SAMO U SVOM SELU SAM SVOJA BEZ TERETA SLAVE: Dragana Mirković ogolila dušu, suza suzu stiže

Slavna pevačica Dragana Mirković rođena je u selu Kasidol, nadomak Požarevca, u šestočlanom domaćinstvu koje su činili deda, baba, otac Predrag, majka Jelica i sestra Dušica. Iako je izgradila briljantu karijeru, nikada nije zaboravila korene. Posebno podvlači da jedino u svom rodnom mestu može da bude ono što jeste, bez tereta slave.

„DRAGANA MIRKOVIĆ I JA SMO BILI ČAK I NA MARSU“: Željko Šašić šokirao izjavom

Balkanska diva imala je bezbrižno detinjstvo i ni u čemu nije oskudevala što su joj obezbedili vredni i čestiti roditelji. Ipak, najvrednije što je iz kuće ponela jeste vaspitanje. Poštenje, marljivost, čestitost, skromnost, saosećajnost i spremnost da nesebično pomaže ljudima, usadili su joj majka i otac.

Naime, iako je Draganina porodica neizmerno ponosna na sve ono što je postigla, ne vole da se eksponiraju u javnosti, i gotovo uopšte se ne oglašavaju za medije.

Upravo iz tog razloga retka porodična fotografija Dragane Mirković koja je osvanula na društvenoj mreži Instagram privukla je nezapamćenu pažnju.

Više od lutaka i dečijih igara privlačili su je čarobni zvuci koji su dopirali iz harmonike njenog dede Dragutina. Prva pesma koju je, sa samo pet godina naučila da peva, bila je “Devojka sokolu zulum učinila”.

Kako je nedavno otkrila, njen otac joj nije dozvoljavao da se šminka na početku karijere, zbog čega je u svom prvom spotu za pesmu “Imam dečka nemirnog“ izgledala u skladu sa svojih 16 godina.

Jedna od naših najpoznatijih pevačica danas živi san mnogih, ali u srcu uvek nosi Kasidol.

– Za mene je Kasidol najpoznatije, a istovremeno i najlepše mesto na svetu. Tu mi je porodica, rodna kuća, uspomene… To je i danas jedno od retkih mesta na svetu na kome mogu da budem ono što jesam, bez tereta koje ime i popularnost nose. Obišla sam ceo svet, ali uvek se rado vraćam mom Kasidolu. Nadam se da sam i ja tokom ovih godina uspela da mu uzvratim za sve ono lepo što sam doživela i da sam na adekvatan način doprinela da se za moje rodno mesto čuje. A što se tiče stvari koje mi nedostaju, najviše mi fali ona bezbrižnost koju detinjstvo sa sobom nosi, a koju sam tamo doživela.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Dragana Mirković (@dragana_mirkovic)

Tata i mama je nisu štedeli, već su je odmalena učili da radi razne poslove.

– Rado se sećam svog detinjstva. Bilo je drugačije vreme, bile su igračke umesto kompjutera i telefona. Vozili smo bicikle, roditelji su nas puštali po čitav dan da se igramo napolju. To neko spajanje sa prirodom od rođenja bilo je nešto savršeno, jako sam tužna što novije generacije to nemaju. Nisam morala mnogo da radim, jer je škola bila prioritet, ali sam morala sve da naučim, i danas znam da radim i u kući, i oko kuće i na njivi. I ponosna sam na sve to iako mi verovatno nikada neće biti potrebno.

Bajkoliki život ove neosporno velike umetnice, svojevremeno proglašene pevačicom decenije u samom početku nije bio nimalo lak. Preskočila je mnoge stvari u kojima uživaju tinejdžeri.

– Nije mi uvek bilo lako. Bilo je ružnih momenata u mom životu, nisam rođena pod staklenim zvonom sa zlatnom kašičicom u ustima. Živela sam životom obične osobe dok nisam otišla u Austriju. Čoveku malo vremena treba da se privikne na lepo, i ja sam se brzo navikla. Ali mogla bih da živim i bez ovog luksuza. Čvrsto stojim na zemlji, da mi neko pokloni Belu kuću, da postanem predsednica Amerike, bila bih opet ovakva. Nemojte misliti da i bogati ljudi nemaju problema, nije novac presudan za sreću – kaže Dragana i dodaje:

– Imala sam ja para i ranije, pre udaje, pa nisam bila srećna. Prve sam zaradila za Božić, već u četrnaestoj godini, pevajući na igrankama u selu. Čuvam taj novac i danas, to je starih sto hiljada dinara. U to vreme bio je to fini novac, ostavila sam ga za uspomenu u selu. Posle sam novac zarađen od ploča ostavljala roditeljima, meni nije trebao, mada su i moji roditelji dobrostojeći. I danas mi se dese nameštaljke od ponekih prijatelja. Verujem da je razlog naša prokleta ljubomora. To je bolno saznanje, otplačem ga, odbolujem, a posle shvatim da naše prijateljstvo nije bilo vredno mojih suza. Da biste imali neprijatelje, ne morate da ih zaradite, dovoljno je da budete srećni.

Dragana je odrasla u malom selu vrednih i poštenih ljudi i beskrajno je zahvalna na ljubavi i poštenju kao najvećim vrednostima koje je iz porodice ponela.

– Kad pomislim na detinjstvo, setim se mirisa leta, oštre zime, snega, voćnjaka u cvetu s proleća. Imala sam godinu dana kada su mi primetili iščašene kukove. U ono vreme to je bio veliki problem. Bila sam pred operacijom s malim izgledima na uspeh, takva deca ostajala su s kraćom nogom. Roditelji su mi bili očajni, majka je mnogo plakala. Bila je tragedija imati žensko dete koje neće moći lepo da hoda. Naš stari kum joj je rekao: „Nemoj da plačeš, to dete će biti nešto posebno.“ Do druge godine bila sam po bolnicama, dugo u gipsu, na terapijama, odvojena od majke jer joj nisu dozvoljavali da bude sa mnom. Košmarni snovi potrajali su do tinejdžerskih dana. Budila sam se u strahu vrišteći. Kada sam jednom prohodala kako treba, nisu mogli da me zaustave, da me nateraju da sednem da jedem. Bila sam izrazito nemirno dete. I onda sam se odjednom, negde u sedmom razredu osnovne škole, promenila, smirila, prosto mi je bilo neprijatno da budem nemirna. Kasnije se ispostavilo da je naš kum ispao dobar prorok.