„LJUBAV NAM JE OZDRAVILA DUŠU“: Emina i Mustafa su se upoznali i ludo zavoleli na PSIHIJATRIJI – njihova priča daje NADU ako ste na DNU

Emina je 11 godina bila u braku u kom je trpela nasilje, a Mustafa je ostao u siromaštvu zbog zdravstvenog stanja.

Da li ste se nekada zapitali gde, kada i kako ćete upoznati svoju srodnu dušu i da li ona uopšte postoji? Na ova pitanja odgovora gotovo da nema, jer nikada ne znamo gde se krije osoba koja je predodređena baš za nas.

Da ljubav može da se desi baš onda kada mislimo da smo u bezizlaznim situacijima, dokazuje i ljubavna priča između Mustafe i Emine Hodžić.

Njih dvoje dolaze iz sela Boganovići u blizini Olova u Bosni i Hercegovini i imaju ljubavnu priču koja se ne može videti ni na filmu. Njihov težak život spojio ih je na jednom neobičnom i ne tako lepom mestu – psihijatriji.

Emina je bila 11 godina u braku, u kom je trpela nasilje i iz kog ima dvoje dece. Zbog svega što je preživela, Emini je dijagnostikovana depresija, te je pomoć potražila na psihijatriji.

– Jako je teška moja životna priča. Bila sam u braku 11 godina, imam dvoje dece iz tog braka. U tom braku sam obolela, dobila sam srednje tešku depresiju. Nakon dve, tri godine nisam više mogla da se borim, pa sam otišla na psihijatriju da bih se lečila. Svi su me napustili, i suprug i deca. Muž se borio dok je mogao, ali na kraju je kao i svi digao ruke – započinje priču Emina za emisiju „Životne priče“.

Kako kaže, trenutak kada je videla Mustafu nikada neće zaboraviti.

– Kada sam otišla na psihijatriju, upoznala sam Mustafu i evo već osam godina smo zajedno. Meni su tamo davali samo neke lekove od kojih mi je bilo sve gore i gore. Nakon osam dana, doktorka me je pustila na socioterapiju. To podrazumeva krug ljudi gde dolaze pacijenti koji su „malo zdraviji“. Tada sam ugledala Mustafu, sedeo je mirno, ćutao i posmatrao šta se radi – kaže ova žena.

Njih dvoje su se upoznali, a onda su razmenili svoje tužne sudbine.

– U njegovim očima videla sam ljubav i ozdravljenje. Uz pomoć svog Mustafe sam ozdravila. Ljubav nam je ozdravila dušu. Mustafa je mene jako dobro razumeo – kaže Emina.

Mustafa je nekada radio kao profesor u školi, tačnije 10 godina je radio kao prosvetni radnik. Nažalost, Mustafa se razboleo, te je ostao bez posla. Novac koji je imao dao je na lečenje, usled čega nije imao sredstava da kupi osnovne životne namirnice.

– Moje glavno zanimanje je visoko kvalifikovani stolar, završio sam i pedagošku akademiju kako bih mogao da predajem u školi. Izveo sam tri generacije stolara za tih 10 godina koliko sam radio u školi. Imao sam težak hirurški zahvat, pa dosta pregleda koji su iziskivali dosta finansija. Došao sam zbog toga u situaciju da nemam šta da jedem, upao sam u neku blagu depresiju jer zbog zdravstvenog stanja više nisam mogao da radim. To je meni jako teško palo jer sam ceo život radio. Tako sam otišao na psihijatriju, rekao sam doktoru da nemam šta da jedem – kaže Mustafa, a Emina dodaje da je on bio jako cenjen što od strane učenika, tako i od ostalih kolega.

Kako Mustafa kaže, kada je ugledao Eminu znao je da je ona ljubav njegovog života.

– Odmah mi se svidela, tada sam počeo da se raspitujem za nju. Emina je bila jako loše, primala je jaku terapiju. Na socioterapiji smo počeli da pričamo, tako su dani prolazili i jedan dan sam je pitao da li želi da se uda za mene – priča Mustafa.

Novac im nije potreban za sreću

Mustafa kaže da je bio odmah iskren sa Eminom i da joj je rekao da nema novca i mnogo toga da joj pruži.

– Rekao sam joj da nemam ništa, a ona mi je rekla hoću, samo nemoj da me tučeš. Nju su maltretirali, fizičko nasilje je trpela u kući gde je pre živela. Niko nije imao razumevanja za nju, jedini spas joj je bila psihijatrija – kaže ovaj čovek.

Mustafa kaže da, kada su izašli iz psihijatrije, nisu imali ništa sem kreveta, frižidera, ormara i peći.

– Sreća u nesreći je to što je Mustafa dobar ribar, a mi živimo ovde blizu reke. Kod nas nema nesuglasica. Nema osobe koja bi mogla njega meni da zameni, da nema njega ko zna šta bi bilo sa mnom – kaže Emina, a Mustafa dodaje:

– Najbitnije za ljude je da su skromni. Treba znati voleti. Osoba koja nije skromna, neće znati iskreno da voli. Čovek jedino može biti srećan samo kada je zadovoljan onime što ima. Eminu nikada ne bi ostavio, volim je beskrajno, i nju i njenu decu na koju gledam kao da su moja.Ulažem sve što imam da ih odškolujemo. U tome nam pomažu nam dobri ljudi.