ZANIMLJI DETALJI IZ ISTORIJE KOJE NISTE ZNALI: Sve svađe Srbije i Crne Gore

Koji su Vekovni nesporazumi i razmimoilaženja dveju bratskih država. Iako se građani mešaju i orođavaju, veo nesporazuma lebdi nad njima.

Drama koja je nastala posle izbora u Crnoj Gori, u kojima će Srbija, po ko zna koji put, biti u epicentru događanja, nije ništa novo. Nesporazuma, trvenja, razmimoilaženja, otvorenih sukoba, podmetanja, optuživanja između Srbije i Crne Gore bilo je odvajkada. Nije ništa počelo od Mila i Slobe, ni od Tita i Rankovića i Blaža Jovanovića, ni kralja Aleksandra Krađorđevića, njegovog dede kralja Nikole Petrovića, Obrenovića…

Sve je zapravo počelo još od vremena kada nije ni postojala svest o nacionalnoj pripadnosti, kada je u prvom planu bila isključivo borba za prevlast, tamo negde od sredine 11. veka, u vreme Zete i Raške. Kada je na vlast došao Stefan Nemanja, Zeta, kao samostalna država, potpuno je nestala. Ali borbe, vođene između Zete i Raške, nisu prestale. Kad je Nemanjin stariji sin, Vukan, dobio Zetu na upravu, a mlađi, Stefan, Rašku, između ove dve srpske zemlje ponovo je došlo do borbe. Vukan se digao na Stefana, uz pomoć pape u Rimu i Mađara. Za ovaj sukob istoričar Vladimir Ćorović tvrdi da je bio jedan od najranijih i najdužih građanskih ratova među Srbima uopšte.

Bez obzira na to koliko su se žitelji sa ovih prostora, u stalnim balkanskim migracijama, mešali, saživljavali, orođavali, pomagali jedni drugima, genetski veo nesporazuma lebdeće nad crnogorskim brdima i valovitom Šumadijom.

U 19. veku, kada i Srbija i Crna Gora dobijaju obrise modernih država, taj latentni sukob dobiće samo “novu hranu”.

Tačnoje da je knez Danilo, kršten kao Zeko, pisao knezu Mihailu Obrenoviću, “da bi bio najsrećniji kad bi video Srpstvo ujedinjeno, pod njegovim skiptrom, i da bi mu držao stražu, pred dvorom…”.

Tačno je 5. oktobra 1866. godine zaključen ugovor između Srbije i Crne Gore i udaren, kako je to napisao Duro Jelinić u knjizi “Nova Srbija i Jugoslavija”, “čvrst temelj ne samo za zajednički rad Srbije i Crne Gore na oslobođenju srpskog naroda, već i za jedinstvo buduće srpske države. Knjaz Nikola beše se ovim ugovorom obavezao, da u korist srpskoga ideala abdicira na svoj presto” i da omogući stvaranje jedne evropske države. Kao kompenzaciju za odricanje na svoj suverenitet imao je da i ubuduće nosi titulu srpskog princa, i da kao takav prima od Srbije godišnju apanažu od 20.000 dukata.

Ko je bio krivac? Na Cetinju se uglas tvrdilo da je to dvor u Srbiji, a u Beogradu da je to knjaz Nikola! Namah su se zaboravili odnosi Ilije Garašanina i Petra II Petrovića Njegoša i odluka srpske vlade o stalnoj pomoći najpre od 1.000, a potom od 3.000 dukata. Osnovni kamen spoticanja u istorijskom razvoju odnosa ovih država je samo jedan – koja će dinastija poneti barjak ujedinjenja srpskog naroda. I Petrovići i Obrenovići su bili ubeđeni da to pripada upravo njima. A tu su bili i Karađođevići koji su iz prikrajka čekali svoju šansu.

Na Cetinju su tvrdili da se državnici u Srbiji služe svim sredstvima da dinastiju Petrovića i Crnu Goru omalovaže, da joj ne dopuštaju da se uveća. Gavro Vuković, ministar knjaza Nikole, u Memoarima piše: “Srbijanski agenti krstarili su svud unaokolo naših granica, da mame i mite narod da ne gleda na Crnu Goru, već da traži pomoć i sebi spas u Srbiji…”

Knjaz Nikola je od ustoličenja Milana Obrenovića bio opsednut da dođe na srpski presto u Beograd. Ali način kako je on hteo da ostvari ovaj cilj nije bio ni njegovim savremenicima lako razumljiv. Udaja njegove najstarije ćerke, Zorke, za Petra Karađorđevića, možda je najbolji primer.Nikolina ideja je bila da za kuma pozove vladara Srbije, kralja Milana Obrenovića.

Udajom ćerke za jednog od pretendenata na srpsku krunu nije postigao ništa. Nije uspeo da budućeg kralja Srbije pridobije i samo je pogoršao odnose sa Srbijom. Nije mu uspeo opokušaj da ćerku Kseniju uda za Aleksandra Obrenovića, ma koliko su ga u tome podržavali Rusi.

Vrhunac sukoba sa zetom Petrom nastao je 1885. u vreme srpsko-bugarskog rata. Tada se na Cetinju desilo nešto neverovatno. Tada su Nikola i svi njegovi glavari, izuzev Gavra Vukovića, bili na strani Bugarske, priželjkujući njenu pobedu.

– Petar Karađorđević je hteo da sa dobrovoljcima krene u pomoć srpskoj vojsci, ali Nikola nije dozvolio…- zapisao je istoričar Vasa Kazamirović. – Petar Karađorđević je smatrao da je jedini pozvan da zauzme mesto na srpskom prestolu. U tom smislu on je učio i svoju decu, njegov prvenac Đorđe je na Cetinju, kao deran, stalno ponavljao crnogorskim glavarima da je njegov otac “pravi kralj Srba” i da je njemu dužan da se pokorava i sam knjaz Nikola.

Po dolasku Petra Karađorđevića na presto, zet i tast postaju glavna smetnja pokušajima da dođe do kakvog-takvog ujedinjenja. Od četiri pokušaja da se napravi unija ovih zemalja, nije uspeo nijedan. Poslednju reč u odbijanju imao je uvek i isključivo kralj Nikola. Poslednji predlog za ujedinjenje koji je podneo predsednik crnogorske vlade Andrija Radović i koji je predviđao da se muški potomci i jedne i duge dinastije naizmenično smenjuju na prestolu srpsko-crnogorske države, kralj Nikola nije prihvatio i rekao da ujedinjenja ne može biti do istrebljenja jedne kuće.

U austrijskim arhivima ima mnogo optužujućih dokumenata vezanih za ponašanje kralja Nikole i njegovih sinova u toku Velikog rata. Tako je glavar Petrović, napuštajući Cetinje, naredio da se u njegovom radnom kabinetu na vidnom mestu postavi portret austrijskog cara, da bi i time dokazao da njegova dinastija nije neprijatelj Dvojne monarhije. Pominje se i da je kralj Nikola 13. januara 1916. godine uputio pismo austrijskom caru, moleći ga za “častan mir”, a da je četiri dana potom, 17. januara, ponudio “bezuslovnu kapitulaciju”, do čega je i došlo šest dana docnije.

Do ujedinjenja će konačno doći 26. novembra 1918, odlukom Velike narodne skupštine u Podgorici. Sam ovaj čin u istoriografiji biće tumačen na razne načine: kao okupacija Crne Gore od strane Srbije, kao bezuslovno ujedinjenje, ali i kao dobrovoljno sjedinjenje dveju samostalnih država. Takva objašnjenja su, nažalost, posledica zavađenih političkih snaga i naravno pre svega dinastija. To će u januaru 1919, u drugom mesecu postojanja Jugoslavije, dovesti do takozvane Božićne pobune. Najviše pobunjenika bilo je u Staroj Crnoj Gori. U pitanju je bilo nekoliko hiljada ljudi. Opkoljeno je tada više gradova – Cetinje, Nikšić, Rijeka Crnojevića, Virpazar…

POSLE osamostaljenja Crne Gore na javnoj sceni će se pojaviti plejada samozvanih intelektualaca koji će sva zla ovoga sveta videti samo u Srbiji i Srbijancima. Poput Sekule Drljevića, oni po Podgorici govore da su Srbijanci ljudski deformisani, nesposobni “za pravdu, humanost, smisao za državu”. Oni će čak Božićnu pobunu porediti sa Blajburgom. Zaboravljajući da svaka priča ima i drugu stranu, da je većina vojnika i žandarma bila iz Crne Gore, a da je glavnokomandujući snaga koje su zavodile red, bio iz Bjelopavlića. Biće to, nažalost, uvod u veliki bratoubilački pokolj između partizana i četnika u toku Drugog svetskog rata.

Mnogi danas u Crnoj Gori su zaboravili da je u noći između 26. i 27. januara (odnosno 8. i 9. februara) 1913. godine, na Brdicu kod Skadra poginulo 2.000 srbijanskih vojnika iz sedam bataljona Drinske divizije drugog poziva i iz tri bataljona prvog poziva. Ovom jedinicom koja je poslata kao pomoć crnogorskoj vojsci komandovao je pukovnik Damjan Popović.

Na ultimativni zahtev poslanika Velike Britanije, da Srbija smesta prekine opsadu Skadra i povuče svoje trupe, Pašić je odgovorio: “Žalim, jer su nam engleske simpatije neobično drage, ali nam je još draža čast, koja nam nalaže da u kritičnom trenutku ne izdamo našeg saveznika…” .

Na sreću, niko u Srbiji nije zaboravio Mojkovačku bitku.

Otkako su Srbija i Crna Gora oslobođene jugoslovenskog balasta i same stoje na svetskoj pozornici svakakve su ih nevolje snašle. Prirodno je da se nameće potreba i za jednim ozbiljnim pogledom na istorijska kretanja koji nije opterećen propalom komunističkom ideologijom i propalim jugoslovenstvom. Samo oni koji budu dobro poznavali modernu, objektivnu dvovekovnu istoriju obe države moći će da razumeju šta se to učinilo sa nama i šta nam valja činiti.

PARTIJA TUŽI I SUDI

Najnegativnija ocena ujedinjenja Crne Gore i Srbije izrečena je na osnivačkom kongresu Komunistočke partije Crne Gore, u oktobru 1948. na Cetinju, kada je rečeno da je “takozvano ujedinjenje Crne Gore sa Srbijom izvršeno ne samo protiv volje i raspoloženja crnogorskog naroda, nego i uz pomoć bajoneta srpske vojske i to na najgrublji način putem sile i prevare…”

O mnogobrojnim svedočanstvima da su prve jedinice vojske Srbije u Crnoj Gori, Drugi jugoslovenski puk i četnici Koste Pećanca, svuda bile oduševljeno pozdravljene, nigde ni reči. Ni tad, a ni danas, niko ne spominje spontano i masovno izjašnjavanje za prisajedinjenje sa Srbijom – u Vasojevićima, Bratonožićima, Kučima, Nikšićkom okrugu…

Novosti.rs
Foto: Arhiva Happy TV