Ozbiljna kriza Partizanove struke: Nije formiran trener iz sopstvenog kadra

Poslednjih sedmica drma ga rezultatska, godinama organizaciona, a bogami i strukovna kriza. Osim problema oličenih u padu na treće mesto tabele Mozzart Bet Superlige, zbog čega je doveden u pitanje plasman u kvalifikacije za Ligu šampiona, kao i evidentnih posrtanja na rukovodećem planu, Partizan je upao u nevolju zvanu – treneri!

Za skoro deceniju upravljanja klubom rukama Milorada Vučelića (ne uvek na predsedničkoj funkciji) i Miloša Vazure (generalni direktor) kroz Humsku je prošlo 12 različitih stratega, a poražavajuće deluje činjenica da je nekima od njih bio maltene jedini posao u karijeri, a dodatno obeshrabruja da mimo Topčiderskog brda ništa vredno pomena nisu napravili, što sugeriše da je klub u mnogo većoj krizi nego što se na prvi pogled čini.

Ovo „pravilo“ ima izuzetke. U ovom slučaju dva. Samo se za Marka Nikolića i Aleksandra Stanojevića bespogovorno može konstatovati da su, za Partizan, treneri sa velikim T. Dokazani, uspešni, sposobni da prepoznaju trenutak i vladaju situacijom, a na sve to kako su im ekipe igrale i kakve rezultate beležile jasno je da odudaraju od konkurencije. Ako je uopšte imaju.

Nikolić je bio u klubu kad su se prethodni put menjala vlast, preživeo je previranje, ali su ga čelnici sačekali na prvom koraku i smenili pod plaštom slabijih rezultata, iako je bio lider prvenstva (sad se isti hvale rečenicom „Bićemo drugi“); a kad se vratio, u drugom mandatu, krenuo iz minusa i sa timom koji nije selektirao, ali je umešno vodio, postavio domaći zadatak mnogima, osvojivši duplu krunu.

Posle toga Marko Nikolić je osvojio prvenstvo u Kup Mađarske sa Fehervarom, Kup Rusije sa Lokomotivom, učestvovao u Ligi šampiona i Ligi Evrope, što je samo po sebi vrednost kakvu nemaju mnogi naši treneri.

Njemu uz rame je Aleksandar Stanojević. U drugom mandatu ni izbliza uspešan kao u prvom, ali je iza njega ostao plasman u osminu finala Lige konferencije, borba maltene do poslednje sekunde za oba pehara, osvojenih 98 bodova u nadmetanju sa Crvenom zvezdom. I prepoznatlnjiv način igre. Čak na trenutke sličan Nikolićevom.

Između dva boravka u Partizanu Stanojević je radio u Kini, Izraelu, Grčkoj, Saudijskoj Arabiji, sad je u Turskoj, što znači da je – trener.

Za razliku od, primera radi, Ivana Tomića, Zorana Mirkovića ili Gordana Petrića, kojima je najveće dositgnuće u karijeri bila stolica šefa stručnog štaba crno-belih i kad tu nisu uspeli rešili su da „batale“ posao i posvete se nečemu drugom. Interensatno je da su sva trojica dobila mogućnost da treniraju Parni valjak bez nekog velikog iskustva sticanog u drugim sredinama, mahom na osnovu imena i(li) igračkih karijera, ali su trenerski bili „zeleni“ i zbog tiga je trepeo upravo – Partizan.

Od trenera u poslednjoj deceniji Zoran Milinković je posle Partizana promenio čak osam klubova i uglavnom se u njima kratko zadržavao; Ljubinko Drulović je bio u olimpijskoj selekciji Uzbekistana, a trenutno je saradnik Dragana Stojkovića u reprezentaciji Srbije; po okončanju drugog mandata u Beogradu Miroslav Đukić je izdržao samo 21 utakmicu na klupi Sportinga iz Hihona, ali od juna 2020. ni on nema posao; ekskurzija Sava Miloševića u Ljubljani okončala se neslavno i trajala još kraće (samo 16 mečeva) posle čega nekadašnji napadač nigde nije rado; dok se Ilija Stolica zdržao svega šest mečeva na klupi crno-belih i od letos i on traži angažman.

Trenutno je na klupi Igor Duljaj, koji je trenerski zanat učinio u Ukrajini, kao pomoćnik Paolu Fonseki u Šahtjoru, mada kad su samostalni poslovi u pitanju ni on nema previše iskustva, pre Partizana vodio je samo Teleoptik.

Sve navedeno precizno ilustruje izazove s kojima se u Humskoj suočavaju svaki put kad biraju trenere. Bivših asova koji bi prihvatili poziv je sve manje (zato je letos i došao Petrić, kad niko drugi nije hteo), a mnogi od onih koji se upuštaju u avanturu nemaju dovoljno iskustva da se nose sa zahtevima i očekivanjima velikog kluba.

Još veći je problem što Partizan nije formirao trenera iz sopstvenih redova, poslao ga na kaljenje u neki klub Mozzart Bet Superlige, jer trenutno u njemu radi samo Žarko Lazetić. I to kvalitetno, u TSC. Njegov primer se pre može tumačiti kao incident koji potvrđuje pravilo, jer Lazetić (vodio dve utakmice prvog tima u proleće 2019. do imenovanja Sava Miloševića) nije ostao u sistemu kluba iz Humske i(li) mu se vraćao posle nekih angažmana, nego je morao zaobilaznim putem, preko Gornjeg Milanovca do Bačke Topole, gde je u ovom času, sa TSC-om ispred Parnog valjka.

Crno-beli nisu odškolovali trenera spremnog da danas, sutra, kad dođe vreme za novu rokadu na klupi preuzme komande. Nisu to uradili čak ni sa klupskom legendom Sašom llićem, koji je oblikovan radom u mlađim kategorijama FSS i na Banovom brdu pre nego što se otisnuo u Bugarsku, gde je lider ispred Ludogoreca.

Ili Saša nije hteo sa aktuelnim čelnicima. Baš kao što nisu da se iz inostranastva, uređenijih fudbalskih sistema, vraćaju Slaviša Jokanović, Vladimir Ivić, Aleksandar Vuković… E, oni su već treneri. Samo što neće u ovaj mulj.

Piksi: Šansa koja se ne sme propustiti