ZNATE LI DA U SRCU ŠARGANA TUMARAJU SENE 200 RUSA I ITALIJANA? JEZIVA PRIČA koju se plaše i GORŠTACI MOKRE GORE

Tek po koji Mokrogorac i meštanin drugih sela ispod Šargana zna priču o strašnoj tajni koju krije planina, o čitavoj smeni, o moguće je 200 Rusa i Italijana, austrougarskih ratnih zarobljenika koji su 1916. godine ostali zatrpani u urušenom tunelu u srcu planine koji su ručno kopali.

Još manje je onih koji kanjonom rečice Kamešine, pa jednim od grebena Šargana kroz trnje i vrzinu, sa kamena na kamen, znaju put koji vodi do mesta gde se tragedija dogodila i do belog kamena, spomenika, jedinog belega stradanja tolikog broja ljudi.

ORBANE SRBINE! PREMIJER MAĐARSKE se sastao sa DODIKOM – PUNA PODRŠKA REPUBLICI SRPSKOJ, evo šta je PORUČIO SRPSKOM NARODU (VIDEO)

Čitavih 107 godina kasnije, mnoge tajne ovog stradanja još su neodgonetnute, jedina istina je da u srcu planine, ispod stotina, hiljada tona kamena i oburšene zemlje, na mestu koje je danas teško identifikovati, počivaju kosti ovih mučenika koji su pod prisilom kopali tunel na pruzi od Užica prema Višegradu. 

Kroz sve ove godine, ljudima koji su znali ovu priču, jedna od najvećih neodgonetnutih tajni je da se ni posle Prvog svetskog rata, a ni kasnije pod Šarganom, po okolnim selima nije pojavio niko od rodbine stradalih ratnih zarobljenika, od njih dve stotine, da se raspita o njihovoj sudbini, da traži njihove kosti.

Za 107 godina, o tragediji Šargana malo je pisano i istraživano, ovom teškom temom bavili su se Užičani Rade Poznanović i Ilija Misailović i još nekoliko autora, stradanje tolikog broja ljudi, njihova teška sudbina, uglavnom su prepušteni zaboravu. Ne zna se ni tačan broj stradalih a kamoli njihova imena.

RUSI POSTAJU NEVIDLJIVI: ČAROBNI OGRTAČ koji SAKRIVA SILUETU VOJNIKA – NADLJUDSKO ORUŽJE RUSKE FEDERACIJE (VIDEO)

Priča o šarganskoj tajni, počinje još 1906. godine, kada su Austrijanci završili prugu Sarajevo – Vardište, šinama stigli na prag Srbije, i kada je i vlastima Srbije postalo jasno da se rat primiče i da je ta pruga u stvari austrijska „ratna trasa“. Narednih godina srpske vlasti pristupile su gradnji pruge koja je od Stalaća preko Kruševca, Kraljeva i Čačka, stigla do Užica i tu se 1912. sa radovima zastalo.

Austrijanci su izgradnju pruge od Vardišta prema Užicu nastavili ubrzo posle okupacije, u proleće 1916. godine, sa svojim planovima i nacrtima, svojim inženjerima i pruga je prošla Mokru Goru stigla do pod Šargan.

Dr Ilija Misailović, Užičanin, dobar poznavalac istorije ovog kraja, godinama je po arhivama tražio dokumente o gradnji pruge 1916. godine od Vardišta prema Užicu, listao tadašnju štampu i jedino što je pronašao bio je akt o primopredaji pruge od Vardišta do tzv. „Devetog kilometra“, odnosno do pod Šargan.

„NATO PRESTAO DA SE NADA“: Britanski pukovnik smatra da ni Zapad NE VERUJE u pobedu Ukrajine

– Austrijanci su zatim napali Šargan, najtežu deonicu na tom putu, a da bi se kroz Šargan prema Kremnima pravio što kraći tunel trasu je trebalo popeti na što veću kotu. Odluka je izgleda bila da se radovi počnu na najtežoj deonici na tom usponu, tunelu kroz brdo Budim, a za kopanje su angažovani uglavnom ratni zarobljenici Rusi i Italijani, koji su u Mokru Goru dovedeni ko zna iz kojih logora – reči su dr Misailovića.

Po onome što je dr Misailoviću pričao očevidac, stari Mokrogorac Vitomir Špijunović, rođen 1909. godine, koji je kopačima pruge nosio vodu, zarobljenici su tog leta i jeseni naporno radili na trasi pruge, a bili su angažovani i da sakupljaju voće, šumske plodove, lekovito bilje. Radovi na pruzi preko Šargana trajali su te godine sve do tragedije u tunelu Budim.

 – Priču o samoj tragediji znalo je i zna veoma malo ljudi i tu je mnogo više nepoznanica nego činjenica. Ono što se zna jeste da je u tunelu u momentu kada se zemlja obrušila bila čitava jedna smena sastavljena od zarobljenika Rusa i Italijana, a te smene imale su i do 200 ljudi, i da su svi ostali zatrpani unutra. Tačan broj, međutim, nikada nije utvrđen – priča Misailović. 

O tragediji u bečkim arhivama naš sagovornik nije pronašao ni jedno jedino slovo. Niti u zvaničnim dokumentima niti u tadašnjim austrijskim i mađarskim novinama.

– Jedan od zaključaka koji iz toga izvlačim je da nikakav trag o pogibiji toliko ljudi nije ostao zato što je upotreba ratnih zarobljenika za fizičke radove bila zabranjena ratnim konvencijama i da se zbog toga ćutalo. Sa druge strane, bilo je to ratno vreme, pogibije i stradanja na sve strane, pa masovno stradanje kopača nikoga nije posebno potreslo – priča dr Misailović.

Kao jedini trag stradanja, na mestu tragedije ostao je spomenik visok oko dva metra, širok metar, ozidan od tesanog šarganskog kamena, sa belom kamenom tablom i nemačkim tekstom na tabli i označenom 1916. godinom. Međutim, koliko se zna, taj tekst zbog oštećenja kamene table do sada ni jedan od istraživača nije uspeo do kraja da pročita niti prevede.

Miladin Glibetić, jedan je od retkih Mokrogoraca koji je znao tačno mesto na kome se tabla i spomenik, odnosno ulaz u tunel nalaze. Sam uspon od kilometar i po, od kanjona Kamešine do zatrpanog tunela, izuzetno je težak, uz kamenjar i šibljak pun zmija, veliku strminu, istraživače čeka i oštro stenje koje seče đonove cipela i dlanove, a posle šipražja i povremeno guste šume na jednoj kosi nailazi se na iskopanu i podzidanu trasu pruge zaraslu u žbunje, dugu oko 60 metara, dokaz rada čovečjih ruku i namere Austrijanaca da upravo tim pravcem provedu prugu prema Užicu.

 – Po onome što su mi pričali stari Mokrogorci, pruga je po austrijskim inženjerima trebalo da ide uz rečicu Kamešinu do Velikog Skakavca, zatim polukružno preko Trnjačkog potoka, onda kroz brdo Budim prema Dubokom potoku i Anskoj livadi gde je trebalo da bude izgrađena stanica, na mestu iznad sadašnje trase“, pričao je potpisniku ovih redova pre petnaestak godina sada pokojni Miladin Glibetić, dok smo zajedno posle teškog uspona uz kamenjar obilazili zaraslu iskopanu trasu pruge.

Na kraju te trase, a pre uvale zatrpane kamenjem iza koje je ulaz u tunel, Glibetić je tada ubrzo pronašao ozidani kameni spomenik sa belom kamenom pločom na kojoj se razaznaje tek par reči napisanih na nemačkom jeziku. Sam ulaz u tunel, bez detaljnijih uputstava nije moguće preciznije locirati jer je uvala iza zatrpana kamenjem i zemljom, zarasla u šiblje, u sred nedođije na južnoj strani Šargana.

O šarganskoj tragediji u knjizi „Prugom preko Šargana“ (izdanje 2006) pisao je i poznati užički etnolog dr Rade Poznanović (1924–2014).

– Ima ovde jedno brdo zvano Budim, čudan imenjak velegrada na Dunavu. Kod jedva pristupačnog šarganskog Budima, podalje od sadašnje pruge, bili su ostaci davnašnjeg spomenika od grubo tesanog kamena. Nešto je pisalo na nemačkoj gotici, ali nečitko. Pri dnu spomenika u betonu bili su urezani brojevi – 1916. Dugo je u ovom kraju živela priča da su Austrougari veće grupe zarobljenih Rusa i Italijana tada doveli u okupirane krajeve Balkana da ih kao radnu snagu upotrebe za probijanje pruge – zapisao je dr Poznanović.

– Tako su u toku 1916. Markovo polje i proplanke ispod Šargana pritisli zarobljenički logori. Zarobljeni ruski i italijanski vojnici stanovali su po šatorima i barakama, nalik na zemunice. Od jutra do mraka kolone zarobljenih, u ritama i sa drvenim klompama na nogama, kretale su se padinama Šargana i lagano ukopavale u dubinu šarganskog masiva ispod brda Budima. Tu je, po crtežima austrijskih graditelja, trebalo probiti veliki tunel – piše u ovom tekstu.

Po ovom zapisu, „jednog dana u toku 1916. godine, niko ne zna tačno kojeg, opet je mina potresla brdo Budim na Šarganu, na ulazu u tunel podigla se velika prašina“. „Ogroman breg kamenja, zemlje, krša, sručio se niz planinu, zatrpao ulaz u tunel koji više nije ni postojao“, zapisao je autor ove knjige. 

Posle obrušavanja tunela radovi su na pruzi obustavljeni, nastavljeni su novom trasom preko planine tri godine posle rata. Opet su na gradnji bili angažovani ruski neimari, ovog puta dobrovoljno, oni koji su iz Rusije izbegli posle Oktobarske revolucije.

Tokom obnove „Šarganske osmice“,  2011, godine u podnožju brda Budim u kome su ostale kosti 200 Rusa i Italijana, podignuta je mala crkva, „ruska kapela“ kako je tada nazvana.  Hram u znak sećanja na stradale mučenike podignut je tada naporima Zavičajnog udruženja Mokrogoraca i uz podršku Ruske ambasade u Beogradu, a glavni donator gradnje bio je Fond „Andrej Prvozvani“ iz Moskve. Kapelu su  te 2011. godine osveštali velikodostojnici Srpske i Ruske pravoslavne crkve.