GDE JE DANAS DEČAK KOJI JE SAM ZIMOVAO:Nekada je bio deo priče dokumentarong film i živeo sa zverima u planini sam

Ne trevljavam se sa ljudima. Više se trevljavam sa životinjama. Više se plašim kad se trevim sa mečkom, jer kad vodi male, oće da napadne. I onda tražim krivo drvo, medved ne može uz krivo drvo. Medveda se ne plašim mnogo, neće da napadne, samo mečka. Zviznem malo na njega i pobegne. Divlje se svinje najviše plašim jer ona u sekundu može da rascijepi iksana i pojde, ovako je 1966. pričao tada petnaestogodišnji Petar Živanović u cjelcu sela Račanska Šljivovica povrh Tare, gde je sam provodio zime u trošnoj brvnari čuvajući ovce. Dečaka koga su obilazile zveri, a severac noću zasipao snegom kroz šuplja vrata otkrio je slučajno Milivoje Vuković  u tadašnjem hotelu „Tara“. Dotrči iz mraka, sedne za sto, gleda televizor i otrči u mrak i mraz. Upadljivo je, naravno, odudrao od svih seljačkom, starom odećom. Da naruči štogod, nije mogao, osim ako ga koji gost ne počasti.

Prošlo je 57 godina od priče koja je dirnula Jugoslaviju. Petra smo ovog leta sreli u Bajinoj Bašti. Daleko je od onog mučnog života seljaka i siromaha. Uspeo je na svakom planu – skućio se, ni manje ni više, u Švajcarskoj, ima svoju Milunku, dvoje dece, troje unučadi… I sve je to postigao sa 10 prstiju. Iako ima samo četiri razreda škole.

Tukao me je učitelj Mile Gazdić što nisam dobro učio. Kada sam pobegao iz škole u šumu, po polju sam čupao raž i nosio u šumu, na jednu stenu, tuj sam prostirao poda se i na se. I tuj sam spavao. Nisam smeo da idem kući jer znao sam da će roditelji da me tuču – pričao je Petar na tronoši, usred brvnare, u kojoj je imao još raspali krevet, siniju i stari šporet,.

Danas priznaje da ga je beda zapravo oterala u planinu.

– Završio sam četri razreda i istina je bila da me otac nije mogao više izdržavati. Imao sam i dvije sestre, mučenice ko i ja. Seljačka deca su bila mučenici. Pamtim – nemam ni obuće. Život je bio nula. I: „Aj, Petre u Taru, čuvaj ovce.“ Nije me bilo strah. To su ti seljačka deca, hrabri ljudi – priča  Petar, kome je iz zaseoka Živanovići u selu Rača, podno Tare, trebalo sat i po peške do kolibe – Cerje, Sokolina pa Račanska Šljivovica.

Roditelji mu u kolibi, veli, budu do mrtve jeseni, pa siđu u Raču.

– Iza jutra ustanem, nacepam drva, imam dosti luča, podložim vatru i zagrije se moja koliba – govorio je Petar u kameru, na crnobelom snimku, a potom mesio testo u velikoj šerpi, pa pekao hleb, a kuvao je sebi šta je imao – krompir, pasulj…

Sedeo je Petar na sklepanoj ogradi i kazivao i ovo u kameru:

– Nadam se da ću i ja za nešto svršiti. Voleo bi najviše da bidem šofer, da se zaposlim u šumskom gazdinstvu, da vučem balvane i jer bi imo i malo više para i bolje živio. U hotelu gledam kako su turistička đeca malo bolje ođevena i dolaze na odmor tu. I ja bi volio da budem malo bolje ođeven.

I bolje je „ođeven“. Uspeo je. Ostao je dve-tri zime u kolibi, pa se „pustio po svijetu“. Po Vojvodini je sa ujakom utovarao džakove, kopao kukuruz, šećernu repu, suncokret… I rešio da ide preko. Taman se vratio iz vojske, kad u rodni kraj dođe jedan komšija iz Švajcarske. I Petar ode preko zavoda za zapošljavanje.

– Bio sam siroma’, sklanjo se od svakoga. Ovde je bio restoran „Evropa“ i tu jedina samoposluga. Kad sam pošo u Švajcarsku, pitam da mi daju kartonsku kutiju od banana. Nisam ni znao šta je banana dok nisam otišao u Švajcarsku i primio nekolike plate. Nosim onu kutiju pod pazu’om, oću kući da spakujem one jugo košulje, što su ih zvali perlonke i najlonke, što se skupe na ramena kad počneš da radiš. Kad sam primio platu, odma’ sam kupio pamučne košulje, a one sve pobaco. I nosim ja tu kutiju, stoje neki ko konji, a jedan momak me lupi po ramenu: „Dečko, spusti tu kutiju da ti, da izviniš sad što kažem, da ti jednu udarim otpozadi“. A oni svi „A-ha-ha.“ Zajebavana je sirotinja u Srbiji – priča Petar, koji se te 1971. sa 21 godinom otisnuo u Švajcarsku.

To je bila prekretnica. Tu je završio gipsarsko-molerski zanat.

– U gradiću Vetingen nađem jednog gazdu, pa drugog posle koji bolje plaća. Od njega sam i u penziju otišao, posle 44 godine staža. Imao je četiri sina, dao mi gore stan, tretirao me kao sina. Kad sam se oženio i odselio se, gazda mi kaže: „Stanovao si kod mene osam godina, nikad mi ništa nije nestalo.“ Čisti prsti. Kasnije sam postao predradnik, 35 godina sam bio poslovođa – veli Petar.

Stalno je dolazio u Srbiju, rodni kraj nije zaboravio. Ali i stalno radio. Pa i danas.

– Volio sam izazov posla, najkomplikovanije da radim. Sve sam kurseve, doškolovavanje za molera, gipsara prošao. Posle sam po celoj Švajcarskoj radio, u Cirihu 28 završne radove. Ko ja nije mogao niko. I sad me zovu da radim. I radim. Živim kad radim – kaže Petar, koga i u Bašti zatekosmo u poslu, te odvoji pola sata da popijemo piće