ZATVOR…

U Kazneno-popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici, otvoren je Muzej sa zatvorskim eksponatima iz prošlih vremena, ali i postavkom koja govori o stradanju Srba između dva svetska rata.

Izložbena postavka pod nazivom „Istorijska uloga Kazneno-popravnog zavoda i stradanje Srba u dva svetska rata – Zapečaćene sudbine“ u nekoliko originalnih podrumskih prostorija KPZ govori o istoriji zatvora, od njegovog osnivanja 1895. godine.

U te priče sažeti su i najteži trenuci običnog naroda. Pre svega zbog činjenice da je zatvor u Prvom i Drugom svetskom ratu zapravo bio logor u kojem su pored muškaraca zatvarali žene i decu.

Pored Harsovih vešala, može se videti i kako je za vreme Karađorđa sa zapada kod nas stigao i novi način egzekucije – "lomljenje točkom".

Izložen je zatvrski točak za lomljenje na kome su po Karađorđevom zakonu završavali oni koji su izdavali svoj rod.

Točak ili kolo bio je skoro univerzalni način pogubljenja u srednjovekovnoj Evropi, a sreće se i u tadašnjoj Turskoj i Rusiji. Osuđenik se, licem prema gore i raširenih nogu i ruku, vezuje za podmetnute oblice ili drvenu rešetku koja leži na zemlji. Dželat uzima u ruke običan kolski točak, zamahuje njime i lomi osuđenikove udove. Polomljeno osuđenikovo telo, sada neprirodno savitljivo, vezuje se za taj isti točak tako da noge i ruke prate njegovu spoljnu ivicu. To je lomljenje točkom.

Varijaciju predstavlja lomljenje na točku: osuđenika vezuju za točak u horizontalnom položaju, a dželat mu kosti lomi maljem. U oba slučaja se točak s izlomljenim telom natiče na dugačku motku, čiji se donji deo ukopava u zemlju i tako ostavlja dok osuđenik ne izdahne, a često i dugo posle toga, sve dok se leš sasvim ne raspadne i ne izjedu ga ptice.

Na jedinstvenoj muzejskoj postavci su i originalna vešala kao i priča o najčuvenijem dželatu Karlu Dragutinu Hartu koji je pogubljenja vršio sa cilindrom i u belim rukavicama.

Karlo Dragutin Hart, čuveni dželat Kraljevine Jugoslavije, najviše pogubljenja obavio je na vešalima Kazneno-popravnog zavoda u Sremskoj Mitrovici.

Karlo Dragutin Hart, koji je ostao upamćen po svojih 108 pogubljenja na "gospodski način". On je prilikom svakog pogubljenja bio obučen u frak, nosio je bele rukavice, a žrtvi se nakon egzekucije poklanjao uz reči "Ja nisam kriv za tvoju smrt!"

O ličnosti Karla Dragutina Harta ostali su brojni zapisi u arhivama, ali i novinama tog vremena. Pisalo se da je putovao po celoj državi, a svakoj egzekuciji prethodio je ustaljen ritual. Kada bi dobio rešenje o mestu i datumu izvršenja smrtne kazne, njegov pomoćnik pakovao je kofer sa crnim frakom, uvek drugim belim rukavicama i cilindrom, koji je nasledio od svog "idola i učitelja" Sajfrida. Ispod uredno složenog odela bili su spakovani konopac i crna maska za osuđenika.

U Kraljevini Jugoslaviji nisu postajala klasična G vešala, već se pogubljenje obavljalo na austrougarski način – vešala su predstavljala stub zabijen u zemlju, na čijem je vrhu bio zakucan klin sa koga je visio konopac. Ispred je bila stoličica za osuđenika, a dželat je stajao na merdevinama iza stuba.

– Levom rukom držim osuđenika, desnom mu omču prebacujem oko vrata i crnu masku preko glave. Apsolutna je tišina, svi prisutni skidaju šešire. Pomoćnik tada izbije stolicu ispod osuđenika, hvata ga za noge i trzajem povlači ka zemlji. Stojim iza merdevina i povlačim omču. Uzimam pogubljenog za ruku. Pratim puls i kada ustanovim da srce više ne kuca, skidam rukavice, bacam ih pod noge obešenog i kažem: "Ja nisam kriv za tvoju smrt!" – opisivao je Hart.