„SLUČAJNO SAM UPALILA TV I VIDIM DETE ISTO KAO MOJE“: Majkama usvojenih dečaka Centar za socijalni rad PREĆUTAO strašnu istinu

Osamnaest godina nakon usvojenja, ova majka je upoznala ženu koja je prošla kroz identičnu priču. Ispostavilo se da mladići ne samo da dele dijagnoze, već su i biološka braća. Sasvim slučajno su otkrili da ih je Centar preko kojeg su usvojili – lagao. To što su znali da članovi biološke porodice njihove dece imaju ozbiljne psihičke i fizičke bolesti – jednostavno su odlučili da prećute. Iako kažu da se nikada nisu pokajali, pitaju se zašto im nisu rekli istinu?

„Kada su lekari potvrdili da dete zaista ima problema u razvoju, pozvala sam varaždinski Centar za socijalni rad i obavestila ih o tome i rekli su da mogu da vrate dete. Shvatite posle 20 godina da je tim ljudi koji je radio u proces usvajanja iz Centra za socijalni rad znao je sve pre rođenja naše dece“, rekla je Vlatka Ozimec, čiji sin Marko danas ima 21 godinu, ali i brojnih fizičkih i psihičkih poteškoća.

Druga majka, koja je želela da ostane anonimna pred kamerama, navodi da su posle pet meseci počeli da se pojavljuju problemi sa njenim usvojenim sinom.

„Prognoze su bile strašno loše“

„Završili smo u bolnici. Prognoza je bila strašno loša. Rekli su da neće hodati, pričati, da će biti biljka. Nisam bila toliko ljuta koliko sam bila jadna. Bila sam jadna jer su mogli tako nešto da prećute“, kaže za emisiju „Provjereno“ ova majka usvojenog dečaka.

Prst iste sudbine spojio je ove dve žene pre manje od godinu dana. A dokumenti koji su se našli među nalazima iz bolnice razotkrili su strašnu istinu – centar preko kojeg su dečaci usvojeni znali su da potiču iz porodice u kojoj su svi rođaci teško fizički i psihički bolesni, ali su odlučili da to prećute.

Vlatka Ozimec je prvi put uzela Marka u naručje kada je imao mesec dana. Iz varaždinskog Centra za socijalni rad javili su im da su dobili novorođenče koje se odrekla biološka majka.

„U medicinskoj dokumentaciji koju smo dobili prilikom usvajanja je ukazano da je dete potpuno zdravo, što je bio i naš uslov za usvajanje, pisalo je da je Apgar bod 10/10. Dete nam je došlo sa mesec i po dana, a kada smo ga smestili u naš dom, vrlo brzo sam shvatila da sa tim detetom nešto neće biti u redu“, kaže Vlatka Ozimec.

Lekari su ubrzo potvrdili njene sumnje.

„Onda sam pozvala CZS i obavestila ih o tome, a oni su rekli da mogu da vratim dete. Nisam mogla da verujem šta sam čula svojim ušima. Strašno sam se iznenadila, kao da sam kupila pokvarenu salamu u prodavnici pa ćemo sad nešto da vratim. Ja sam se naravno za to dete, za to biće vezala za tih mesec, dva. Koliko god bilo teško i ne znajući šta me sve čeka kroz budućnost s njim, rekla sam ako je tako trebalo biti suđeno, onda će tako biti. Ja ću taj zadatak i tu misiju života prihvatiti i boriću se za to dete jer ja verujem da mi zajedno možemo puno toga da napravimo, kaže ova hrabra majka.

Rođenog brata, koji će ostati anoniman, kao i majka, Marko je upoznao pre manje od godinu dana. Njihova veza se dogodila sasvim slučajno.

„Slučajno sam uključila televizor. I vidim na TV-u dete slično mom detetu, ne slično, ali isto. I ja ne mogu da verujem i slušam šta žena priča“, kaže anonimna majka koja čekala dve godine nakon što je njen sin napunio 18 godina da bi mogla da pozove majku deteta koje je videla na televiziji.

„Bože moj, ima još četvoro dece pre njega“

Svi segmenti njihovih životnih priča su se u tom trenutku složili i obema je postalo jasno da im je Centar preko kojeg su usvojile decu prećutao jednu životno važnu informaciju – da će deca verovatno biti teško bolesna.

U Centru su drugoj majci rekli kada je došla da potpiše papire za usvajanje da može da sazna da li njen sin ima braću ili sestre tek kada napuni 18 godina.

Veliki zdravstveni problemi počeli su već sa pet meseci.

„Kada smo prvi put došli u bolnicu, Rebro je poslao službenu zabelešku varaždinskom centru i Varaždin je poslao sve papire. Međutim, ti papiri su završili u mojim rukama. Nisam znala šta je u koverti, mislila sam da su to svi nalazi koje su napravili u bolnici dok posle tri meseca dete ponovo nije završilo u bolnici, otišla sam da vidim te papire i tek tada sam shvatila kakvi su papiri u toj koverti“, kaže majka.

Istinu su joj otkrila dokumenta Centra za socijalni rad, koja su stavljena uz kovertu sa nalazima iz bolnice. Biološka majka ovih mladića pregledana je neposredno pred peti porođaj 2005. godine.

„Lekari su utvrdili da žena ima blažu mentalnu retardaciju, da je podeljena ličnost, mišljenje su dali i socijalni radnici, a imamo i njihove papire u kojima navode da je žena lutalica, da nema krov nad glavom, ona nije svesna svojih postupaka, to je bio šok za nas, bože moj, pre njega je još četvoro dece“, kaže majka.

Dokumenti koji su slučajno dospeli u ruke ovih majki nesumnjivo govore da su informacije koje su im uskraćene bile dobro poznate stručnom timu.

„Osećate se prevarenim, diskriminisanim, tužnim, bez obzira što ste prihvatili život koji ste prihvatili, znajući posle toliko godina kroz koju smo težinu života prošli ja i moje dete, moja porodica, baka, deda, prijatelji. Nije samo težina mene i mog deteta“, kaže Vlatka Ozimec.