GULIĆ PORUČIO: „Formiranje Instituta za ratne zločine za cilj ima isključivo dokazivanje prištinske verzije rata na KiM“

„Iza svakog rata, a na Kosovu i Metohiji bez ikakve dileme, vodio se višegodišnji rat, ostanu mnoga otvorena pitanja. S jedne strane imate mrtve, nestale, ranjene, osakaćene, proterane, porušena sela, oteta imovina… Svaki pokušaj da se sva ta zaostala pitanja reše bio bi vredan hvale, međutim osnivanje Instituta u Prištini prema svim najavama od strane privremenih institucija, ne deluje kao želja da se prošlost bolje osvetli“, kaže Gulić.

Pojašnjava da mu osnivanje ovakve institucije najviše deluje kao „politički cilj“ da se prištinska, odnosno kosovska verzija sukoba sa Srbijom i rat 1998. i 1999. godine „institualizuje“, ali da nije sasvim siguran da li će Institut imati naučno obeležje ili je zamišljen kao dokumentacioni centar.

INSTITUT ZA RATNE ZLOČINE JE KURTIJEVA IZMIŠLJOTINA: Danica Marinković ocenila da nema pravnih osnova za njegovo postojanje

„Prema onome što je neko ko je nosilac prištinske vlasti rekao za osnivanje, po svoj prilici radi se samo o jednoj instituciji političkog tipa koja nema za cilj da se zaista suoči sa prošlošću jer suočavanje sa prošlošću znači da analiziramo i one stvari koje ne idu nama u prilog, a opet kako bismo sagledali teška dešavanja na objektivan način. Ovde je rečeno da se radi o instituciji koja bi trebalo da podstakne prištinsku verziju rata i da priča o zločinima koje je počinila Srbija. I ne samo to, već se koristi i termin genocid koji nema nikakvog uporišta u stvarnosti“, naglašava  Gulić, i dodaje da mu osnivanje ovakve institucije deluje da je u funkciji dnevne politike na Kosovu, ali istovremeno i sa jasnom namerom da se relativizuju suđenja komandantima nekadašnje OVK u Hagu, bez obzira što rad Specijalizovanih veća Kosova sa sedištem u Hagu, kako ističe, “na nedovoljno oštar način sagledavaju zločine koje je počinila albanska strana nad civilima, ali i nad pripadnicima organa reda i državne uprave na Kosovu u vreme terorističke aktivnosti OVK”.

„Prosto koliko god da to nije adekvatno počinjenim zločinima, to je ipak nekakva priča o zločinima koje je počinila albanska strana i s jedne strane možda je ovo jedan od pokušaja da se i to malo priče o zločinima koje je albanska strana počinila, amortizuje“, ukazuje istoričar.

Govoreći o suđenjima u odsustvu, Gulić napominje da albansko pravosuđe i policija na Kosovu već prilično rade na zastrašivanju ne samo ljudi koji su ostali na Kosovu, ne samo povratnika i potencijalnih povratnika, već i onih koji samo odlaze u zavičaje da obiđu kuću, grobišta predaka.

„To je jedan čin koji bi mogao itekako da uplaši premda policija i pravosuđe su to i do sada radili i do sada je bilo hapšenja ljudi za izmišljene ratne zločine, za učešće u ratu kojeg nije bilo ili nije bilo onako kako je u optužnici ili nekim medijima lansirano i najvažnije od svega čini mi se kao da Kosovo na jedan način sledi uzor u Hrvatskoj“, naveo je.

Podseća da je Hrvatska optužnicama nakon rata 1995. i neočekivanim hapšenjima potstakla politiku sprečavanja povratka i ne samo povratka, nego uopšte odlaska ljudi u zavičaje.

„Čini mi se kao da je ponovo u pitanju uzor iz Hrvatske koji Priština doslovno sprovodi. Politika hapšenja ljudi koja i sada postoji može na ovaj način da dobije jedan institucionalni okvir pa da se još više intenzivira i da se na taj način i ono malo Srba zastraše, a oni koji iz centralne Srbije idu u južnu pokrajinu da se u tome onemoguće i to je siguran put ka potpunom etničkom čišćenju Kosova i Metohije, a rekao bih da je taj proces prilično na svom kraju“, zaključio je Gulić.