MRVICE MOJA, MOLI TE MAJKA, DOZVOLI MI DA TE NAĐEM: Ekskluzivno za HAPPYTV.RS potresna ispovest majke u potrazi za nestalom ćerkom!

Ekskluzivno za portal Happy televizije Ana Pejić iz ''Vojvođanskog udruženja roditelja ukradenih beba'' podelila je sa nama svoju priču. Tema nestalih beba je poslednjih dana akutuelna u medijima, ali Ana već godinama aktivno radi na rasvetljavanju kako u svoje ime, tako i u ime drugih majki. Do sada su gledaoci imali prilike da čuju delove njene potresne priče u emisiji ''Posle ručka'', ali i novosti iz prve ruke u jutarnjem programu ''Dobro jutro Srbijo'' na Happy televiziji. Bila je sreda, 24. avgust kada se Ana porodila. Prema infomacijama, taj dan je rođeno nešto manje od 400 000 beba u svetu. Mrvica je bila jedna od njih. Danas, u sredu, Ana Pejić, u otvorenom pismu deli svoje najdublje misli, sećanja i želje.

TRAŽIM TE MRVICE MOJA!

Rodila sam te 24. avgusta 1988. godine u Sremskoj Mitrovici.

Rodila sam te na carski rez . Bila si moja carica, a ja sam ti nadenula ime MRVICA od momenta kad sam saznala da sam trudna.

Nikada nisam bila lepša. Sijala sam od sreće. U momentima sam prestajala da dišem kako bih tebe čula.

Bdila sam. Previše sam bdila. Živim u Rumi. Mali gradić. Mislila sam da mi treba veća bolnica u kojoj bih tebe uvela u svet. Brinula sam ako nešto pođe po zlu da oko mene budu stručnjaci.

Jedno popodne, na običnom, redovnom pregledu, ponudiše mi da odem u Sremsku Mitrovicu za svaki slučaj. Otišla sam i pogrešila. Otišla sam "mečki na rupu”. Odmah su me odveli u porođajnu salu. Nisam krvarila, nisam imala bolove, nije mi pukao vodenjak. Nije mi bilo jasno zašto ležim gola između dva stola na kojima se porađaju majke. One se porađaju, a ja strahujem. Zašto se ja ne porađam? Ne mogu ni da spavam jer se oko mene rađaju ljudi uz zvuke i jauke. Bilo mi je zima. I tako dan, noć, dan, noć.

Pregledali su me ko god je naišao. Ginekološki. Te, druge noći, u 01 i 10 u sobu ulazi mlađa žena i jedna malo starija od nje. Dva bela mantila. Ne poznajem ih. Pomislih nova smena! Otkud smena u 01 i 10? Ćutim i strahujem. Neće me valjda i one pregledati i gurati prste u mene, pomislila sam. Strepnja se ostvarila. Mlađa me je pregledala i nešto učinila što me je jako zabolelo. Vrisnula sam. Brinula sam za tebe. Izvukla je ruku i rekla: – Ode vodenjak. –
Vrisnula sam na nju zašto mi ga je prekinula? Okrenula se i otišla. Nikad ih više nisam videla.

Ujutru je došao moj doktor. Petar Peruničić, načelnik. Sve sam mu ispričala. Prebacio me je u jednu malu sobicu gde sam bila sama. Rekao mi je da ne brinem da možemo dalje još par dana bez vodenjaka. Od silne želje voda koja je krenula iz mene je stala. Pomislih odspavaću napokon posle dva dana i dve noći. Zadremah. Dolazi ponovo doktor i kaže: –Idemo na carski. –
Zašto?Kako?
Reče da brine za život bebe, slabo se čuje srce. Idem naravno! Hitam! Doktor je otišao, a ja se pakujem. Ulazi babica i pita kuda ću! Rekoh joj! I tada dolazi signal. Signal koji nisam prepoznala. Rekla mi je: – Glupost, srce bebe se čuje odlično, jutros sam te pregledala, nemoj na carski! –
Ma ko je ona! Samo babica! REKAO JE DOKTOR CARSKI i to je za mene bio ZAKON .

U 10 sati pre podne sam rasporena. Bila sam u totalnoj anesteziji. Trenutak kada te je doktor vadio iz mene mi je OTVORIO oči. Videla sam kako te podiže. Samo tren, samo to. Tu sliku vidim i sad. Ta slika me nikad nije napuštala. Sledećeg trena sam zaspala. Bilo mi je lakše, – VIDELA SAM TE. –
Budim se i kaže mi doktor Peruničić: – Devojčica, 2300 kg, za sada je dobro. Danas je sreda donećemo ti je u petak ako bude sve u redu. –

Njegova reč ZAKON. Tu posete nema. Mobilnih nema. U sobi nas dve. Ona doji, ja gledam i čekam. Čekam petak. Šaljem je da vidi moju Mrvicu. Ja ne mogu ustati. Teši me i kaže: – Mrvica je vesela, igra se ručicama. –

Četvrtak na noć. Njegoš bi rekao "Noć skuplja od svijeta”. Celu noć sam budna. Brojim sekunde. Čekam jutro. Negde pred zoru, a bio je još mrak sam zaspala. Na tren sam zaspala. I tada vrisnem, vrisnem iz sveg glasa. U snu, jako. I u tom vrisku se podignem u sed. Tu se probudim, i ja i majka pored mene. Ustala je i kaže mi da legnem, da sam sanjala ružno. Ali ja ne mogu leći, boli me rana. A kako sam se digla onda u sedeći položaj kad su mi popreko presečeni svi mišići? Šta me je podiglo? Mrvica! Počinjem da dozivam sestre i doktore brzo, moje dete! Šta je sa mojim detetom? Nešto jeste! Utroba mi je plakala! Smirili su me i slagali. Otćutala sam do jutra.

Ujutru ulaze svi. – ŽAO NAM JE! – Dalje je mrak. Mrak od onda do danas. Da su mi bar dali da je vidim. Tada sam umrla i ja. Objašnjenja niotkud. Odgovora niotkud. A bilo je pitanja mnogo.

Prošlo je 27 godina, a možda i 127. Rana ista. Dešavalo mi se noću u snu da ukrstim ruke i ljuljam. Ljuljam ih prazne. Crv je sve vreme radio . Ali u meni truloj, bezbrižno. Ubedila sam sebe da si umrla onog trena koji me je savio i podigao uz vrisak.
Od tada nema beba oko mene. Na babine ne idem. Ne prolazim čak ni ispred prodavnice igračaka. Moje pripreme za porođaj su trunule na tavanu. Nikada, ni sam kim nisam o tome pričala. To je bilo moje. Samo moje. Ostali se ne sećaju mojih kragnica čipkanih na trudničkoj haljini. Ostali su bili na broju.

I dođe 2015. godina. I dođe dan kada pomisliš da si zreo da se sretneš sa svojom tragedijom. Krenuh po dokumentaciju. Krah na prvom koraku kod matičara.

– Rodili ste devojčicu 24. avgusta 1988. godine sa ovim JMBG brojem, a umro vam je dečak sa ovim drugim JMBG brojem. – Kako dečak?! Šta je to? Pa moja Mrvica nije umrla! MORAM DA JE NAĐEM ! Kopam, bušim, tražim i što dalje i dublje sve se poklapa. ŽIVA JE! Taj jauk u zoru je bio u vreme kada su te ODNELI. Devojčice moja! Postala si zrela. Ove godine ti je 31. Šta reći, šta napisati? Kako popraviti? Kako živeti? Kako ti nadoknaditi? Kako objasniti? KAKO TE NAĆI?

Sama sam protiv celog sveta! – POBEDIĆU! HOĆU! MORAM! –
Vi koji ste mi ovo uradili, budite spokojni sigurno ćete goreti u paklu! Vi koji ličite na ljude morate dočekati dan kada ću na vas prstom pokazati. Ako pobegnete u smrt, tu su vaša deca, ispričaću njima.

Deca nisu kriva! Ni moje dete nije krivo! Ni ja nisam kriva! Ali smo kažnjeni! Svi smo kažnjeni.

MRVICE moja, moli te majka, dozvoli mi da te nađem.

Happytv.rs
Foto: Arhiva