MARTOVSKI VOJNI PUČ 27. 3 1941: Britanci kumovali najvećoj grešci koja će SRBE koštati milionima života

Vojni zaverenici su predali vlast maloletnom kralju Petru II Karađorđeviću i osnovali Vladu na čijem čelu se našao jedan od njih, komandant Vojnog vazduhoplovstva armijski general Dušan Simović, a za potpredsednika vlade akademik Slobodan Jovanović.

Vojni zaverenici su bili podstaknuti na puč od pojedinih domaćih antinemačkih političkih opozicionih krugova, kao i na vojna i politička obećanja Ujedinjenog Kraljevstva, koja se tada nalazila u ratu sa Nemačkom. Podsticaj zaverenicima za puč je dat i od strane Moskve koja je time želela da odloži nemački napad na SSSR, koji se uveliko pripremao.

Sticajem okolnosti se ovaj događaj desio na 32. godišnjicu abdikacije kraljevića Đorđa Karađorđevića u korist svog mlađeg brata Aleksandra.

Britanska uloga
Pošto su Britanci zaključili da se od kneza Pavla Karađorđevića „ništa više ne može očekivati“, britanska vlada izdala je nalog da se „preduzmu mere za promenu vlade u Beogradu, čak i putem državnog udara“. Glavni posao oko podsticanja „državnog udara“ imala je da obavi Uprava za specijalne operacije — SOE, koja je od leta 1940. stvarala svoje uporište uglavnom u moravskoj Srbiji. Igrajući na savezništvo sa Srbima iz Prvog svetskog rata i na novac, agenti SOE vezali su za sebe jedan veći broj viđenijih ljudi u nacionalnim udruženjima i u Zemljoradničkoj i Samostalnoj demokratskoj stranci.

Britanci su prvo pokušali da, preko SOE, izazovu krizu vlade i tako spreče ili odlože potpisivanje pakta. Pod uticajem njihovih ljudi, ministri Branko Čubrilović, Srđan Budisavljević i Mihailo Konstantinović podneli su ostavke 20. marta. Konstantinović je sutradan povukao ostavku. Ali onda pred njim pojavio se Miloš Tupanjanin sa upozorenjem da je „slabić i kukavica“ i da će mu se o „sudbini odlučiti na kraju rata“, pa je treća odluka postala definitivna. Za Tupanjanina se tvrdilo da je „primio od britanskog Intelidžens servisa 500.000 funti sterlinga, čime je podmićivao i ostale pučiste“. Uz agente SOE, na podsticanju puča radili su i vazduhoplovni atašei britanskog poslanstva u Beogradu. Jedan od njih, Meplebek, bio je blizak prijatelj jugoslovenskog generala vazduhoplovstva Borivoja Mirkovića, organizatora puča. Pod njegovim uticajem, višegodišnji zaverenik Mirković rešio je da puč izvede u prvim satima 27. marta. Sam Mirković pronašao je političkog vođu puča u komandantu vazduhoplovstva armijskom generalu Dušanu Simoviću. Veče pred polazak jugoslovenske delegacije za Beč, Simović je upozorio kneza Pavla da potpisivanje Pakta može izazvati pobunu njegovih oficira protiv Namesništva. To upozorenje nije shvaćeno ozbiljno. Vlatko Maček je primetio da nikad nije čuo da je neki puč najavljen pa onda izvršen. Povod za vojni udar bio je događaj koji se dogodio 25. marta 1941. godine. Tog dana, predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije, Dragiša Cvetković je zajedno sa ministrom inostranih poslova Aleksandrom Cincar-Markovićem i nemačkim ministrom inostranih poslova fon Ribentropom, u bečkom dvorcu Belvedere potpisao protokol o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu.

Britanska upotreba srpskog patriotizma

U izazivanju puča, Britanci su računali i sa predstavom koju je u svojoj istoriji o Srbima, prvoj na engleskom jeziku, ostavio Herold Tempreli. Po toj predstavi, Srbi su u stanju da svom vladaru oproste mnoge nedostatke, ali ne i nedostatak patriotizma. Vladar koga Srbi optuže za nepatriotizam, pre ili kasnije, biva nateran na abdikaciju ili ubijen. Britanci su dobro znali da je „prećutna optužba“ za nepatriotizam Pavla već pratila neko vreme. Od 24. marta SOE je radila svim silama da se presuda što pre izvrši.

U cilju usijavanja epske dimenzije srpskog patriotizma, preko, u Jugoslaviji veoma slušanog, „radija slobodnih nacija“ emitovan je 26. marta zapaljiv govor Leopolda Emerija, ministra za Indiju, koji je važio za davnašnjeg prijatelja Srba. Emeri je narodima Jugoslavije poručio da jugoslovenska vlada ne može polagati pravo na to da jednim svojim potpisom „otpiše čast i nezavisnost 16 miliona Jugoslovena“.

Demonstracije 27. marta 1941. u Negotinu Puč

Vazduhoplovni armijski general Dušan Simović, koji je 27. marta 1941. državnim udarom zbacio vladu kneza Pavla Karađorđevića i postao predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije.

I Negotinci su 27. marta 1941. iskazali svoju volju
Za zaverenike bilo je izuzetno važno to što su se, početkom marta, britanske trupe iskrcale u Grčkoj. Ujutro 26. marta, Dušan Simović je razgovarao sa britanskim vojnim atašeom o detaljima pomoći u slučaju rata Jugoslavije sa Osovinom, do koga je po njegovom mišljenju moralo doći ako puč uspe. Po podne, Borivoje Mirković je Simoviću saopštio odluku da tokom noći „ukloni izdajnike“. Pred odsudnim korakom, Simović se prepao i zatražio da se puč odloži. Mirković se nije pokolebao. Odmah je počeo da priprema puč kao da se radi o vojnoj vežbi. Pred ponoć 26-tog na 27-mi izdao je naređenje da se počne. Vazduhoplovni pukovnik Dragutin Savić je preuzeo kontrolu nad zemunskim aerodromom, armijski pukovnik Dimić nad savskim mostovima. U centar Beograda, za tenkovima došla je pešadija; vazduhoplovni pukovnik Stjepan Burazović preuzeo je gradsku upravu, upravu policije i beogradsku radio-stanicu; gardijski major Živan Knežević preuzeo je deo grada u kojem su bila smeštena razna ministarstva i Glavni đeneralštab i uhapsio Cvetkovića, njegove ministre i generala Petra Kosića, gardijski pukovnik Stojan Zdravković preuzeo je kraljevski dvor; potpukovnik Miodrag Lozić preuzeo je kontrolu glavne pošte u Beogradu, a neki drugi oficiri preuzeli su kontrolu gardijske kasarne i autokomande. Oko 3 sata sve je bilo gotovo i vlast kneza Pavla okončana. Izgubljen je samo jedan život i to nesretnim slučajem.[2] Mirković je onda pozvao Simovića, koji je iz kreveta došao u Glavni generalštab i preuzeo političko vođstvo posle izvršenog prevrata. Za njim su ubrzo stigli ministarski kandidati. Za jednog od njih, Milana Grola, pričalo se da nije „znao da li ga hapse ili vode u vladu“ kada su ga oficiri podigli iz postelje. Prisutnim ministarskim kandidatima, Simović se obratio rečima: „Gospodo, dajem vam pola sata vremena, da se dogovorite ko će koje ministarstvo da primi, a ako se ne složite ja ću vam pročitati.“ Pošto je pogađanje oko rasporeda po stranačkom ključu potrajalo, u jednom trenutku je Slobodan Jovanović ušao kod Simovića i predložio mu da izađe sa svojom listom ministara, jer se „ovi političari neće nikad sporazumeti“. Potom, Simović je „pročitao“ ko koje mesto dobija u njegovoj vladi.

Promena izvršena pučom pokrivena je Kraljevom proklamacijom, kojom je Petar II, pet i po meseci pre punoletstva, preuzeo kraljevsku vlast. U proklamaciji je naglašeno da je vojska svrgnuvši Namesništvo i dotadašnju vladu „izvršila svoj zadatak prema Kralju i Otadžbini“, i da je mandat za novu vladu poveren generalu Dušanu Simoviću. Tokom 27. marta, ta proklamacija je nekoliko puta čitana na radiju, glasom mladog kralja. Ali on je taj svoj prvi akt video i potpisao tek uveče. Proklamacija, koju je Simoviću na redakciji podneo Radoje Knežević, a koju je izgleda sastavio Slobodan Jovanović, nije se mogla dostaviti mladom kralju, pa je odneta u radio, gde ju je najavljen kao kralj, pročitao kapetan korvete Jakov Jovović. U 10 sati preko radija, „u ime svih vladika srpskih, sakupljenih na Svetom Arhijerejskom Saboru“ i u svoje ime, patrijarh Gavrilo Dožić je blagoslovio puč.

Demonstracije

Čim se saznalo za puč, ulice su ispunjene masom sveta: „Beograd je izgledao kao jedna košnica pčela“. Pevane su patriotske pesme i uzvikivane parole protiv Hitlera i Musolinija. Glavne parole bile su Živeo Kralj Petar II i Dole vlada. Ostale parole su bile Živela Jugoslavija, Živela vojska, Pakt sa Rusijom, Pakt sa Amerikom.

Parole koje su bile nameštene prema engleskom shvatanju srpske istorije su: Bolje rat nego pakt, Bolje grob nego rob, Nema rata bez Srba. Rečju Mirka Kostića, „malo bi ko od narodnih manifestanata na pitanje: hoćeš li rat“, odgovorio „bolje rat nego pakt“, a na „bolje grob nego rob“ čulo bi se iz naroda „grobom ikad, robom nikad“.

U ranim jutarnjim časovima jedna grupa demonstranata „polupala je nemačke biroe, polomila vrata i prozore i pocepala papire koji su se unutra nalazili“. Do deset sati, gradom su zalepršale jugoslovenske, engleske, francuske i američke zastave; nemačka zastava bila je spaljena.

Sutradan posle blagodarenja u Sabornoj crkvi, nemački poslanik Viktor fon Heren je „vređan, a gomila je pljuvala na njegov automobil“. Oko 10 sati među demonstrantima su se pojavili komunisti, nastojeći da nametnu parole o savezu sa Sovjetskim Savezom. Tada su na tom skupu govorili Svetozar Vukmanović i Milovan Đilas a jedna zgrada na trgu Slavija bila je iskićena crvenim zastavama.

Slavlje u Britanskom poslanstvu i Ujedinjenom Kraljevstvu

Ujutro 27. marta u Britanskom poslanstvu u Beogradu se slavilo uz šampanjac. Za britansku vladu, puč je značio otvaranje novog fronta na kome će Hitler barem privremeno trošiti snagu. Na vest o uspešno izvedenom puču britanski premijer Vinston Čerčil je izjavio:

Motivi pučista

Glavni civilni zaverenik, Radoje Knežević, 1937. bio je u svojoj 36. godini, po nalogu kneza Pavla, sa mesta kraljevog profesora francuskog jezika, stavljen u penziju. Do toga je došlo pošto je Knežević u dvorskom sporu između knjeginje Olge i kraljice Marije stao na stranu kraljevske udovice preko koje su izgleda pokušali da deluju opozicionari.

Za starijim bratom Radojem išao je i mlađi Živan Knežević, major u Kraljevoj gardi, oko koga su se okupljali mlađi elitni oficiri. Njihov nacionalni ponos pogađala je Vladina proosovinska politika, ali i priča o tome da knez Pavle namerava da Petra II Karađorđevića liši prestola.

Na srpskom nacionalnom nivou, motivi pučista mogu se svesti na dva. Jedan je ležao u neprihvatanju hrvatskog odlučujućeg uticaja na državne poslove, koji je uspostavljen posle Cvetković-Mačekovog sporazuma. Drugi motiv bilo je teško nezadovoljstvo namesnikom Pavlom, koje se koncentrisalo oko raširene priče da on namerava, uz Hitlerovu podršku, da otme presto „siročetu“.

Mačekova ideja o vojnom pohodu na Beograd

Hrvati su puč shvatili kao „atak na postignutu hrvatsku autonomiju u Banovini Hrvatskoj“. Vlatko Maček je bio spreman da brani i kneza Pavla i hrvatske pozicije stečene pod Pavlovim namesništvom. Oko 7. izjutra 27. marta, kraljevski voz kojim je Pavle putovao za Brdo kod Kranja bio je zaustavljen u Zagrebu. Komandant Četvrte armije, general Petar Nedeljković, stajao je na stanici sa Simovićevim nalogom da se svrgnuti namesnik vrati u Beograd. Utom, stigao je Maček odmah izjavivši: „Ovo što su uradili u Beogradu nije nikakvo dobro. Ja sam bio sa knezom Pavlom i sa njim i padam. Ja sam slobodan da odlučim dalju situaciju, tako isto i hrvatski narod.“ Zatim, u pratnji generala Nedeljkovića uputio se sa Pavlom u Banske dvore. U međuvremenu, dobio je reč šefa zagrebačke policije da će, po njegovom naređenju, uhapsiti Nedeljkovića.

U jednoj kancelariji Banskih dvora, u prisustvu bana Ivana Šubašića, Augusta Košutića i Juraja Krnjevića, Maček je izneo svoj plan. Pošavši od toga da puč ne treba smatrati kao svršen čin, predložio je odmah da se smeni general Nedeljković „i po potrebi uhapsi“, a da se na njegovo mesto postavi komandant divizije u Zagrebu general Avgust Marić, koji je inače Hrvat i koji je veran knezu Pavlu Karađorđeviću. Sa takvom promenom trebalo je poslati pukove iz Hrvatske protiv pobunjenika u Beogradu. Pošto je oslanjajući se na prečanski front, odneo pobedu nad Srbima iz moravske Srbije na političkom planu, Maček je to isto hteo da učini i na vojnom.

Knez Pavle nije prihvatio Mačekov predlog. On je prihvatio puč kao svršen čin, pa je zaključio da bi poziv vojsci da stane uz Namesništvo bio akt pobune protiv kralja. Na Mačekov argument da se ne bi radilo o pobuni, nego o pokušaju „zaštite Kralja od jedne grupe neodgovornih oficira“, Pavle je zavapio: „Pa to znači građanski rat! Meni će pobunjenici poklati decu u Beogradu, kako bi mi se lično osvetili.“ Još je rekao da je umoran od državnih poslova i da mu je jedina želja da napusti zemlju.

U trenutku Pavlovog klonuća, zazvonio je telefon: Dušan Simović je tražio od Mačeka da, sa svoja četiri ministra iz Cvetkovićeve vlade, kao potpredsednik uđe u njegovu vladu. Odgovarajući na Mačekove uslove, Simović je prihvatio Sporazum Cvetković-Maček, i još obećao „potpunu autonomiju Hrvatima“. Što se Trojnog pakta i spoljne politike tiče, o tome je imalo da se reši čim Maček dođe na sednicu vlade. Uz Pavlov nagovor, Maček je pristao da njegovi ministri uđu u Simovićevu vladu, a sam je svoj ulazak odložio za nekoliko dana.

Do podneva, kada je krenuo za Beograd, knez Pavle je preko britanskog konzula u Zagrebu, uputio molbu britanskoj vladi da mu intervencijom kod Simovićeve vlade olakša odlazak u Grčku i dozvoli dolazak u London. Dok je putovao za Beograd, Borivoje Mirković i njegovi avijatičarski oficiri navaljivali su da se svrnuti Knez-namesnik strelja. Ipak, ta solucija ostavljena je samo za slučaj odbijanja ostavke. Odmah po prispeću u Beograd, oko 7 uveče, Pavle je bespogovorno, sa ostalom dvojicom namesnika, potpisao ostavku, spakovao se i sa porodicom pred ponoć pošao put Grčke. Britanci su svog bivšeg „prijatelja“ uputili u Keniju sa statusom „političkog zatvorenika“.

Nova vlada

Nova vlada je sastavljena od vodećih predstavnika svih značajnih političkih stranaka. Ilegalna Komunistička partija Jugoslavije nije bila zastupljena, niti su antikomunističke mere popustile. Nova vlada se u tom pogledu nije razlikovala od stare, a takođe je htela izbeći očiti izazov Hitleru. Vlada je bila krajnje razjedinjena i zbog toga slaba. Mišljenje članova Simovićevog kabineta o osnovnom problemu rata ili mira s Nemačkom bila su oštro podeljeno u dve grupe. Osim predsednika vlade Simovića (koji je uz to bio i načelnik Glavnog đeneralštaba) i generala Bogoljuba Ilića, ministra vojske i mornarice, protivnici pakta sa Nemačkom bili su Srđan Budisavljević (unutrašnji poslovi) i Sava Kosanović (snabdevanje), obojica članovi Samostalne demokratske stranke; Branko Čubrilović (poljoprivreda), član Zemljoradničke stranke, i Radoje Knežević (ministar dvora), član skoro Demokratske stranke. Na suprotnom kraju bili su oni članovi kabineta koji su iskreno hteli da Jugoslavija ispuni obaveze preuzete stupanjem u Trojni pakt 25. marta i koji su tražili dodatne garancije u nadi da će na taj način sačuvati mir i teritorijalni integritet zemlje. Osim Mačeka kao prvog potpredsednika, u tu su grupu spadala i četiri člana Hrvatske seljačke stranke: Ivan Andres (trgovina i industrija), Josip Torbar (pošte i telegrafi), Juraj Šutej (finansije) i Bariša Smoljan (ministar bez portfelja); Momčilo Ninčić (spoljni poslovi), član Radikalne stranke; Džafer Kulenović (šume i rude) iz Jugoslovenske muslimanske organizacije, i dva člana Slovenačka narodna stranka, Fran Kulovec (javni radovi) i Miha Krek (ministar bez portfelja). Preostalih sedam članova kabineta bili su u sredini, neki od njih skloniji prvoj, a neki drugoj grupi. To su bili Milan Grol (socijalna politika i narodno zdravlje) i Boža Marković (pravda), obojica iz Demokratske stranke; Miloš Trifunović (prosveta) iz Radikalne stranke; Bogoljub Jeftić (saobraćaj) i Jovo Banjanin (ministar bez portfelja) članovi Jugoslovenske narodne stranke i Marko Daković (ministar bez portfelja), crnogorski političar.

Izjave pojedinih aktera o puču

Knez Pavle Karađorđević 22. oktobra 1975. u prepisci sa Kostom St. Pavlovićem: „Moj jedini cilj je bio prvo da sredim prilike u zemlji — ako se sećate odmah sam vratio i oslobodio tolike političare — pa zatim gledao da se ponovo vrati demokratija i stare partije. A najglavnije da rešim hrvatsko pitanje. Kao što znate bili smo okruženi neprijateljima— Janka Pusta u Mađarskoj, bogzna kakva pusta u Bugarskoj, a da ne govorim o Italiji. Francuzi nisu dopustili da se spomene Italija na procesu u Eksu[a] (to mi je rekao Pol Bonkur) a Englezi su pravili veliki pritisak da ne prouzrokujemo ma šta protiv Italije. (Posle, kad je buknuo rat sa Etiopijom drukčije su mislili). Dakle, još je samo trebalo da se posvađamo sa Nemačkom i da se ona složi sa Italijom i našim drugim neprijateljima te da propadnemo. To mi i danas izgleda da je bio jedini izlaz iz jedne teške situacije, jer nas niko ne bi spasavao niti se za nas borio. Na žalost i danas ima ljudi koji to neće razumeti. G-đa Oti mi je preporučena od velikog prijatelja. koji je imao veliki položaj u Engleskoj jer, studirajući arhiv, bila je preneražena koliko su mnogi pisci netačno opisali moju politiku. Vi ćete možda verovati da sam uvek bio napadan i nikad se nisam branio. Ostavljam mlađim generacijama da pronađu istinu i mislim da su već počeli drukčije da gledaju na izvesne događaje. Sad moram da se zaustavim, jer u mojim godinama i sa mojom bolešću brzo se zamorim.

Josip Broz Tito, 4. godišnjica događaja 27. marta 1945. u Beogradu: „Drugovi i drugarice, građani i građanke! Nisam mislio da danas ovdje, na ovom veličanstvenom zboru, govorim. Ali, — smatrajući da je ovo veliki dan, godišnjica onog historijskog preokreta U najtamnije doba, kada je njemački fašizam porušio skoro čitavu Evropu, da je na taj historijski dan ovdje, na ulicama Beograda, narod Srbije, narod ostalih dijelova Jugoslavije, Hrvatske, Slovenije i drugih, dao otpor i kazao: Ne, bolje rat, nego pakt! Hoću ovom prilikom da kažem jednu činjenicu, koju bi mnogi htjeli da izvrnu i da je skrenu u drugom pravcu. Dvadeset i sedmog marta 1941. godine izvršen je taj preokret zato, jer je to narod odozdo htio. Nij