RADOJKU ZABORAVILA ROĐENA DECA Neće da joj se jave, za neke ne zna ni gde su: „Odem u grad i prosim, ne mogu da radim“

Kako izgleda stisak ruke i lepa reč onih koje je rodila, zaboravila je Radojka Petrović iz Crne Gore. Kad je neko pita gde su joj deca, ne može da sakrije suze. . Ona prosi da bi preživela, kad je neko pita gde su joj deca, ne može da sakrije suze.

– Za neke ne znam ni gde su. Neće ni da se jave – kroz suze progovara Radojka.

Teška mladost i borba da decu nakon razvoda izvede na pravi put, doneli su joj još težu starost. I ruke kojima je prehranila porodicu izdale su je, pa više ne može da radi.

– Odem u grad i prosim u zadnje vreme, jer ne mogu da radim – kazala je ona. Brigu o njoj preuzela je sestra.

Želi samo da čuje svoju decu

-Boli što sto dosađujem porodici koja je u teškoj situaciji. Iako je to moja sestra, to je tuđa kuća – kaže ona.

Radojka o sebi i svom zdravlju brine sama. Ali, njenu bol ne može da izleči lekar. Ni želje nisu velike, a upućene su deci.

– Makar taj telefonski poziv i da se sastanemo da progovorimo. Drugo ne tražim – poručuje ona.

A da je srce roditelja najprostraniji dom i male i velike dece, dokazuju nam svakodnevno – i dok su u punoj snazi, i kad ostare. Umesto da ih tretiramo kao servis za unuke, psihološkinja Adriana Pejaković predlaže nešto lepše.

– Da obratimo pažnju jer ćemo svi biti stari. Da im pružimo pažnju i ljubav i poštovanja, a ne da jurimo za stvarima u životu – pojašnjava Pejaković.

Kako izgleda stisak ruke i lepa reč onih koje je rodila, zaboravila je Radojka Petrović iz Crne Gore. Kad je neko pita gde su joj deca, ne može da sakrije suze. . Ona prosi da bi preživela, kad je neko pita gde su joj deca, ne može da sakrije suze.

– Za neke ne znam ni gde su. Neće ni da se jave – kroz suze progovara Radojka.

Teška mladost i borba da decu nakon razvoda izvede na pravi put, doneli su joj još težu starost. I ruke kojima je prehranila porodicu izdale su je, pa više ne može da radi.

– Odem u grad i prosim u zadnje vreme, jer ne mogu da radim – kazala je ona. Brigu o njoj preuzela je sestra.

Želi samo da čuje svoju decu

-Boli što  dosađujem porodici koja je u teškoj situaciji. Iako je to moja sestra, to je tuđa kuća – kaže ona.

Radojka o sebi i svom zdravlju brine sama. Ali, njenu bol ne može da izleči lekar. Ni želje nisu velike, a upućene su deci.

– Makar taj telefonski poziv i da se sastanemo da progovorimo. Drugo ne tražim – poručuje ona.

A da je srce roditelja najprostraniji dom i male i velike dece, dokazuju nam svakodnevno – i dok su u punoj snazi, i kad ostare. Umesto da ih tretiramo kao servis za unuke, psihološkinja Adriana Pejaković predlaže nešto lepše.

– Da obratimo pažnju jer ćemo svi biti stari. Da im pružimo pažnju i ljubav i poštovanja, a ne da jurimo za stvarima u životu – pojašnjava Pejaković.

Starima i taj jedan poziv znači

Da je prisustvo bake i deda značajno i za decu, znamo svi koji pamtimo tu neizmernu ljubav. I zato je na ljubav najlepše odgovoriti istom merom.

– Nekada se stari osećaju zapostavljeno, ali neće da kažu jer smatraju da nisu prioritet. Nekad je važno da zastanemo da se setimo i da ih pitamo kako su. Oni misle da su nam na teretu – smatra Pejaković.

Isto to oseća i Radojka, da nikom nije teret. Zakon o porodici kaže da su deca dužna da izdržavaju svoje roditelje.

Radojki bi jedan poziv ulepšao dan, ali i mnogim roditeljima, da znaju da o njima misle oni kojima su život posvetili, a to je najmanje što možemo da učinimo.