RATKA BULATOVIĆA NATO BOMBE OSTAVILE SU BEZ NOGU: U bolnoj ispovesti otkriva

Kobna noć između 29. i 30. aprila bila je u Beogradu najteža do tada od početka NATO bombardovanja Jugoslavije 1999. godine. Te večeri, srušen je Avalski toranj, uništen je predajnik Studija B u Borči, raketirane su zgrade republičkog i saveznog MUP-a, a u 2.40 meta je bila zgrada Generalštaba. 

Bila je to i najteža noć u životu Ratka Bulatovića, tadašnjeg pomoćnika načelnika Gradskog štaba za civilnu zaštitu koji je ostao bez obe noge.

Nisu mu davane šanse, ali on je preživeo. Danas, 25 godina kasnije, na godišnjicu početka zločinačke agresije, u nameri da sačuva sećanje na sve nevine žrtve NATO bombardovanja, priča svoju potresnu priču. Svoje rečenice završava dubokim uzdahom, a svaka počinje kao opomena.

– U to vreme sam bio gradski sekretar za inspekcijske poslove, a moj ratni raspored je bio pomoćnik načelnika Gradskog štaba civilne zaštite. Od prvog dana agresije, od momenta kada su se prvi put čule zlokobne sirene, sve gradske službe su radile zahvaljujući angažmanu nas iz Gradskog štaba. Preduzimali smo sve mere kako bi Beograđanima pružili sigurnost i kako bi grad, pod bombama, funkcionisao. Nije smelo da se dozvoli da zavladaju panika i strah i nije nam padalo na pamet da se sklanjamo, časno smo obavljali naše zadatke, koji su podrazumevali da posle dejstva agresora izađemo na lice mesta, da pružimo pomoć ranjenima, pomognemo vatrogascima u gašenju požara, raščišćavanju ruševina … – priča Bulatović.

Kobne 37. noći bombardovanja, između 29. i 30. aprila 1999., kada je prva NATO bomba pala na Generalštab, Bulatović je sa ekipom krenuo da pomogne povređenima. Drhtavim glasom on opisuje taj dan, svaki detalj, kao da se sve desilo juče.

 Čim smo dobili obaveštenje da je bombardovana zgrada Generalštaba, u samom centru Beograda, pojurili smo na lice mesta. Na raskrsnici Kneza Miloša i Nemanjine zatekao sam jeziv prizor. Te slike nikada ne mogu da zaboravim ni da potisnem. Sve je bilo u plamenu. Bilo je mnogo šuta, a građevinskog materijala od razorene zgrade bilo je svuda po ulici. Video sam tela i čuo jauke ranjenih. Ubrzo preko radio – veze smo čuli da ide novi udar. Tada je već bilo kasno da se sklonimo, njihove bombe su bile brže – priča uznemireno Ratko i ističe da će tu noć pamtiti dok je živ:

– Nakon par sekundi pao sam kao pokošen i nisam imao snage da pozovem pomoć. Ležao sam 20 minuta, dok su moje kolege i spasilačke ekipe pomagali drugim ranjenicima. Mislili su da sam mrtav, sve dok neko nije primetio da dajem nekakve znake života. Vatrogasci su me stavili u kola i prevezli u Urgentni centar, odvezli su ono što je od mene ostalo. Bio sam „sa one strane“ i odmah su me odveli u salu za reanimaciju, gde su me povratili u život.  Probudio sam se sledećeg dana u šok sobi Urgentnog centra i tada sam saznao strašnu činjenicu – da sam ostao bez obe noge, visoko iznad kolena – seća se Bulatović, koji je tada imao 40 godina.

On posebno naglašava da je NATO imao nedvosmislenu nameru da ubija civile jer je Generalštab, te kobne noći, gađao dva puta u razmacima od po svega desetak minuta.

– NATO komandanti su dobro znali kako funkcionišu službe, od vatrogasaca preko Hitne pomoći, do Štaba civilne zaštite i svih ostalih gradskih službi. Jasno je kao dan da je njihova odluka da dva puta bombarduju isti cilj  može tumačiti samo kao zločinački čin sa ciljem da se pobiju pripadnici spasilačkih ekipa – zaključuje Bulatović.

Veličinu ovog čoveka potvrđuje i činjenica da je posle oporavka Bulatović nastavio da radi. Uz pomoć proteza i štaka, naučio je da se kreće. Otišao je u penziju 2008.godine.

Dodaje da je zahvalan doktorima koji su učinili sve što su mogli da ga vrate iz kome i da mu spasu život. Igrom sudbine, godinama kasnije, upoznao je i medicinske sestre iz Urgentnog centra koje su te noći dežurale.

Noć u Urgentnom

Sestra Tanja Mišić za K1info portal ispričala je kako je iz njenog ugla izgledala noć koja je Ratku promenila život.

– Bila sam dežurna te noći, kao i mnogih prethodnih. Sećanje na NATO bombardovanje je nešto najteže i najtraumatičnije što nam se dogodilo u našoj karijeri. Te noći sam dežurala sa svojom koleginicom Draganom Matijašević. Stigao nam je poziv da stiže mnogo povređenih vatrogasaca i pripadnika Sektora za vanredne situacije. Nas dve smo uletele u kombi i krenule da ih zbrinjavamo i izvlačimo napolje, sve dok nismo došle do poslednjeg čoveka koji je ležao u lokvi krvi i nije moga da mrda.Videle smo da njemu fali deo noge koja stoji zaglavljena među sedištima. Bilo nam je jasno da moramo hitno da reagujemo i da ga pravilno zbrinemo, kako ne bi iskrvario. Pre nekoliko godina smo se srele sa njim. Bio je to veoma emotivni trenutak – ispričala je Mišić.

Stravične scene

Prema rečima Ratka Bulatovića scene ispred Generalštama bile su stravične i ostaće mu zauvek urezane u sećanje. U najužem centru grada te noći poginulo je najmanje troje ljudi, uključujući dvojicu mladića koji su zastali automobilom ispred semafora. Ranjeno je oko 40 civila.

– Dva momka su poginula u kolima dok su u Nemanjinoj ulici, u smeru od Železničke stanice ka Slaviji, čekali na semaforu. Jezivo! Dva mlada nevina života tek tako ugašena. Ni krivi ni dužni, stradali su od prvog udara. Jedini njihov greh je što su se u pogrešno vreme našli na pogrešnom mestu. Sećam se obezglavljenog tela policajca Neše Nikolića. Njemu je geler otkinuo glavu. Saznao sam kasnije kako se sudbina poigrala sa njegovim životom. Naime, on nije trebao da bude dežuran te noći, već je menjao kolegu koji je slavio detetu rođendan. Sve te emocije koje držim u sebi, ne mogu se opisati rečima, ni dočarati… Opet, imam potrebu da ih pričam, kao opomenu da nikada ne smemo da zaboravimo kakav je zločin učinjen našem narodu. Ja sam samo jedan iz kolone hiljada žrtava NATO bombardovanja. Porušili su škole, bolnice, zgrade… Ništa im nije bilo sveto. Poginulo je 78 dece. Sve zarad nasilnog, siledžijskog otimanja jednog dela naše teritorije – KiM. To ne sme da se zaboravi. Niti oprosti – zaključio je Bulatović.