SRPSKA JOVANKA ORLEANKA I NAJVOLJENIJA RATNICA: Najodlikovanija žena u istoriji ratovanja!

Na današnji dan, 1973. godine, umrla je srpska heroina Milunka Savić, najodlikovanija žena u istoriji ratovanja! „U tri rata bila sam bombaš. Bila sam uvek tamo gde je trabalo uništiti neprijateljsku osmatračnicu, razoriti mitraljesko gnezdo, uhvatiti „živi jezik“. Ja sam to nekako lako radila. U ratu je najvažnije da iznenadiš neprijatelja. Ako ti postigneš, onda si svršio posao. Meni je najviše pomagalo to što sam imala urođeni osećaj da bacim bombu tamo gde sam naumila, i to daleko. Svi su se tome čudili. A ja, u stvari, nisam ni učila kako se baca bomba. Sa sobom sam uvek nosila četiri srpske bombe, Vasićeve. Ona najbolje leži u ruci, četvrtasta je, i gde je baciš, tu se ukopa u mestu i eksplodira. Na solunskom frontu namučila sam se sa francuskom bombom. Ona je jajasta, pa gde je baciš, tu ne eksplodira, već se otkotrlja levo ili desno.“ Ovako je opisana jedna akcije Milunke Savić: Bojište vri. Ključa. Vojnici kao da su dobili krila, gone neprijatelja koji beži preko Drine ostavljajući svoje mrtve i ranjene. Sunce pripeklo, presijavaju se bajoneti. Milunka se za trenutak odlepi od svoje desetine, izbi na brežuljak, pa odozgo baci dve bombe. Nastade tresak, zemlja zadrhta. U tom trenutku nalete grupa Austrijanaca. – Predajte se! – grmnu Milunka. – Predajte se! Vojnici bez reči pobacaše puške i digoše ruke u vis. Odvela ih je komandiru i raportirala. – Gospodine pukovniče, dvadeset zarobljenih Švaba! Istog časa okrenula se nazad i odjurila napred da goni neprijatelja. Nakon 7 godina ratovanja, Milunka je molila za posao, čistila tramvaje, stepenice, prozore. Živela bez struje, jela jabuke i hleb. Potpuno zaboravljena.

Rođena je 1890. godine ili 28. juna 1892. godine kako piše u njenoj članskoj karti udruženja rezervnih vojnih starešina, u selu Koprivnica kod Jošaničke Banje u Staroj Raškoj, od majke Danice i oca Radenka, kao najstarije dete. Imala je dve mlađe sestre Mionu i Slavku i brata Milana.Mada je izrasla u lepu, stasitu devojku, udaja je nije zanimala. Kada je po objavljivanju Ukaza o mobilizaciji 30. septembra / 3. oktobra 1912. godine, i došlo do masovnog odziva, Milunka je odlučila da se prijavi na jednom od mobilizacionih zborišta u Beogradu.Registrovala se pod imenom Milun Savić.

U Balkanskim ratovima 1912. godine i 1913. godine borila se preobučena u muškarca. Njen pol je otkrilo bolničko osoblje, posle ranjavanja u Bregalničkoj bici, skoro godinu dana posle pristupanja srpskoj vojsci.

DA SE NIKAD NE ZABORAVI: Pola veka od smrti srpske heroine Milunke Savić!

U Prvom svetskom ratu, takođe se prijavila kao dobrovoljac. Primili su je Vojvoda Putnik i Kralj Aleksandar – koji ju je odredio u Drugi puk. Bila je deo „Gvozdenog puka“, najelitnijeg Drugog puka srpske vojske „Knjaz Mihailo“. U ovom puku, osim nje, borila se i Škotlanđanka Flora Sands. Milunka se istakla kao bombaš u Kolubarskoj bici. Tu je, za višestruko herojstvo, dobila Karađorđevu zvezdu sa mačevima. U jesen 1915. godine u Makedoniji je teško ranjena u glavu i tako povređena se povlačila preko Albanije. Posle nekoliko meseci oporavka vratila se na Solunski front, gde je učestvovala u bitkama, na leto i jesen 1916. godine.^[10] Tu se istakla u bici na Kajmakčalanu, u okuci Crne reke, kada je „gvozdeni puk“ bio priključen 122. francuskoj kolonijalnoj diviziji. Tada je zarobila 23 bugarska vojnika.

Milunka je tada kao samohrana majka bila u stanju da sagradi ponovo vrlo pristojnu kuću na Voždovcu, nedakeko od voždovačke crkve Svetih cara Konstantina i carice Jelene, koja se u to vreme takođe gradi. Tada su se na Voždovcu kupovali placeve i gradili kuće mahom oficiri i državni činovnici.

Milunka ima veliki ljubav prema deci pa se posvećeno odlučuje bavi humanitarnim i hraniteljskim radom. Pored svoje ćerke, usvojila je još tri ćerke: Milku, koju je pronašla zaboravljenu na železničkoj stanici u Stalaću, Višnju (1921—2004), svoju sestru od ujaka, rođenu u poznim godinama i Zorku, uzetu iz sirotišta na dalmatinskoj obali, koja je imala hendikep, pošto je preležala meningitis.Veljko je imao posao u pošti. Kasnije je premešten u Banjaluku. Ubrzo je zapostavio porodicu, a brak je bio ugašen.

Početkom 1920-ih godina za zasluge u ratu, od države je dobila imanje u Stepanovićevu, selu kraj Novog Sada, gde je podigla kuću i sa sestrom Slavkom obrađivala imanje, dok je brak sa Veljkom, zapadao u krizu, tako da je sama podizala četvoro dece. Kasnije, u potrazi za boljim životom, zajedno sa ćerkama je otišla za Beograd, gde je mesecima pokušavala da nađe posao. Stanovala je u Skadarskoj 33, usred Beograda sa tri kćerke, sa isključenom strujom, a noću je prela vunu.

Na inicijativu njenih saboraca, od 1929. zaposlili su je kao čistačicu kancelarije direktora, u Hipotekarnoj banci u Beogradu, gde je provela najveći deo svog radnog veka. Zanemarena i od svih napuštena, penziju je stekla radeći. Odbila je ponudu da se preseli u Francusku i da dobija francusku vojnu penziju. Umesto toga, izabrala je da živi u Beogradu, gde su ljudi brzo zaboravili njene zasluge. Za sve to vreme iškolovala je i odgajila tridesetoro dece koju je dovodila iz svog rodnog sela. Početkom 1936. je izveštavano o njenoj nameri da se priključi etiopskoj vojsci u Abisinskom ratu.

Između dva svetska rata su je poštovali širom Evrope. Pozivali su je na proslave jubileja, obilaske ratišta, polaganje cveća na grobove palih, a na susrete s ratnim drugovima je odlazila u šumadijskoj narodnoj nošnji, ukrašenoj dobijenim odlikovanjima.

Nakon rata, vlast joj je 1945. godine dodelila penziju. Starost je provela u svojoj kući na Voždovcu, u društvu unuka i u redovnim susretima sa vojnim veteranima. Skupština grada Beograda dodelila joj je, 1972. godine, jednosoban stan u naselju Braće Jerković, na 4. spratu u zgradi bez lifta.Godinu dana kasnije, nakon tri moždana udara, umrla je štrikajući (prema ispovesti njenog unuka) u tom stanu 5. oktobra 1973. godine.Porodična kuća je prodata 1974. godine.

Sahranjena je na Novom groblju, u Beogradu. Njeni posmrtni ostaci preneti su iz porodične grobnice u Aleju velikana, 40 godina nakon smrti, 10. novembra 2013. godine. Milunka Savić je najodlikovanija žena Prvog svetskog rata.