STRUČNJACI ZA GOJAZNOST TVRDE: Treba nam drevni metabolizam u savremenom svetu

Od trenutka kada je čovek prvi put počeo da koristi alat kako bi sebi olakšao život, gojaznost je bila neizbežna. Bilo je samo pitanje trenutka kada će taj trend postati globalni problem.

Od tog dana neverovatan i brz napredak ljudskih dostignuća išao je paralelno sa sve većom dostupnošću kalorija i zdravstvenim i socijalnim posledicama koje su došle sa tim.

Tokom većeg dela ljudske istorije, naša vrsta morala je da se bori sa nestašicom hrane. Sakupljanje dovoljno kalorija da bismo preživeli bilo je osnovni i svakodnevni zadatak, a naša sposobnost da se takmičimo i preživimo ponekad je podrazumevala da moramo da istrpimo duge pauze između oskudnih obroka. Kada je hrane bilo u izobilju, naša tela su skladištila višak energije u obliku masti da bi je crpila kada hrana nije bila dostupna.

Danas je hrane puna šećera i gaziranih pića lako dostupna svuda. Više nije potrebno napuštati dom da biste joj pristupili. Međutim, naša biologija još nije sustigla naš napredak. Naš metabolizam ostaje kalibrisan za težak, neudoban život gde je svaki zalogaj morao da se zaradi napornim fizičkim naporom, a naš mozak nam i dalje govori da jedemo više nego što nam je potrebno.

Poligena gojaznost — nasleđena predispozicija za konzumiranje i skladištenje kalorija — neizbežan je rezultat sudara naših primarnih instinkata sa neverovatnim obiljem koje je stvorio čovek. To je takođe ono što otežava gubitak viška masti i održavanje željene kilaže.

Uloga mozga u gojaznosti

Iz brojnih kliničkih studija i istraživanja gojaznosti saznajemo da neki ljudi mogu bez problema da nose dodatnu težinu i da budu zaista zdravi, dok drugi trpe ozbiljne zdravstvene posledice, uključujući dijabetes, visok krvni pritisak, rak i artritis.Predugo je društvo gojaznost tretiralo kao lični nedostatak, dok je u stvarnosti to biološka, fiziološka, ekološka i hronična bolest.

Činjenica je da je za mnoge pokušaj da izgube višak masti veoma težak bez pomoći. Mozak želi da jedemo što više možemo jer misli da nam to pomaže da preživimo i ima moć da savlada i naše najbolje namere. Uprkos preovlađujućem mišljenju da gojazni ljudi jednostavno treba da jedu manje i da se više kreću, skoro je nemoguće boriti se protiv našeg genetskog nasleđa ili drugih faktora koji nisu pod našom kontrolom.

Naše telo žestoko brani svoju težinu. Menja nivoe leptina i insulina, koji regulišu apetit. Kad god gubimo težinu ograničavanjem kalorija, hormoni primoravaju naš mozak da signalizira povećanu glad i smanjenu sitost i usporavaju naš metabolizam u nastojanju da zadržimo telesnu masnoću.

To otežava smanjenje težine i održavanje željene kilaže samo dijetom i vežbanjem.

U međuvremenu, drugi deo našeg mozga, koji reguliše nagradu i zadovoljstvo, takođe radi na tome da nas antera da jedemo više.

Zadovoljstvo jedenja je vođeno prirodnim neurohemikalijama kao što su dopamin, opioidi i kanabinoidi, koji pomažu u preživljavanju i skladištenju energije. Ljudi koji žive sa gojaznošću mogu imati genetsku predispoziciju ka pojačanom radu sistemua za nagrađivanje koji je povezan sa hranom. Sjajno pakovanje, agresivan marketing (koji često cilja na decu), ukusna, ali nutritivno siromašna hrana, drive through šalteri i online poručivanje, sve ovo omogućavaju.

Efikasan tretman

Kao što nam je ljudski napredak doneo problem gojaznosti, može nam isto tako i pomoći da je se rešimo.

To počinje prihvatanjem da je poligenska gojaznost bolest, a ne stvar volje. Umesto da krivimo i osuđujemo jedni druge zbog naše kilaže, trebalo bi da imamo više razumevanja i da se detaljnije informišemo o gojaznosti, kako bismo pomogli da se stigma i osuda izbace iz priče.

Društvo šalje štetne poruke o težini, posebno kroz popularnu kulturu, pa želimo da ovo bude vrlo jasno: Naša težina ne definiše ko smo, i ne definiše koliko smo zdravi!

Važno je shvatiti da kada gojaznost narušava nečije zdravlje, potrebno joj je lečenje i efikasan tretman je dostupan. Pojedine kliničke smernice zasnivaju se na trima stubovima: barijatrijska hirurgija, lekovi i kognitivna psihoterapija.

Prva dva metoda su dosta ekstremna i invazivna, ali je psihoterapija svakako ključna za efikasnost oba. Bihejvioralna terapija može da reši pitanja kao što su: Zašto jedem na način na koji jedem? Kakav je moj odnos sa hranom? Odakle je to došlo?

Ovi stubovi su primarne intervencije za koje se više puta pokazalo da mogu pomoći ljudima sa gojaznošću da poboljšaju svoje zdravlje dok smanje svoju težinu i zadrže je na duži rok.