prvi na listi? Amerikanci su ga 2011. proglasili za najspremnijeg u istoriji sporta. Sa takvim višegodišnjim načinom života je došao do vrhunskih rezultata, nije to bio uzrok krize. Želim svima da naprave te "greške" u životu, pa da i oni budu najbolji u svom poslu.

Stručni štab su napustili svi osim Pepea Imaza, koji je skrivan tokom perioda uspeha, a gurnut u prvi plan tokom pada?

– Njegova uloga u Novakovoj karijeri i psiho-fizičkom razvoju je toliko minimalna da ne treba trošiti reči na to. On je samo jedan od mnogo ljudi u njegovom okruženju. I tu je samo povremeno. Novak iz njegovih ubeđenja crpi ono što je njemu potrebno. Marku je pomogao da prevaziđe težak period i zahvalan sam mu na tome.

Krst sa Hilandara je opet oko Novakovog vrata?

– Pre nekoliko godina, povučen svim tim pričama, kažem mu: "Sine, vrati krst." On se brecnuo, iz košulje izvadio krst koji mu je bio na grudima i rekao mi: "Tata, ja nikad neću skrenuti sa božijeg puta."

U Srbiji kao da sve manje vide šampiona u Đokoviću?

– Mnogi nisu videli šampiona u njemu ni kad je bio mlađi. Ceo svet je primetio prvaka Evrope u svim mogućim kategorijama. Štefi Graf, Monika Seleš, Boris Beker, niko od tih legendi nije osvajao sve to u mlađem uzrastu.

Kada ste vi videli da je posebno dete?

– Kada je moja majka bolovala od karcinoma na kostima. On je imao samo tri godine i boravio je sa njom i mojim pokojnim ocem na Kopaoniku u vikendici. Pitao bi baku gde je boli, pa bi je masirao satima, šetao sa njom, pričao joj priče. Produžio joj je život za koju godinu. Nije bio poseban samo na terenu.

A na njemu?

– Uvek je bio kao peruška, mršav, kasnije je sazrevao brže od ostalih iz generacije. Sretnemo na turniru mišićavog Rafu, pa tamnopute krupne Francuza Congu i Monfisa. Gaske je isto bio robustan, jak, pa neki silni krupni Čileanci. Ali, Novakova tajna je bila u tome što je pre 20 godina shvatio da će svakim zagrevanjem pre treninga i istezanjem posle produžiti sebi karijeru. I stvarno se igrao noću, kao što je rekao na televiziji kao mali, toliko je bio posvećen. Jadno dete od škole i tenisa nije imalo vremena ni da se igra.

Noćne žurke počele su sa dolaskom drugog deteta?

– S Markom je lomio sve po kući. Stave knjige umesto mreže i stonoteniskim reketima i lopticom igraju tenis. Ovaj mali ga začikava, jer Nole ujutru mora u školu. Išao je redovno do četvrtog osnovne, bio odličan đak, jezike je lako savladao, što mu je pomoglo kada je sa 13 godina otišao od kuće. Nismo imali nikakvu pomoć kad je otišao kod Pilića u Minhen, osećali smo se kao tikve bez korena. Izvodili smo razne gimnastike kako bismo sve to platili. Dali smo mu džeparac, nekoliko stotina maraka da ima za klopu i trošak, a on se posle nekoliko meseci vratio sa poklončićima za braću. Kaže, oni su mali, potrebnije im je.

Iz sveta u kome stalno ima veliku bratsku družinu, zatvorio se sam u svoj teniski svet?

– Tenis je asocijalan sport, a on je u porodici navikao da se druži. Teško je steći prijatelje kad se boriš za titule, lovu. Ali, znam sigurno da će sa nekima biti prijatelj i posle karijere.

Endi Marej bi mogao da bude pozvan na slavu kod Đokovića za koju godinu?

– Mogu to da zamislim. Odrasli su zajedno, sedam dana je razlika između njih. Išli smo svuda zajedno na turnire. Džudi sa njim, ja sa Novakom. Dovedemo ih u Livorno na tenis, oni po ceo dan igraju fudbal.

Nije teško zamisliti ih kako izigravaju Džudi i Srđana svojoj deci za nekoliko godina?

– Voleo bih da moji unuci prođu taj teniski put, iako znam koliko je težak. Sa najvećim zadovoljstvom bih to ispratio, ljubav dede i unuka je ogromna. Stefan je stao na skije pre neki dan. I ja sam Novaka tako nosio sa samo sedam meseci. Trebalo je da bude skijaš, pa je postao teniser. Stefan ima dobru genetsku osnovu, podržaćemo ga šta god da izabere. Novaku će biti lakše nego meni sa finansijske strane, ali mali će imati opterećenje kao Marko i Đorđe. Nije lako biti Novakov brat ili sin.

A otac?

– I to je nekad teško u ovoj zemlji, ali to čime se Novak bavi je samo početak. Ogromna većina tenisera su samo teniseri, a Nole je samo trenutno teniser. Čime god se bude bavio, biće uspešan. Verujem da će to biti ovde u Srbiji, jer se najlepše oseća u svojoj zemlji. Od 12. godine se smuca po svetu, mislim da će se vratiti među svoj narod, koji ga obožava.

Gradite porodičnu kuću nadomak Beograda?

– Imaćemo naše gnezdo. Nismo ga pravili na jezeru Komo, nego u svojoj zemlji. Deca imaju sve više obaveza, ali ih molimo barem unuke da nam ostave. Jurimo ih po svetu da ugrabimo nekoliko dana sa klincima. To je cena teniskog života. Kad Novak dođe kući, ne pričamo o tenisu uopšte. Dosta nam je tog sporta za šest života. Bitno je da smo ostali jedinstveni i složni.

Čest je slučaj da je glava porodice na službenom putu. Kod Đokovića je obrnuto.

– Kod nas su deca stalno živela van. Mi smo 7-8 godina živeli sa kučetom, pored trojice sinova. Marko i Đorđe su bili veoma talentovani, ali nisu mogli da idu ukorak sa najboljim teniserom sveta, i to je veoma uticalo na njih. Naročito na Marka, koji se sada lepo snašao. Radi u teniskom klubu u Španiji, ima super društvo, devojku. Đole se vratio pre dve godine, jer nije više mogao da nas gleda same. Molio sam ga da upiše fakultet u SAD, ali se odlučio za studije kod nas. Odlično mu ide u bankarstvu i finansijama. Svako je imao svoj put, na nama je uvek bilo samo da ih podržimo.

Da li roditelji mladih tenisera dolaze kod vas po savet?

– Šokiran sam što su za sve ove godine samo Predrag Danilović i njegova supruga Ceca došli kod mene na razgovor oko Olge. I to on, koji je bio vrhunski sportista i zna sve kako ide. A najveća opasnost je nerealnost roditelja, to je ključ za neuspeh. Potrebni su kvalitetni ljudi u okruženju, ja sam ih menjao bez sentimentalnosti. Kao što Novak sad radi kad vidi da nema napretka. Samo on je važan, svi mi ostali smo tehničko osoblje. Nisam imao nikog da me usmeri i to je bila ogromna lutrija. Pitali smo Jelenu Genčić i Nikolu Pilića, pa mnogobrojne stručnjake gde god smo putovali. Nijedno mišljenje se nije razlikovalo oko njegovog talenta. Kad je tako – uvaži ga. Kad nije – beži kao đavo od krsta. Dolazi do loma u porodici, finansijama. Nema rezultata i dete gubi snagu i volju. U tu zamku mi nismo upali, ali bilo je toliko slučajeva…

novosti.rs
Foto: twitter/djoker nole, Tennis now/printscreen