PRIČE SA NAŠIH PROSTORA KOJE LEDE KRV U ŽILAMA: Nju su hteli da siluju, jer je Srpkinja, ubili su je, a onda je usledila KRVNA OSVETA

U našim krajevima narod smatra ovu praksu ne samo zakonom prirode, već i Božjim zakonom

Krvna osveta je običaj da se konflikt između dve porodice, započet ubijanjem člana jedne porodice, nastavlјa međusobnim ubijanjem, jednog po jednog muškarca. Termin koji se koristi je da jedna porodica drugoj “duguje krv”, a dug se po njihovom shvatanju može vratiti samo ubistvom muškarca iz druge familije.

U pojedinim krajevima narod smatra ovu praksu ne samo zakonom prirode, već i Božjim zakonom. Ne osvetiti se “krvniku” u toku jedne godine od događaja kada je neko njihov nastradao, bio ponižen ili ubijen smatralo se kukavičlukom jer se na to gledalo kao na dužnost i obavezu da se osveti ubijeni saplemenik ili da se sačuva obraz. Ako oni kojima se duguje krv ne mogu doći i ubiti onoga ko je ubio njihovog člana onda oni koji donose odluku o tome ubijaju najbolјeg među onima koji duguju krv, ali samo muškarca, jer su deca i žene izuzeti iz osvete.

Razlozi su različite prirode: osramoćenje nekog iz porodice ko je ženskog roda, majke,sestre, žene.

U ona vremena ako vas je neko povukao za brk to je značilo ponižavanje koja čast se jedino mogla braniti ubistvom, čak i krađa stoke je izazivala ovakvo ponašanje i onaj najrasprostanjeniji razlog je bio ubistvo ili ranjavanje, povod može biti sukob između dva muškarca oko međe, saobraćajne nesreće ili bilo čega drugog, koje se, s obzirom na opšti primitivizam, nizak nivo kulture i tolerancije završava ubistvom.

U Srbiji i u Crnoj Gori krvna osveta je javna pretnja i o njoj se govori glasno i prihvata sa strahopoštovanjem. Na Kosmetu „uzvraćanje krvi“ je tajno i o njemu se nigde i nikada ne govori, jer se podrazumeva kao obaveza porodice da odbrani čast i ime. „Umir krvi“ na Kosmetu je u porastu, jer su tokom ratnih zbivanja u pokrajini počinjeni mnogi zločini, pa mnogi žele da osvete svoje pobijene ili uvređene rođake.

Motiv krvavih obračuna sukobljenih crnogorskih klanova, škaljarskog i kavačkog, odavno više nije novac ni primat u prekookeanskoj trgovini drogom. Ovaj rat vodi se za dug u krvi, za svaku mrtvu glavu. Krvna osveta u Crnoj Gori više ne bira ni mesto ni vreme, ubija se usred dana na ulici, mecima, eksplozivom, a nisu sigurni ni oni koji su na izdržavanju kazne.

Jedan od najpoznatijih osvetnika sa naših prostora je Nikola Kaluđerović.

Nikolin sin jedinac Željko ubijen je u kafanskom obračunu 1987. godine. Za ubistvo je osumnjičen Rade Grdinić, s kim je u kafani bio i mlađi brat Rajko. U januaru 1989. Nikola je ubio Rajka na ulici, ali i mladića koji je kobnog momenta bio s Rajkom u društvu.

Nikola je zbog dvostrukog ubistva osuđen na 20 godina zatvora. Odležao je devet, a od 1993. ćeliju je delio s komšijom s Cetinja, glumcem Žarkom Lauševićem, koji je takođe bio osuđen zbog dvostrukog ubistva.

– Kod mene se to moralo desiti. Ja sam to morao učiniti. Nije bilo oproštaja. Samo se čekao momenat, ali nije bilo lako ni ubiti. Danima sam tražio ubicu. Jurio sam ga po Beogradu, Hrvatskoj, Italiji – priča Nikola.

Na pitanje da li bi počinio ubistvo da je, osim Željka, imao još sinova ili bi odustao iz straha za njihov život, Nikola spremno odgovara:

– Naravno da bih ubio, jer nema krvne osvete na krvnu osvetu. Ako je moj sin ubijen i ja ubijem ubicu, tu je kraj… Jedan život za drugi život. Ali nekad situacija nije čista i strah i dalje postoji. Evo, Lauševići su, kada im je umrla majka, sami obavili sahranu. Preko noći, zbog rizika. Zbog straha od krvne osvete. Niko osim porodice nije bio prisutan –  kaže Kaluđerović.

Branka Ðukić (18) iz sela Meteha kod Plava nastradala je na stravičan način kada su dvojica Albanaca pokušala da je siluju, a kada im to nije pošlo za rukom, kukavički su pucali nesrećnoj devojci u glavu! Priča o njoj već godinama se prenosi i ledi krv u žilama svakome ko je čuje.

Tog 2. septembra 1975. godine, Branka je pošla da se upiše u četvrti razred gimnazije u Peći. Istog dana po podne vratila se autobusom na Čakor i, pošto je autobus saobraćao samo do vrha planine, jedan deo puta morala je da pređe pešice.

Tu su je presreli Rustem H. i Gani K. iz okoline Peći i pokušali da je siluju. Uspela je da im se otrgne, pljune jednog od njih i lupi mu šamar, ali su joj oni, dok je bežala, pucali i pogodili je u glavu.

Kada su videli šta su učinili, dvojica Albanaca je u panici pobegla i ostavila nesrećnu devojku. Igra sudbine je htela da sutradan tom stazom prođe upravo Brankin otac, Rade, koji je pošao ka Peći da traži svoju mezimicu. Podigao ju je i na rukama odneo kući.

Rustem H. i Gani K. nisu poricali krivicu, priznajući da su hteli da je siluju jer je Srpkinja, a od njihovog priznanja i jezive smirenosti na suđenju, svi su se sledili.

Poslednji dan suđenja bio je 4. decembra 1975. godine. U trenutku kad je advokat jednog od optuženih u završnoj reči zatražio oslobađajuću presudu, Rade Ðukić, koji je do tada ćutke pratio proces, izvukao je pištolj koji je u sudnicu uneo sakriven ispod pojasa i sa dva metka ubio Rustema Hasanmetaja, koji je pucao u njegovu Branku. U tom trenutku se njegov saučesnik bacio na kolena i samo brzom reakcijom policije, on je preživeo.

Happy BSC je spremio za vas najmoderniju mobilnu aplikaciju da biste nas lakše pratili i bili u toku sa svim vestima. Našu aplikaciju možete preuzeti za ANDROID i iPHONE