DAN KADA JE PAO BOLSENIK SA BOSFORA: Kumanovska bitka 1912. godine – kruna srpske vojne strategije

Kumanovska bitka 23. i 24. oktobra 1912. godine bila je prva velika vojnička pobeda srpske vojske u završnom činu oslobođenja Stare Srbije, Makedonije i celog Balkana od viševekovne osmanlijske vlasti. Kada se danas posle skoro jednog veka sećamo heroja Kumanovske bitke i Prvog balkanskog rata koji su protiv Turske zajedničkim snagama vodile Srbija, Bugarska, Grčka i Crna Gora, ne smemo izgubiti iz vida istorijski i civilizacijski značaj pobede u Kumanovu i svih ostalih pobeda balkanskih saveznika.

Posle rata 1877/8. godine ozbiljniji rad na pripremi ratnog plana za ofanzivni rat protiv Turske počeo je u srpskom Glavnom generalštabu tek 1897. godine. Nakon svestranije studije i analize uslova u kojima se Srbija mogla naći u ofanzivnom ratu protiv Turske, navedene godine Generalštab je došao do zaključka da takav rat u cilju ostvarenja svojih nacionalnih težnji i aspiracija ona može voditi samo u savezu s drugim balkanskim državama, odnosno Bugarskom, Crnom Gorom i Grčkom.

@tradicionalizamrs23. октобра почела је Кумановска битка у Првом балканском рату. С јесени 1912. године четири балканске краљевине – Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка – покренуле су заједничким снагама оружане акције како би после неколико векова ослободиле још увек поробљене крајеве од Турске. Такозвани „болесник на Босфору“ једну од кључних битака изгубио је 23. и 24. октобра, када се у непосредној околини Куманова, тада дела Косовског вилајета. Прва армија Српске војске, под командом генерала Радомира Путника, нападнута је у преподневним часовима и успела је да одбије непријетељску офанзиву, да би током наредног дана снажним контраударом по противничким положајима дошла до одлучујуће победе. Са чисто војничког аспекта, овај окршај обележило је српско прецењивање турских и турско потцењивање српских снага. Стратешки, турска војска била је натерана на повлачење, те су српске снаге већ 26. октобра биле у старој и средњовековној престоници цара Душана – Скопљу. Ова победа омогућила је и продор ка западним крајевима Старе Србије, Косову односно Метохији, којима је Србија најзад овладала после векова турске окупације. Због значаја битке, у народу се усталио поклич „За Косово – Куманово“, а учесницима рата из 1912. додељивана је Споменица Српско-турског рата са знаменитим натписом „Освећено Косово“.

♬ original sound – tradicionalizamrs

Polazeći od toga, Generalštab je iscrpno razradio osnovnu operativnu ideju savezničkog rata i ratnog plana Srbije. Ideja savezničkog rata protiv Turske zasnovana je na svestranoj analizi turskih ratnih mogućnosti i na iscrpnim proračunima odnosa savezničkih i turskih snaga iz evropskog dela Turske i onih koje bi Turci mogli prebaciti iz Male Azije, kao i na proračunima vremena potrebnog za mobilizaciju i koncentraciju savezničkih i turskih snaga u Evropi, odnosno vremena i transportnih mogućnosti za prebacivanje turskih snaga iz Azije na savezničke frontove na Balkanu.

Na osnovu ovih proračuna srpski Generalštab je došao do zaključka da bi Turska u početku rata bila suviše slaba u odnosu na saveznike, te ne bi odmah mogla da počne s ofanzivom, nego bi objektivno morala da ostane u odbrani na svim savezničkim frontovima, kako bi time stvorila vreme za prebacivanje snaga iz Azije. Na početku rata, prema oceni srpskog Generalštaba, pomenuti položaj Turske u uslovima neutralnog držanja susednih država pružao je saveznicima uslove da istovremenom odlučnom ofanzivom sa svojih nacionalnih teritorija poraze evropske turske snage pre nego što budu ojačane snagama iz Azije, a docnije i da potisnu i one snage koje bi Turci uspeli da prebace iz Azije. Na tim osnovama je bio izrađen i projekat ratnog plana Srbije u okviru savezničkog rata.

Ipak, potrebno je naglasiti da ratni plan predstavlja samo jedan segment sveobuhvatnih priprema srpske vojske za realizaciju istorijske misije oslobođenja srpskog naroda od tuđinskog ropstva. Oslobođenje i ujedinjenje predstavljali su san i vekovnu težnju kako srpske političke elite, tako i celokupnog etnosa. U skladu s tim težnjama, rad na izgradnji moćne vojne sile sposobne da iznese takve planove predstavljao je prioritet gotovo svih srpskih vladara u XIX i u prve dve decenije XX veka.

Srpska vojska je stvarana uporedo s izgradnjom moderne nacionalne države, putem mnogih strukturnih reformi, tehničko-tehnološkog opremanja i školovanja oficirskog kadra na prestižnim inostranim vojnim akademijama. Još od vremena vladavine kneza Miloša srpski oficiri su se usavršavali u Rusiji, Pruskoj, Habzburškoj monarhiji, Francuskoj i Belgiji. Upoznavši se s najznačajnijim vojnim dostignućima zemalja u kojima su boravili, ti mladi srpski oficiri stečena znanja i veštine prenosili su u svoju zemlju, čime su dali ključni doprinos izgradnji savremene i moderne srpske armije.

Zahvaljujući činjenici da se veliki broj srpskih oficira školovao u Berlinu, kao i tome što se pruska vojska pobedama nad austrijskom i francuskom dokazala kao dominantna na starom kontinentu, prusko-nemačka vojna doktrina ostvarila je primat i u Srbiji. Međutim, poraz srpske vojske od bugarske 1885. godine dramatično je izmenio pogled, naročito vojne struke, na dotadašnju organizaciju srpskih oružanih snaga. ,

Mnogi oficiri, na temelju iskustva iz Srpsko-bugarskog rat, postali su zagovornici okretanju prema francuskoj vojnoj školi i njenim teorijskim načelima. Poraz od Bugara za njih je predstavljao najbolji dokaz da srpskom vojniku više leži doktrina njemu karakterno bližih Francuza nego Nemaca. Upravo ti stavovi su vremenom nadvladali i prouzrokovali doktrinarnu preorjentaciju srpske vojske, koja se narednih decenija sve više ugledala na francusku. Ipak, vremenom je u srpskom oficirskom koru sazrelo mišljenje da je nemoguće preslikati neku stranu vojnu doktrinu i primeniti je u srpskoj vojsci s očekivanjima da bude jednako efikasna kao u zemlji gde je nastala.

Samim tim, javila se potreba za formulisanjem srpske vojne doktrine, one koja bi predstavljala sublimaciju praktičnih potreba i tehničkih mogućnosti srpskih oružanih snaga, istovremeno usklađenih s karakternim osobinama srpskih vojnika i oficira. Ključnu ulogu na tom planu odigrao je general Dimitrije Cincar-Marković.

Uvidevši da srpskom vojniku više leže odbrambeni zadaci ali i da su potrebe budućih ratova takve da ipak mora nastupati ofanzivno, on je definisao rešenje. Srpska vojska mora da nastupa ofanzivno, ali uoči same bitke treba da zauzme defanzivan stav kako bi prihvatila prvi udar neprijatelja. Nakon toga, a zavisno od same situacije na terenu, preduzimala bi ofanzivnu akciju s raspoloživom rezervom, čime bi rešavala ishod bitke.

Naravno, ne smemo zanemariti ni doprinos srpskih vladara i političara sveukupnom jačanju odbrambenih moći svoje zemlje. Kreirajući povoljne političke okolnosti za razvoj srpskih oružanih snaga, oni su dali neophodan podstrek izgradnji i modernizaciji srpske armije.