NE DIRAJ LAVA DOK SPAVA: Evo zašto je PUTIN ZAPOČEO SPECIJALNU VOJNU OPERACIJU – preko ovoga NISU SMELI!

Jasno je da se raspad odnosio na nezavisnost nekadašnjih delova „saveza neraskidivih sovjetskih republika“, ali da mnogi narodi nisu dobili sopstvene države, već je prema ustavu SSSR-a garantovano pravo republika, a ne specifično naroda, na samoopredeljenje.

Ukrajina, Belorusija i Rusija su bile vodeće republike koje su mirnim putem težile demontiranju Sovjetskog saveza. Svakako, aktuelni Kremlj i Mihail Gorbačov su poslednje snage koristili za opstanak posrnulog džina, pokušavajući silom, ovog puta na sopstvenoj teritoriji, da održe poredak, ako se on tako mogao nazvati.

Bezuspešno, nacionalni lideri su se opredelili za kraj države koja je obeležila dvadeseti vek. Garantije da će odnosi izmedju nekadašnjih republika SSSR-a, biti u normali, odnosili su se najviše na one koji su inicjiatori raspada, ali ujedno i kamen spoticanja tokom samog postojanja velike države. Pre svega fokus je bio na Rusiji i Ukrajini.

Strah od NATO, prouzrokovao je niz dokumenata i garancija da Ukrajina kao nezavisna država neće pristupati datoj alijansi, jer je to ugrožavanje vitalnih interesa Rusije. Težilo je se tome da odnosi nakon rapada, kao što je već pomenuto, budu što manje zategnuti, a u isto vreme onemoguće penetraciju slavodobitnog Zapada.

Sistem je delimično funkcionisao, Rusija je se suočavala na drugoj strani sa nemirnim Čečenima u iscrpljujućem ratu koji je predsednik Jeljcin bezuspešno vodio, a njegov naslednik Vladimir Putin ipak uspešno priveo kraju. Postojao je problem Gruzije, Kazahstana i slično. Rusija nije mogla da prihvati mogućnost da Kremlj više ne upravlja ovim državama kao što je mogao prethodnih decenija, a u isto vreme stvaranje organizacija i bezbednosnih struktura koje bi mogle da znače kontrolu Kremlja u tim državama, svakako je došao u obzir.

NATO je bio pred vratima, a Ukrajina država koja se našla izmedju prošlosti i obećanja o ekonomskom prosperitetu koji ni danas nije nastupio.

Danas, Ukrajina natupa pod velom evropske budućnosti, raspoloženja u narodu su šarenolika, najpre zbog ruskog življa, zatim i segmenata ukrajinskog stanovništva koje je okrenuto Moskvi i u njoj vidi spas.

Rusija je pred Kijevom, postavlja se pitanje opstanka države Ukrajine i sudbine miliona stanovnika, tek u trenucima kada je vojno ostala usamljena shvata da velike sile isključivo teže interesima koji se retko mogu poklopiti i sa interesima onih koji im se okreću i svoju politiku uskladjuju sa njihovom.Istorija se na neki način ponavlja, ponovo je jedna država ostala sama u borbi protiv mnogo nadmoćnijeg neprijatelja, za kog se verovalo da ni u najgorem snu neće pokrenuti vojne akcije.

Ukrajina i Rusija, nikada same u miru, uvek same u sukobu, ponono ispisuju istoriju, a takva ispisivanja su često umesto mastila koristila krv. Volodimir Zelenski je očajan u nastojanjima da pokrene pregovore sa zvaničnom Moskvom, dok Putinova retorika kojom se koristi, kako bi degradirao aktuelni Kijev, predstavlja izvesno iznenadjenje, kao i sprovedeni napad na Ukrajinu.

Dve države jasno je da nisu još iz davne istorije, a kamoli u vreme SSSR-a rešile razmirice, one su danas jedan od uzroka ovog sukoba.

Proglašenje i priznanje od strane Putina Donjecke i Luganske Narodne Republike jasno stavlja do znanja da zvanična Moskva Ukrajinu i dalje ne priznaje u onim granicama koje je zagaratovala nakon raspada SSSR-a, uz ankesiju Krima, Ukrajina je izgubila važne strateške položaje, a koji ujedno odišu istorijskom notom, koja se upotrebljava kao plod mržnje izmedju dve države.

Trenutno, izgledi na spas Ukrajine su minimalni, pregovori iako započnu biće u vrlo nepovoljnim uslovima po sam i dalje zvančni Kijev.