Rajaković je trenersku karijeru započeo u mlađim kategorijama Borca, potom je radio u Crvenoj zvezdi, takođe u mlađim kategorijama, zatim u Espasiju, Tulsi, a od 2014. je u NBA ligi. Bio je asistent u Oklahomi, Finiksu, Memfisu i sada je stigao do najveće stepenice – samostalni je, prvi trener, NBA franšize.
Prvi trener Toronta na startu ističe da je zadovoljan kako mu je počeo mandat na mestu šefa struke. Naravno, uvek može bolje.
– Prvi utisci u Torontu su jako pozitivni. Malo sam bio, da kažem, iznenađen, ne znajući koliko je zapravo veliko tržište Toronta. Ne samo zato što je veliki grad od sedam miliona stanovnika, već i zato što predstavlja Kanadu, čitavu zemlju. Jedini smo NBA tim, velika je popularnost ekipe, odlična je posećenost na utakmicama. Jako sam zadovoljan sa timom, a organizacija je jedna od najboljih u ligi. Imao sam mnogo sreće što sam dobio priliku i šansu u ovakvom timu – ističe Rajaković.
Velika je stvar postati prvi trener u NBA ligi, da li je Rajaković očekivao da će stići do ovakvih visina?
– Naravno, radio sam na tome 27 godina. I imao sam ranije ponude da se vratim u Evropu i razgovore sa evroligaškim timovima, ali sam želeo da probam da ispunim svoj san, da dobijem da radim priliku kao prvi trener u NBA ligi. Radio sam dosta na tome i očekivao sam ovakvu priliku da će doći pre ili kasnije – jasan je Rajaković.
Snimci posle prve utakmice i pobede Toronta u sezoni pokazuju da u ekipi vlada prava porodična atmosfera. Za to je zadužena energija koju je Čačanin uneo u ekipu.
– Svi ljudi, nebitno odakle dolaze, imaju želju da se osećaju voljeno, da pripadaju nečemu što je veće od njih samih. Mi smo internacionalni tim, imamo igrače iz različitih delova sveta – Evrope, Afrike, Kanade, Amerike… Stvaramo jednu lepu atmosferu pre svega poverenja i treba da nastavimo da radimo na tome – ističe Rajaković.
Dosadašnji skor u NBA ekipe Toronta može da se okarakteriše kao dobar, može da bude i bolji. Bilo je nekoliko dobrih pobeda, kao što je ona protiv San Antonija i čuvenog Grega Popovića.
– Bilo je dobrih utakmica, svaka pobeda je lepa. Više od pobeda i poraza moramo da se fokusiramo na stvaranje kulture i dobrih navika i načina kako želimo da igramo i u napadu i u odbrani. To je proces koji traje, ima i dobrih i loših momenata, uspona i padova, dobrih i loših utakmica. Istina je da nema vremena ni za previše radovanja ni tugovanja, utakmice dolaze brzo, tako da moramo stalno da razmišljamo o sledećem danu i utakmici.
Rajaković je tek stigao na klupu Toronta i pitanje je šta je ove sezone cilj Reptorsa.
– Nemamo postavljen konkretan cilj, da li da osvojimo ligu, uđemo u plej-of ili tako nešto. Najbitnija stvar za nas je da u svakoj utakmici budemo borbeni, da razvijamo igrače i tim i na tome radimo. Ulazimo maksimalno motivisani i borimo se za pobedu. Trudimo se da radimo ispravne stvari i videćemo dokle će nas to odvesti.
Rajakovića i Željka Obradovića vezuje to što su iz istog grada i što se dugo poznaju, a sa Gregom Popovićem je ista priča, samo u SAD.
Obradović i Popović su dvojica od, možda trojice, četvorice, najboljih trenera u istoriji košarke.
– Saglasan sam sa tom konstatacijom! Definitivno je Željko Obradović moj dobar prijatelj i mentor. Stvarno neko na koga se ugledam celoga života, ne samo košarkaški, već i kada su ljudske karakteristike u pitanju, kako tretira ljude, igrače i saradnike. Dosta stvari učim od njega i kradem znanje kada god mogu. Imam ogromno poštovanje prema Željku – istiće Rajaković.
– Šta reći o Gregu… U pitanju je budući član Kuće slavnih, fantastičan čovek, fantastična ličnost. Čovek koji ima korene sa naših prostora. Imao sam prilike da radim sa njim u San Antoniju, dosta dobro se poznajemo i imam ogromno poštovanje prema njemu. Naravno, njih dvojica, Greg i Željko, spadaju u klasu najboljih trenera u istoriji.
U Srbiji se dosta govori o Popoviću, prate se njegovi rezultati, mnogi ga u pozitivnom smislu zovu Ludim Srbinom, ali ne znamo kako to Greg privatno sve gleda i posmatra. Koliko je Greg svestan svojih korena?
„Sigurno da zna svoje korene jako dobro. I on prihvata i zna odakle su mu bili preci i sve to. Ipak je on druga generacija u Americi, tako da nije toliko blizak našim prostorima, ali svakako prepoznaje odakle su mu preci, istoriju. Njegov životni put je takav da je bio na Vojnoj akademiji, na Vest Pointu, bio je vojnik stacioniran u Turskoj. Evropa mu je jako bliska. Dosta izučava istoriju, trudi se da je poznaje“.
Nekako je i košarka San Antonija tradicionalno bliska Evropi.
„Dosta je pod uticajem internacionalne košarke i to nikada nije krio. Kada je bio sa američkom reprezentacijom, tamo neke 1988. godine, bio je prvi put u situaciji da igra protiv ekipe stare Jugoslavije, Dina Rađe, Kukoča, Divca, Žarka Paspalja sa kojim je prijatelj i cele te naše generacije koja je bila krem svetske košarke… Jako dugo ceni a i poštuje svetsku i srpsku košarku“, podvlaći Darko.
Srpski treneri i košarkaši su sve brojniji u NBA ligi. Pored Popovića koji ima srpske korene, tu su i košarkaši, ali i pomoćni treneri koji rade širom lige.
„Naravno, dosta je naših ljudi našlo uhlebljenje i posao. To je uglavnom zahvaljujući uspesima naše i klupske i naročito reprezentativne košarke, da mi dobijemo šansu. Svako zna i prepoznaje koliko je srpska košarka dala celom sportu i kroz igrače i trenere. Iskreno se nadam da će broj naših ljudi u NBA nastaviti da raste. NBA želi da se razvija u globalnom smeru. Siguran sam da će biti još naših ljudi koji će doći ovde“, optimističan je Rajaković.
Koliko je Rajakoviću u proboju i napretku u karijeri značila činjenica da je najbolji igrač lige Nikola Jokić – Srbin.
– Ne može da škodi, a-ha-ha. Nisam ništa drugo nego Srbin, sticajem okolnosti Nikola je najbolji igrač na planeti i sigurno reprezentuje našu zemlju na najbolji način i treba svi da budemo ponosni na njega.
A, kako naš jedini šef struke u NBA ligi gleda na uspeh reprezentacije Srbije na Svetskom prvenstvu gde su Orlovi stigli do srebra?
Ostaje mala žal za zlatom.
– Dobro, biće i zlata. Stvarno ogroman uspeh, veliko zajedništvo ekipe. Svi igrači su bili maksimalno podređeni timskom interesu. Kari Pešić je vodio ekipu na jedan fascinantan način. Videlo se da imaju ogromno zajedništvo. Igrali su odličnu košarku i svi treba da budemo zahvalni tim ljudima koji su bili tamo. Nije mala stvar odvojiti celo leto i biti odvojen od porodice. Raditi nešto da bi predstavljao svoju zemlju. Hvala im svima na tome.
