PISAO JE O VEČNOJ LJUBAVI, SAMOĆI: Ovako je voleo Gabrijel Garsija Markes!

Gabo, živeći sa bakom i dekom, zapravo je već kao dečak u svojoj glavi skladištio priče i ambijent koji će ga učiniti svetski slavnim. A da bi se razumela njegova dela, neophodno je upoznati njegov privatni život.

Gabrijel Garsija Markes  je bio mag, čarobnjak reči i virtuoz mašte. Pisao je o večnoj ljubavi, samoći, zlu i ljudima. Nemoguće je činio mogućim, izmaštano stvarnošću… O životu je govorio i pisao da je poput priče, nije važno koliko je dug, već koliko je dobar. Njegov život je bio i dug i dobar, ali kao i svaka priča on je morao doći do svog kraja.

A kraj života latinoameričkog čarobnjaka došao je 17. aprila 2014. Tada se preselio u svoj izmaštani Makondo nobelovac Gabrijel Garsija Markes, kojeg su svi od milja zvali Gabo.

Detinjstvo kod dede i babe

Gabo alias Gabrijel Hoze de la Konkordia Garsija Markes rođen je 6. marta 1927. u kolumbijskom gradiću Arakataka. Odmah po njegovom rođenju, otac Gabrijel Eligio Garsija i majka Luiza Santjago Markes odlaze u gradić Barankilu, gde je Gabrijel dobio posao farmaceuta. Tek rođeni Gabo ili Gabito ostaje sa majčinim roditeljima, dedom pukovnikom Nikolasom Rikardom Markesom Mejihom i bakom Trankilinom Iguaran.

Zbog tog razdvajanja dugo godina će imati vrlo distanciran odnos sa roditeljima, obeležen međusobnim nerazumevanjem. Ali, to je imalo i svoju dobru stranu. Gabo, živeći sa bakom i dekom, zapravo je već tada u svojoj glavi skladištio priče i ambijent koji će ga učiniti svetski slavnim. A da bi se razumela njegova dela, neophodno je upoznati njegov privatni život.

Njegov deda, pukovnik Markes, bio je nepokolebljivi liberal i borac protiv svake diktature i ugnjetavanja. Slovio je za junaka tzv. Hiljadudnevnog rata, koji je bio pobuna liberala protiv diktature i klerikalizma u Kolumbiji. Međutim, on nije bio samo to. Može se reći da je bio pravi pustahija. Za njega se govorilo da u njegovoj blizini nijedna žena nije sigurna, pa je zbog toga često hvatan „na delu“ i završavao u tučama. Čak je imao i jedno vanbračno dete.

Kada mu je već bio poveren unuk na čuvanje i vaspitanje, onda je rešio da to uradi na svoj način. Govoreći o njemu, Gabrijel Garsija je ponavljao da mu deda nije nikad ispričao ili pročitao nijednu bajku. Budući da je deda bio rečit, on mu je pričao priče na osnovu pojmova iz rečnika i leksikona, uz stalno ponavljanje svojih doživljaja iz vojnih i političko-liberalnih okršaja.

Deda je bio neka vrsta „veze između istorije i stvarnosti“. Redovno je unuka vodio u cirkus i podario mu jedno veliko otkrovenje: led. Odvodio ga je, naime, u prodavnicu američke firme „Junajted frut kompani“ gde su koristili veštački led za skladištenje banana. To „čudo“ će Markes kasnije opisati u romanu Sto godina samoće.

Ako je deda od unuka napravio doživotnog liberala i ubeđenog levičara, baka je, možda, zaslužnija za njegov literarni stil. Bakina kuća je bila puna priča i duhova, loših ili dobrih predosećaja, predskazanja i kobnih znakova. To je, naravno, deda do kraja života pedantno ignorisao. Za baku je Gabo govorio da je „nepresušni izvor magičnog, na praznoverju i natprirodnim pojavama zasnovanog pogleda na svet“.

Uživao je u načinu na koji ona priča svoje praznoverne priče. Koliko god bi one bile fantastične i neverovatne, ona bi ih, ozbiljna u licu, pripovedala kao da se radi o nepobitnoj istini. Jasno je da je bakin stil pripovedanja našao svoje mesto u Nobelovom nagradom ovenčanom romanu Sto godina samoće.

Setimo se samo kako u tom romanu savršeno fantastično postaje savršeno realno, a realno gubi svaki značaj. Primera radi, kada meštani izmišljenog Makonda prvi put vide led čude mu se kao „velikom otkriću našeg doba“, a kad Cigani donesu leteći tepih zanimljiv im je koliko i ciganski ringišpil.

Happy BSC je spremio za vas najmoderniju mobilnu aplikaciju da biste nas lakše pratili i bili u toku sa svim vestima. Našu aplikaciju možete preuzeti za ANDROID i iPHONE.