U EMISIJI „POSLE RUČKA“ ZAKLJUČILI SMO: Svedoci smo sve većeg obolevanja, sve mlađe populacije!

Nadamo se da niste propustili vašu omiljenu emisiju "Posle ručka" sa voditeljem Vanjom Bulićem, ako jeste pročitajte o čemu smo danas pričali.

Tema današnje emisije glasi: Kakvu hranu jedemo? Zbog čega sve više sami proizvodimo hranu koju jedemo jer smo jedino tako sigurni u njenu ispravnost? Šta je organska hrana?

Gosti: Lazar Golubović, Dr Ljiljana Bajić Bibić, Milivan Bres, Damir Trnja i Borisav Matić.

– Ja sam iz sela Temske nadomak Pirota. Završio sam srednju ekonomsku a sada studiram programiranje. Mi plodove sakupljamo po celoj Staroj planini. Teško je plasirati hranu, tržište nije razvijeno, ljudi nemaju sredstava da izdvoje novac za zdravu hranu. Mi prilagođavamo cene, proizvodi se ne prodaju po realnoj ceni. Na primer sok od borovnice. Kilogram borovnice je 500 dinara, a mi litar soka prodajemo za 500 dinara. Ali mi pošto beremo sami, ne moramo da kupujemo borovnicu. Gledamo da pravimo prirodne sokove, bez sećera i konzervansa. Ove godine treba da odradimo analizu proizvoda da bi mogli da prodajemo zdravim hranama. E sad, jedne godine može da rodi u izobilju a druge ne, i mi onda nekad ne možemo da obezbedimo adekvatnu količinu. Sve je to još uvek na niskom nivou. Na planini ima ljudi koji beru, a ne razmišljaju o tome da li će ta biljka sledeće godine da rodi. Mi beremo i lekovito bilje, i pazimo maksimalno. Ta planina nas hrani zato se trudimo da je čuvamo. Radimo otac, majka, brat i ja. Jako se trudim da im pomognem, ima dovoljno količine da se zadovolji jedno tržište. Nismo se dovoljno posvetili tome, nemamo zadrugu, fale nam ljudi koji bi radili sa nama. Meni teško pada kad odlazim u grad, volim da sam na selu. Najteže mi je kad treba da se vratim ovde, vezan sam za svoju porodicu i selo. Mislim da najbogatiji ljudi žive na selu, imaju tamo kuće. Ja sam bogatiji od drugih kad sam na selu. Ja kad odem dole, vreme provodim u prirodi. Studiram programiranje, to mogu da radim i od kuće, tako da bi se u budućnosti bavio time ali i proizvodnjom. Pokušavali su ljudi da se udruže, ali svi žele neku sigurnost, zato svi rade u firmama – ispričao nam je Lazar Golubović.

– Vlasnik sam poljoprivrednog gazdinstva. Nakon penzionisanja sam se okrenuo tome, počeo sam na Staroj planini. Bez obzira gde želite da se bavite time, prijavljujete se tamo gde ste vi registrovani. Prirodni sokovi imaju manu, oni mogu da stoje samo npr. 20-ak dana. Imamo recimo, srebrnu vodu. Ona ubija 650 virusa i bakterija, u njoj je nula svih metala ali je farmaceuti ne priznaju kao lek. Ljudi doživljavaju poslovanje kao bauk. Oni treba da imaju ozbiljnu organizaciju. Ako niste u sistemu pdv-a vi gubite. Reklama čini jako mnogo, treba da se oglasavaju preko interneta. U velikim centrima ako možete da kupite 200 kila sira odmah, znate da je to industrijska proizvodnja. Nemamo vetar u ljeđa, koji treba da pomogne mladim ljudima. Skoro sam bio na Petrovcu na Mlavi. Ja pitam čoveka kolika mu je okućnica, on kaže 200 hektara i obrađuje je kombajnom. Rade deda, četiri sina i on, pređu u dva dana dvesta hektara. Ljudi imaju stoku, zemlju i rade. Čovek ima tri kuce po 500 kvadrata. Kod nekog nemate ko da radi. Imate domaćinstvo ali nemate radnu snagu. Mi imamo mogucnost gde da plasiramo svoje usluge. Čovek koji ima nešto i koji je uspešan, niko njega ne pita koji su njegovi problemi. Sta je kod ovih ljudi problem? Kako im se može pomoći? To je osnov svega – rekao je Borislav Matić.

– Bavim se zdrastvenim aspektima hrane, to izučavam. Vlasnik sam firme koja se bavi prozvodnjom funkcionane hrane. Konzumacijom ove hrane ima pozitivan uticaj na zdravlje, to je dokazano. U recimo dimljene proizvode uvlace se neke nepoželjne materije koje mogu da imaju kancerogeni efekat. Svi ti sokovi koji su zdravi, oni najčešće imaju uticaj na imunitet. Mi hraneći se nezdravo, sami metaboliti stvaraju hemiske supstance koje negativno utiču na naš organizam, a zdravi sokovi npr. ribizla i borovnica, oni pozitivno utiču na te negativne produkte. Ako se nastavi nezdrava ishrana, a pritom nema tog dejstva, može da dovede do različitih oboljenja. Uglavnom karcinomi i kardiovaskularne bolesti. Visoka koncentracija industrijski prerađene hrane utiče na krvne sudove i pravi određene bolesni koje i mi nekad ne povezujemo sa ihranom. Nekad se oboljenje ispolji posle 15, 20 godina. 75% ishrane koja se upotrebi u toku dana je industrijski obrađena hrana, puna aditiva. Naučni dokazi kažu da ti aditivi imaju dejstvo koje narušava zdravlje. Kad imate proizvod na kom piše bez konzervansa, to je samo jedan od 10 drugih aditiva. Ja uvek kažem ljudima da pročitaju deklaraciju, zato što neki suplementi imaju po 15 dodataka različitih hemikalija. Problem je u aditivima, oni utiču na centralni nervni sistem. Preporucujem svima da se konzumira voda. Kod nje je problem što postoji dodatak razlicitih hemikalija u istu. Takođe je problem i kako ona dolazi do potrošača, tj kojim cevima. Ja imam filter sistem koja čisti vodu od hemikalija, vodu držim u flašama. Ja pijem mleko od krave koja izmuzena i ceo dan je livadi. U Srbiji postoji udruženje organskih proizođača. Mi svaki dan jedemo, ne mozemo se hraniti od sajma do sajma zdrave hrane. Problem je ovo što konzumiramo svakodnevno. To udruženje okuplja proizvođače i na neki način preko sastanaka edukuje seljake, a njima je cilj da odgajimo zdravu decu, i da dovedu do bolje snabdevenosti. Postoje tri velčine gazdistava u Srbiji. U Vojvodini, najčešće proizvode žitarice i oni cine 10 hektara, postoje ogromne korporacije koje imaju po 100 hektara takođe u Vojvodini, a srednja Srbija i Šumadija čine mali proizvođači, koji se bave skupljanjem na malo. U našoj državi postoje firme koje udružuju male proizvođače, i da kroz to udruženje postoji edukacija. Ima ljudi koji bi se rado bavili time ali ih treba edukovati. U principu je problem finansija, organizacije, saradnje i naučnih institucija. Morate praviti kompost za to vam treba edukacija. Ja sam imala slučaj jedan proizvođač nije prodao šargarepu ostalo mu, ja mu kažem daj svinjama da pojedu, kaže on nisam lud pa da ih otrujem. On sigurno ima drugu njivu iz koje jede hranu, a to ne prska. Životni vek jeste dug ali hronična oboljenja počinju sa 30 godina. Mi smo svedoci sve većeg obolevanja sve mlađe populacije – objasnila je Dr Ljiljana Bajić Bibić.

– Mi proizvodimo sveže povrće u plastenicima, pravimo i proizvode od toga, džemove, rakije, vino…Pokrenuli smo prodaju koja se pokazala dobro, sirimo sada kapacitete. Došli smo na ideju da ne želimo našu decu da trujemo, otišli smo na periferiju, da bi pobegli iz grada. Sva hrana koju pravimo je bez aditiva. Ovo vreme nas upropaštava. Mi imamo proizvodnju u plastenicima, nedostatak sunca je katastrofa za nas, biljka bez toga ne može. Pre ovog sam radio uvoz vina, posle ketering, pa smo presli na zdravu hranu, na hranu bez aditiva. Po gradovima je katastrofa, nema ni gde da se kupi zdrava hrana, ovo što mi poizvedemo teško je naplatiti. Ja sam radio sa sitemima duže od 10 godina, u njima se gleda samo profit i prodaja. Ne poštuju se uslovi ugovora, od toga sam pobegao. Imam direktne kupce, i sad me ljudi više prepoznaju kao nešto novo na tržištu. Jeste problem edukacija, jer neki ljudi rade po starom sistemu. Kod nas na selu imamo tri generacije ljudi, gde je nosilac gazdistva čovek koji ima 80 godina koji i dalje misli da je najbolje da se ore volovima i plugom. Imamo Vojvodinu gde ljudi obrađuju po 200, 300 hektara, u Šumadiji ljudi obrađuju po hektar, dva, pet, i oni pokušavaju da urade pšenicu što je suludo jer mu je prinos tri puta manji. A drugi koji su se preorjentisali na voće, pečurke, to može mnogo bolje da se radi. Ne žalimo se kako živimo sad, prepoznali smo priliku u svemu tome. Evo već treća godina kako radimo, širimo se, imamo sad već par plastenika i želimo da dođemo do nivoa koji će nama biti pristojan za život. Robu prodajemo opreko fejsbuka, preko marketa, prijateljima. To je budućnost. U Evropskoj uniji prepoznaje se bioprozvodnja, to je proizvodnja bez pesticida, to je zdravije nego proizvodi koji se rade sa puno pesticida. Prosle godine npr. je uvožen paradajz iz Albanije na kome je pisalo da kora nije za upotrebu. U Beogradu postoji samo jedna pijaca koja prodaje organske proizvode. Organiski paradajz je 500 din kilogram, a neorganski 250 din – rekao nam je Damir Trnja.

– Ja sam uspeo tehnološkim procesima da unapredim ajvar, dao sam mu konotaciju da bude još jači. To je običan ajvar ali je na njemu vršen još jedan proces, i on je dobio specifican ukus koji mu daje malo miris dima. On se jede gurmanski, kao kavijar. To je srpski avijar. Dimljenje je moja tajna. Ja sam godinu ipo dana istraživao kako ću da dobijem miris dima, a da ne smrdi i da ne bude kao da je zagorelo. Ja sam sa specijalnim uređajem uspeo da dobijem kvalitetan dim, dim od bukovog drveta koji se upotrebljava za dimljene mesa, i uspeo sam to da prenem na ajvar a da on ne upije neke štetne materije. Mladi proizvođači, nisu u stanju da isprate evropske norme jer je potrebno mnogo novca za to. Ali pozdravljam puno ljude koji imaju svoje biznise. Ja sam učesvovao na tri sajma hrane. Male organizacije prave pravu proizvodnju, tu se prave pravi proizvodi. Ja sam počeo na sajmovima da se snabdevam. Na sajmu, probao je čovek moj ajvar, i trazio mi je posle toga šleper mojih proizvoda. Nema šanse, ja treba za to 50 ljudi da zaposlim, ja to proizvodim na malo. Ne treba trčati da se više porizvodi, jer kad tad ćeš napraviti grešku. Treba ljude edukovati da kupuju u sprecijalizovanim prodavnicama. Koliko god da nas truju ljudski vek je duži – rekao je Milivan Bres.

Happytv.rs
Foto: Arhiva