BAJDEN I TRAMP: „Rat“ koji će odlučiti gde ide planeta, SVE JE NA KOCKI

Tramp razara konsenzus

Sve se promenilo 2016, kada je sadašnji predsednik SAD Donald Tramp neočekivano došao na vlast. U Americi je njegov dolazak postao nešto potpuno izuzetno. Trampova kampanja građena je na kritici globalizma i vladajućih američkih elita. Dakle, Tramp je direktno izazvao dvopartijski konsenzus, uključujući i neokonzervativno krilo svoje partije, i pobedio. Naravno, četiri godine Trampovog predsedavanja pokazale su da je prosto nemoguće potpuno reformisati američku politiku na tako neočekivani način i Tramp je morao da pravi mnogo kompromisa – uključujući imenovanje neokonzervativca Džona Boltona za svog savetnika za nacionalnu bezbednost, ali je spram svih prepreka pokušavao da sledi svoj pravac, makar delimično, što je razbesnelo globaliste.

Tako je Tramp dramatično promenio strukturu odnosa dve glavne američke stranke. Pod njim, republikanci su se delimično vratili pozicijama američkog nacionalizma svojstvenog ranoj Republikanskoj partiji, otkud i potiču slogani „Amerika na prvom mestu“ i „Učinimo Ameriku ponovo velikom“. To je izazvalo radikalizaciju i među demokratama koje su, počevši od sukoba između Trampa i Hilari Klinton, objavili pravi rat Trampu i svima koji ga podržavaju – politički, ideološki, medijski, ekonomski…

„BAJDEN JE NAJNESPOSOBNIJI I NAJKORUMPIRANIJI PREDSEDNIK“: Tramp dao intervju Takeru Karlsonu pre odlaska u zatvor – EVO ŠTA JE REKAO! (VIDEO)

Četiri godine taj rat se ni za tren nije zaustavio, i danas – pred nove izbore – dostiže svoj klimaks. Manifestovao se u širokoj destabilizaciji društvenog sistema, usponu ekstremističkih elemenata u većim američkim gradovima (uz gotovo otvorenu podršku Demokratske partije antitrampovskim snagama), direktnoj demonizaciji Trampa i njegovih pristalica koje se, u slučaju Bajdenove pobede, suočavaju sa stvarnom opasnošću od lustracije, bez obzira na to šta su činili, optužbama da su Tramp i sve američke patriote i nacionalisti „fašisti“, pokušajima da se Tramp predstavi kao agent spoljnih snaga, pre svega Putina itd.

Ovakva vrsta ogorčenosti u međupartijskom sukobljavanju, u kojem je učestvovao i deo republikanaca (najpre neokonzervativaca poput Bila Kristola, glavnog ideologa neokonzervativaca), dovela je do oštre polarizacije čitavog američkog društva. Danas, na jesen 2020, usred epidemije kovida 19 i njenih društvenih i ekonomskih posledica, izborna trka je postala potpuno drugačija od onoga što je bila u poslednjih stotinu godina američke istorije od Versaja, Vilsonovih 14 globalističkih tačaka i stvaranja Saveta za spoljne poslove.

Urušavanje globalizma

Naravno, nije Tramp razorio globalistički konsenzus američkih elita dovodeći SAD na ivicu potpunog građanskog rata. Tramp je postao simptom dubokih geopolitičkih procesa od početka dvehiljaditih. Tokom devedesetih godina 20. veka globalizam je dostigao klimaks, sovjetski blok je bio u ruševinama, direktni agenti SAD su bili na vlasti u Rusiji, a Kina je tek počinjala da poslušno kopira kapitalistički sistem, što je stvorilo iluziju „kraja istorije“ (F. Fukujama). U isto vreme, globalizaciji su se otvoreno protivile samo ekstrateritorijalne strukture islamskog fundamentalizma, koje su kontrolisali CIA i američki saveznici iz Saudijske Arabije i drugih zalivskih država, „odmetničke države“ poput šiitskog Irana i komunističke Severne Koreje, koje same po sebi ne predstavljaju veliku opasnost. Delovalo je kao da je dominacija globalizma potpuna, da je liberalizam jedina preostala ideologija kojoj se podvrgavaju sva društva i da je kapitalizam jedini ekonomski sistem. Pre proglašenja svetske vlade, što je cilj globalista i kulminacija strategije Saveta, bio je preostao samo jedan korak.

„NE MOŽE DA GOVORI, NE MOŽE DA HODA: Tramp ŽESTOKO OPLEO po Bajdenu, otpisao ga iz kampanje

Ali od početka dvehiljaditih nešto je pošlo naopako. S Putinom je zaustavljena dezintegracija i dalja degradacija Rusije, a njen nestanak sa svetske scene je bio preduslov za trijumf globalista. Krenuvši putem obnove suvereniteta, Rusija je prešla dug put za 20 godina i postala jedan od najvažnijih polova u svetskoj politici, naravno i dalje slabija od SSSR-a i socijalističkog bloka, ali ne više robovski podređena Zapadu kao što je bila devedesetih.

Paralelno sa ovim, Kina je zahvaljujući ekonomskoj liberalizaciji zadržala političku moć u rukama Komunističke partije, ali izbegla sudbinu SSSR-a, kolaps, haos, „demokratizaciju“ po liberalnim standardima, i postepeno je postala najveća privredna sila, uporediva sa SAD. Drugim rečima, postojali su preduslovi za multipolaran svetski poredak koji bi, pored Zapada (SAD i NATO), imao makar još dva podjednako značajna pola – Putinovu Rusiju i Kinu. Što je ta alternativna slika sveta, u kojoj pored liberalnog, globalističkog Zapada postoje i druge vrste civilizacija, bila jasnija, to su komunistička Kina i konzervativna Rusija sebe više isticale.

Veliki zaokret

Američki izbori 2016. na kojim je pobedio Tramp održani su baš u tom kontekstu, u vreme ozbiljne krize globalizma i vladajućih globalističkih elita. U tom trenutku spram liberalnog konsenzusa rodila se nova snaga – onaj deo američkog društva koji nije želeo da se identifikuje s vladajućim globalističkiim elitama. Podrška Trampu postala je glas nepoverenja strategiji globalizma, ne samo demokratskoj, nego i republikanskoj. Tako se otkrila pukotina u zidinama jednopolarnog sveta, u štabu globalizacije.

Američki konsenzus se urušio. Od tog trenutka elite i mase, globalisti i patriote, demokrate i republikanci, progresivci i konzervativci su se pretvorili u samostalne i nezavisne polove sa sopstvenim strategijama, programima, pogledima, stavovima, vrednosnim sistemima. Tramp je razneo Ameriku, razbio konsenzus elita, izbacio globalizaciju iz koloseka.

Naravno, on to nije učinio sam. Ali je hrabro – možda pod nekim ideološkim uticajem netipičnog konzervativca i antiglobaliste Stiva Benona (retkog slučaja američkog intelektualca upoznatog sa evropskim konzervativizmom, pa čak i tradicionalizmom Genona i Evole) – otišao dalje od dominantnog liberalnog diskursa, otvarajući najnoviju stranicu američke političke priče. Na toj stranici ovoga puta jasno čitamo formulu „geopolitika američkih izbora“.

Sve je na kocki

U zavisnosti od rezultata, novembarski izbori će odlučiti arhitekturu svetskog poretka (tranziciju ka nacionalizmu i defakto multipolarnost u slučaju pobede Trampa, odnosno nastavak agonije globalizacije u slučaju Bajdenovog trijumfa), globalnu geopolitičku strategiju SAD (Amerika na prvom mestu – Tramp, ili očajničko upinjanje u pravcu svetske vlade – Bajden), sudbinu NATO-a (raspuštanje u korist strukture koja jasnije oslikava nacionalne interese SAD – ovoga puta kao države, a ne uporišta globalizacije – Tramp, ili očuvanje atlantističkog bloka kao instrumenta nadnacionalnih liberalnih elita – Bajden), dominantnu ideologiju (desni konzervativizam, američki nacionalizam – Tramp, levi liberalni globalizam, konačno uništenje američkog identiteta – Bajden), polarizaciju demokrata i republikanaca (nastavak rasta uticaja paleokonzervativaca – Tramp, ili povratak dvopartijskog konsenzusa – Bajden – s povećanim uticajem neokonzervativaca u Republikanskoj partiji), pa čak i sudbinu Drugog amandmana američkog Ustava (njegovo očuvanje u slučaju pobede Trampa i moguće poništavanje u slučaju trijumfa Bajdena).

Ovo su do te mere važne stvari da sudbina zdravstvenog osiguranja, Trampovog zida, pa čak i odnosa s Rusijom, Kinom i Iranom postaju drugorazredne teme. SAD su toliko duboko i esencijalno podeljene da je pitanje da li će država uopšte preživeti ove do sada neviđene izbore. Ovoga puta borba između demokrata i republikanaca, Bajdena i Trampa, jeste borba između dva oštro suprotstavljena društva, a ne beznačajni spektakl od čijeg rezultata ništa suštinski ne zavisi. Amerika je došla do sudbinske linije. Šta god da bude ishod ovih izbora, SAD više nikada neće biti iste. Nešto se nepovratno promenilo.