VELIKE TAJNE FILMA VIDIMO SE U ČITULJI: Svedočenje i slika jednog vremena, kada je kriminal kulminirao na ulicama Beograda

Tvorac čuvene dizel generacije žestokih momaka pronađen je u sobi, u hotelu Hajat, kako mrtav leži na stomaku, a na ogledalu je krvlju bila ispisana poruka „broj 1“ koja sve do današnjeg dana nije dešifrovana. Prethodno je Knele, zabrinut za svoje najbliže, odlučio je da se iz porodične kuće preseli u jedan od najelitnijih beogradskih hotela. Uselio se na treći sprat, u sobu broj 331.

Kneletov otac, Dušan Knežević zvani Buca Al Kapone, pripadnik stare garde koja je sve rešavala na fer način. Nadimak je dobio tako jer je stalno išao u bioskop kako bi gledao gangsterske filmove, obožavao je Al Kaponea. Buca veruje da iza ubistva njegovog sina stoji policija i tajna služba.

„Giški, Belom i mom sinu pretili su zbog SPO-a i Srpske garde. Deset dana pre ubistva imali su generalnu probu ubistva, kada su im upali u sobu i naterali ih da legnu sa rukama na podu. U sobi su bili Knele i Mirko Bosanac. Specijalci su upali u apartman hotela Hajat i rekli im da legnu na pod. Potom su im objasnili da proveravaju alarmne uredjaje, ali sam sigurno da su u stvari proveravali kako će Knele reagovati pred policijom. Jedan moj prijatelj iz SUP, rekao mi je da je kobne večeri preko policijske „motorole“ preneta poruka ‘Knele ide sam’.

Darko Stanojević je kobne noći bio u hotelu „Hajat“. Pokušavao sam da dođem do Darka kasnije, da saznam šta se te večeri dešavalo, ali je i on ubijen u Nemačkoj. Niko nije dao odgovor na pitanje kako to da su kamere u hotelu otkazale i da su nestale trake sa zapisima svih ulazaka u hotel.“
Buca se poslednji put oglasio kada je Kristijan pominjao njegovog sina na Farmi, tada je Knežević rekao: „“Pitaju me šta je ovoj budali, a ja ne znam šta da im kažem. Ljuti su zbog onoga što je pričao.

Golubović bi trebalo da vodi računa o tome. Pominjanjem mog sina uznemirio je našu porodicu, rođake, ali i sve prijatelje. Izmišlja kako bi ispao šmeker, a smeju mu se svi koji ga bolje poznaju. Sramota je što mi pominje mrtvo dete. Na šta to liči?! Ne može ime mog sina da se izgovara na takav način. Glumi nekog Don Žuana, ma on je budala, najobičniji džeparoš. Izmišlja kojekakve gluposti, da je znao mog sina i priča o njemu, a nije mogao ni cipele da mu čisti. Ceo Beograd mu se smeje.

Sa nim je i jedna od najlepših momaka tog doba Bojan Banović Boki čelik 

Više od 20 ispaljenih hitaca, jedan ubijen muškarac i trojica teže ranjenih epilog je krvavog obračuna između dve zaraćene grupe beogradskih kriminalaca, i to onih sa Voždovca i Zvezdare. U toj pucnjavi, koja se pre 27 godina dogodila na splavu diskoteci „Lukas“, ubijen je tada devetnaestogodišnji mladić Bojan Banović, dok su teže ranjeni Goran Mrdeljić (31), Miodrag Mija Baškalović (28) i Vlada Jović (22).Bojan Banović bio je sportski tip, nikada nije ni pušio ni pio, ali je bio pripadnik „voždovačkog ganga“. U čuvenom dokumentarnom filmu „Vidimo se u čitulji“, Bojan se pojavljuje u ekipi Gorana Vukovića Majmuna. On je za volanom „golfa 3“, kojim Voždovčani odlaze da se slikaju ispred „poršea“ Sredoja Šljukića Šljuke, kako bi dokazali nadmoć i u drugim delovima grada.

Posle sukoba sa Kristijanom Golubovićem zbog krađe automobila, Banović je ranio Golubovića, a kasnije je i sam ranjen. Pretpostavljalo se da je reč o osveti. Neko mu je tada „kalašnjikovom“ gotovo razneo ruku, zbog čega je imao komplikovanu operaciju i čekalo ga je još nekoliko teških hirurških intervencija.

Ruka mu je bila u gipsu kada je u noći između 26. i 27. novembra 1994. izašao na splav „Lukas“ sa prijateljima. Tada je ubijen, a gradom kruži nekoliko verzija tog zločina.

Verzija kojoj veruju članovi Banovićeve porodice i prijatelji jeste ona prema kojoj je Bojan te večeri bio raspoložen, pa je čak u jednom momentu uzeo mikrofon i zapevao. To je, navodno, zasmetalo Zvezdarcu Goranu Mrdeljiću, bivšem policajcu iz rečne policije Beograda, koji je sa društvom sedeo nekoliko stolova dalje. Počeo je da negoduje i dobacuje Bojanu, sa kojim je odranije bio u zategnutim odnosima zbog nekog duga.

Pogođen u srce

Banović se tada zajedno sa Baškalovićem uputio ka stolu za kojim je sedeo Mrdeljić. Usledila je kratka rasprava i Bojan se, zajedno sa Mijom, okrenuo i nasmejan pošao prema svom stolu, gde su ga čekali prijatelji. U tom momentu, Mrdeljić je počeo da puca i s leđa je pogodio Baškalovića u vrat, a Banovića u srce.

zbila je, potom, opšta pucnjava na splavu između Voždovčana i Zvezdaraca u kojoj je Mrdeljić ranjen u stomak. U tom trenutku stigla je rečna policija, posle čega je nastao još veći haos.

Banović je prevezen u Urgentni centar, a taj put, kako je kasnije prepričavano, trajao je više od sat vremena. Kada je Bojanov otac stigao i video sina, lice mu je bilo potpuno deformisano – nos slomljen, svuda su bili ogromni otoci i podlivi, a jedno oko nije imao.

Otac je postao sumnjičav, jer je imao informaciju da je Bojan pogođen jednim metkom. Tada je počeo da sumnja da mu je sin dokrajčen tokom puta do Urgentnog centra. Nije, međutim, imao snage da traži obdukciju i tuži nekoga, slomljen bolom zbog smrti sina.

– Ubijen je podmuklo, s leđa, surovo. Piše u novinama da je nastradao posle kraće svađe. Pročitao sam i da je pucnjavi prethodila tuča. Svima je ostalo nepoznato da je moj Boki, samo nekoliko dana ranije, imao komplikovanu operaciju i da mu je cela desna podlaktica bila u gipsu. Nije mogao ni da se obuče bez tuđe pomoći, a kamoli da se sa nekim pobije – pričao je novinarima Dragan Banović posle ubistva sina.

Metak u leđa i ranije

Doživeo je, kako je objasnio, potpuni šok na identifikaciji Bojanovog tela. Naježio se od užasa, jer mu je prethodno rečeno da je pogođen u leđa. Otac je ispričao da je u Bojana, početkom iste godine, ispred diskoteke „Luv“, pucao u leđa jedan policajac, i to bez razloga. Porodica je htela da podnese krivičnu prijavu, ali im je savetovano da to ne čine.

Pred ulazom u kuću, 11. septembra, kako je tvrdio njegov otac, neko je na Bojana pucao iz „kalašnjikova“, i tada mu je desna ruka takoreći otkinuta. Od tog trenutka Bojan gotovo da nije izlazio iz kuće, sedeo je u svojoj sobi za kompjuterom i odlazio u bolnicu na operacije.

– Bio je najobičniji dečak, a ne kriminalac, bio je jak i hrabar. To je sve. Voleo je život i živeo brzo kao svi njegovi vršnjaci. Žao mi je što nemam snage i mogućnosti da isteram ovo do kraja – govorio je posle ubistva sina Dragan Banović.

Bojan je sahranjen pored još jednog „žestokog momka“ sa Voždovca, Romea Savića. Sanduk su mu nosili prijatelji iz „voždovačkog klana“ i svi su plakali. Među njima je bio i Goran Vuković Majmun, koji je na Bojanovoj sahrani stajao tačno na mestu na kom je dve nedelje kasnije i sam pokopan.