ISPOVEST SESTRE ZORANA ĐINĐIĆA: Ona mu je prva ljubav, zbog OVOG bio je spreman sve da ostavi

Zoran je bio posebno dete i porodica je bila toga svesna još od njegovog rođenja. Sa sestrom Gordanom Đinđić Filipović imao je neverovatno blizak odnos, te uprkos brojnim obavezama koje su došle sa pozicijom premijera Srbije, uvek je imao vremena za njihove duge razgovore.

Život mu se više puta menja zbog rata, korene nije zaboravio, a jedno drugom su bili veliki oslonac i vetar u leđa. Kada je ubijen, Gordani je deo duše zauvek nestao. Đinđići su, dušo, poreklom s Kosova, ja – Bosanka iz Šamca. Moj suprug Drago bio je vojno lice, penzionisan u činu pukovnika Jugoslovenske narodne armije. U Šamcu smo se upoznali i venčali. Tamo su rođeni Gordana i Zoran.

U Srbiji danas vetrovito uz prolazno naoblačenje sa kišom i pljuskovima

Zoran je osnovnu školu završio u Šamcu, a dva razreda gimnazije u Travniku. Lepo smo živeli, složno: Srbi, Hrvati, muslimani… Svi! Nikad se nismo delili. Taj prokleti rat! Gordana je maturirala u Travniku, a onda je, kad smo se doselili u Beograd, upisala medicinu, pa specijalizirala. Često smo se selili. Negde 1967. godine smo se doselili u Beograd, čini mi se – pričala je Zoranova i Gordanina majka, objašnjavajući kako su živeli u Bosni pre sukoba. Nije mogla ni da zamisli da će jednoga dana i njen sin tragično nastradati.

Kada je Mila videla svog naslednika kako nepomično leži na bolničkom krevetu tog 12. 03. 2003. godine nije dozvolila lekarima da joj ublaže bol lekovima za smirenje

– Ušla sam u onu ledenu salu u kojoj je ležao Zoran. Njegova lepa glava… Oči zatvorene… Lep, a dole… Grudi raspukle… Srce mu je bilo prosuto na sve strane… Stajala sam pored njega, grlila ga, kukala… Ponovo su pokušali da mi daju nešto za smirenje. Nisam htela – objašnjavala je Zoranova majka u intervuu za „Njuzvik“ i dodala:

– Nisam htela da dozvolim da mi umanjuju bol. „Neka boli!“, vikala sam. „Pobogu, ubili su mi sina!“ Ležao je tako… Miran, čistog lica. Bio mi je sav život… Imam ja i Gordanu, tačno je, ali je Zoran bio moj život. Ružica je već bila kod Zorana, pre mene. Kad sam izašla iz sale, videla sam da razgovara s Mijatom, doktorom. Posle je otišla do prozora, gledala dole kako se ljudi okupljaju. Kako može, pomislila sam. Odozdo su vrebali foto-reporteri. Onda sam otišla…Kod Ružice, u njihov stan. Plakala sam. Videla sam da su nekima zasmetale moje suze. Želela sam da vrištim jer sam znala koga sam izgubila.

Kada je Mila videla svog naslednika kako nepomično leži na bolničkom krevetu tog 12. 03. 2003. godine nije dozvolila lekarima da joj ublaže bol lekovima za smirenje

– Ušla sam u onu ledenu salu u kojoj je ležao Zoran. Njegova lepa glava… Oči zatvorene… Lep, a dole… Grudi raspukle… Srce mu je bilo prosuto na sve strane… Stajala sam pored njega, grlila ga, kukala… Ponovo su pokušali da mi daju nešto za smirenje. Nisam htela – objašnjavala je Zoranova majka u intervuu za „Njuzvik“ i dodala:

– Nisam htela da dozvolim da mi umanjuju bol. „Neka boli!“, vikala sam. „Pobogu, ubili su mi sina!“ Ležao je tako… Miran, čistog lica. Bio mi je sav život… Imam ja i Gordanu, tačno je, ali je Zoran bio moj život. Ružica je već bila kod Zorana, pre mene. Kad sam izašla iz sale, videla sam da razgovara s Mijatom, doktorom. Posle je otišla do prozora, gledala dole kako se ljudi okupljaju. Kako može, pomislila sam. Odozdo su vrebali foto-reporteri. Onda sam otišla…Kod Ružice, u njihov stan. Plakala sam. Videla sam da su nekima zasmetale moje suze. Želela sam da vrištim jer sam znala koga sam izgubila.

Istakla je da je od malih nogu pokazivao da je napredniji od ostalih vršnjaka.

– Osim što je bio odličan đak, stizao je sve, da se bavi šah klubom, karateom i devojkama. Njegovim nestašlucima nije bilo kraja. Sećam se kako smo u Popovskom vrtu brali zelene rezdelije (divlje šljive) i od njih dobijali herpese na usnama. Onda smo od mame dobijali batine, jer nas je upozoravala da ne smemo da diramo tuđe, međutim, Zoran se nije izdvajao iz društva. On se u Travniku skijao niz nasip kuda je prolazila pruga iza zgrade u kojoj smo živeli. Bila sam u stanu u kojem smo živeli. Nalazi se na trećem spartu u zgradi stotinak metara od gimnazije, u blizini katoličke crkve. Imam fotografiju gde se spušta na tim pravljenim drvenim skijama. Ja ih imam kod kuće, kao i njegovu gitaru na kojoj svirao u Travniku. Odlučila sam da ih dam u Arhiv Srbije, gde postoji postavka njegovih ličnih stvari – rekla je tada Gordana.

Na početku gimnazije prvi put se i zaljubio.

– Zoran je neobično voleo Travnik. Imao je svoje društvo s kojim je sve vreme kontaktirao. U prvom razredu gimnazije imao je i prvu ljubav, zvala se Duška. Kada je bio premijer Srbije, do njega se teško dolazilo. Jednom prilikom u Beograd su došli njegovi travnički školski drugovi. Obezbeđenje u Vladi Srbije ih nije pustilo, jer nisu bili najavljeni. Međutim, oni su se dosetili i poslalili mu zajedničku fotografiju. Odmah je prekinuo važan sastanak i potrčao da se vidi s njima – kaže Đinđićeva sestra, pa nastavlja:

– Neobično je voleo Bosnu. Podsećala ga je na lep period njegovog života. Beograd je velegrad u kome nema te opuštenosti i bezbrižnosti. Naš otac je bio vojno lice i mi smo u tom duhu vaspitani. Nikada nismo gledali na nacionalnost naših prijatelja. Zoran je u duši bio Jugosloven, kao što sam i ja bila i ostala Jugoslovenka i ne mogu nikako da se pomirim s tim da među narodima postoje razlike koje treba da ih dele. Kakav je ko, sve zavisi od čoveka, a ne da li je Musliman, Srbin ili Hrvat – navodi ona.