MANJI GRADOVI SKUPLJI ZA ŽIVOT OD PRESTONICE: Pogledajte zašto je tako

Iako njegovi stanovnici imaju najbolji životni standard, cene pojedinih životnih namirnica u Beogradu su niže nego u Valjevu ili Zaječaru. Sem najpovoljnijeg odnosa između plate i potrošačke korpe, kako objašnjavaju ekonomisti, u glavnom gradu se jeftinije pazari i zbog enormno veće konkurencije među trgovcima.

Sudeći po poslednjem izveštaju republičkog Zavoda za statistiku o cenama na malo prehrambenih proizvoda po gradovima u Srbiji, marketinški slogan da „nije svejedno“ i te kako važi. Iako sa najvišim platama svojih građana, Beograd je povoljniji za kupovinu mnogih namirnica, među kojima su one koje su neophodne domaćinstvu poput mesa ili sira. Glavni grad je jeftiniji čak i po pojedinim cenama voća, a ilustrativan primer je limun koji se u prestoničkim marketima može kupiti za 139,99, dok je na primer njegova cena u Zrenjaninu 169,99 dinara. Jabuke ćete u glavnom gradu najčešće platiti 109,99, ali u prodavnicama u Valjevu za ovo voće treba da izdvojite čak 179,99 dinara.

Domaći sir u Beogradu u prodavnicama košta 419,99 dinara, a skuplji je u Šapcu (450), Zaječaru (460), Valjevu (479) i Smederevu (500). Najviša cena paradajza u Srbiji je u Šapcu, gde to povrće najčešće košta 130, a u prestonici je 10 dinara jeftinije.

Juneće meso najskuplje je u Novom Pazaru i košta 800 dinara, a u Beogradu je 100 dinara jeftinije, kao i u Kragujevcu. Svinjetinu najskuplje plaćaju Valjevci (549), dok je u Beogradu najčešća cena tog mesa 450 dinara. Teleće meso, pak, najviše košta u Sremskoj Mitrovici sa najčešćom cenom od 1.250 dinara, slede Niš (1.200) i Valjevo (1.050), dok je u Beogradu cena tek 790 dinara.

Kako za medije objašnjava ekonomista Saša Đogović, uzrok svemu je činjenica da je u glavnom gradu izbor trgovina enormno veći nego bilo gde u Srbiji, a veća ponuda znači i niže cene. U ostalim delovima zemlje, dodaje, u obzir treba uzeti i pokrivenost pojedinih područja lokalnim veletrgovinama, da li ih uopšte ima i ko im je konkurencija.

 U unutrašnjosti Srbije, gde je manja ponuda ali veća tražnja za nekim proizvodima, dolazi do toga da oni budu skuplji u odnosu na prestonicu u kojoj imate daleko veći izbor za kupovinu. Najveće razlike u cenama imamo kod proizvoda koji nisu egzistencijalne prirode, dok kod onih koji su neophodni za prehranu, kao što su hleb, mleko ili ulje, nemamo takve disparitete – objašnjava Đogović.

Beograd uz to, opet pokazuje statistika, ima najbolji stepen pokrivenosti standardne potrošačke korpe prosečnom mesečnom zaradom.

– Glavni grad tu ima najpovoljnije stanje, jer je potrebno 1,23 prosečne neto zarade njegovih stanovnika da se pokriju troškovi standardne potrošačke korpe. Povoljan odnos u toj ravni, plate svojih građana i iznos korpe, imaju i Kragujevac, Niš, Smederevo i Novi Sad. Svi ostali gradski centri su ispod, a najnepovoljniji odnos 1,43, kako pokazuju statistički podaci, jeste u Subotici, a blizu toga su još Zrenjanin i Sremska Mitrovica. Sve su to mesta sa daleko nižom prosečnom zaradom svojih žitelja, pa im je potrošačka korpa i znatno skuplja – kaže Saša Đogović.

S druge strane, zahvaljujući standardu, Beograd je i lider po cenama hrane i pića u ugostiteljskom objektu. Ako se izuzmu turistička mesta, što se ide južnije, u unutrašnjosti Srbije padaju i cene ručkova u odnosu na prestoničke restorane.