ČOVEK KOJI IH JE SPASIO RASKOMADAN JE U DANU: Kako je KRVNIČKI PRE 12 GODINA UBIJEN GADAFI?

„Došli smo, videli smo, on je umro“, rekla je vidno raspoložena državna sekretarka SAD Hilari Klinton kada je, tokom intervjua za Si-Bi-Es njuz 20. oktobra 2011. godine, dobila informaciju da su pobunjenici ubili dugogodišnjeg lidera Libije Muamera Gadafija.

Gadafijevo ubistvo privuklo je ogromnu pažnju svetske javnosti i šokiralo mnoge. Nekada svemoćni lider Libijske Arapske Džamahirije, koji je na čelu te zemlje bio od 1969. godine, okončao je svoju vladavinu, ali i život, na izuzetno brutalan način.

Pobunjenici su Gadafija, na čiji su konvoj NATO letelice izvršile vazdušni napad, pronašli u odvodnoj cevi u kojoj je pokušao da se sakrije. Oni su svog nekadašnjeg vođu, u tom trenutku već vidno uplašenog i unezverenog, odveli do grupe obližnjih kamiona, gde ga je jedan od boraca navodno sodomizovao bajonetom.

Nakon toga, grupa fanatičnih pobunjenika počela je da ga šutira i tuče, kada se snimak načinjen lošom kamerom jeftinog mobilnog telefona iz tog perioda prekida. Na jednom od poslednjih kadrova može se videti Gadafijevo krvavo lice, okruženo grupom mladića koji likuju nad njegovim konačnim padom.

Svet su ubrzo obišle slike njegovog mrtvog i izmasakriranog tela položenog na stari madrac, nakon čega je ono naredna četiri dana bilo „izloženo“ u zamrzivaču u prodavnici u gradu Mizrati. Detalji Gadafijevog ubistva nikada nisu utvrđeni– pobunjeničke vlasti su tvrdile da je on stradao u razmeni vatre (što deluje krajnje neuverljivo) – ali postoje i navodi da je on ubijen hicem u stomak.

Pored Gadafija, istog dana su ubijeni i njegov sin Mutasim, kao i dotadašnji libijski ministar odbrane Abu-Bakr Juns Džaber.

Gadafijevo ubistvo – zločin bez kazne

Gadafijevo ubistvo je predstavljalo kulminaciju krvavog građanskog rata, koji je u Libiji izbio sredinom februara 2011. godine, tokom Arapskog proleća. Sukob libijskih vlasti i pobunjenika brzo je internacionalizovan nakon što je NATO zloupotrebio Rezoluciju 1973 Saveta bezbednosti UN od 17. marta – koja je propisivala uspostavljanje zone zabrane leta nad Libijom i prekida vatre između zaraćenih strana – i otvoreno stao na stranu pobunjenika, a protiv Gadafijeve vlade.

NATO avijacija je uzela aktivno učešće u većini značajnih bitaka u ratu, uključujući i onu za prestonicu Tripoli, koju su pobunjenici zauzeli krajem avgusta 2011. godine. Time je praktično stavljena tačka na postojanje Gadafijeve Libijske Arapske Džamahirije, a „bratski lider“ je sa članovima svoje porodice uspeo da napusti grad i pobegne u pravcu Sirta – grada u centralnom delu zemlje iz čije okoline potiče Gadafijeva porodica i koji je važio za uporište njegovih lojalista.

Bitka za Sirt je počela sredinom septembra i trajala je oko mesec dana. Kada je postalo jasno da će Gadafijeve snage biti poražene, libijski lider je sa članovima porodice i najbližim saradnicima pokušao da napusti grad pod opsadom. Ipak, konvoj vozila u kom se nalazio se našao na udaru NATO avijacije, preciznije američkih dronova „predator“ i francuskih „miraža“, koji su uništili ukupno 11 vozila.

Zvaničnici NATO-a su negirali da su znali da se Gadafi nalazi u konvoju, insistirajući da „tokom 215 dana vazdušne kampanje ni u jednom trenutku nisu ciljali pojedince“. Ipak, kako je to u tekstu od 20. oktobra 2011. godine pisao „Fajnenšel tajms“, nekoliko zapadnih zvaničnika je ukazalo da su ipak raspolagali tom informacijom.

S obzirom na brutalan način na koji su ubijeni Gadafi i članovi njegove svite, kao i na to da su libijski pobunjenici u tom trenutku bili u otvorenom savezu sa stranim akterima (državama članicama NATO-a), mnogi pravni stručnjaci su ukazali da reč o ratnom zločinu i oštrom kršenju treće Ženevske konvencije.

„Namerno ubistvo ili pogubljenje po kratkom postupku ratnog zarobljenika koji više ne učestvuje u oružanom sukobu predstavlja tešku povredu Treće ženevske konvencije o ratnim zarobljenicima iz 1949. godine, u kojoj su i Francuska i SAD strane potpisnice. Nije bitno koliko neko ne voli određenog ratnog zarobljenika. Iz toga proizlazi obaveza svih strana u ovom sporazumu da istraže, uhapse i kazne počinioce takvih zločina“, pisao je stručni pravnički portal „Džurist“ neposredno nakon Gadafijevog ubistva.

Mnoge međunarodne organizacije, uključujući Ujedinjene nacije i Visokog komesara za ljudska prava, ali i američku i britansku vladu su pozvale na sprovođenje istrage o Gadafijevom ubistvu, što su prelazne vlasti u Libiji prihvatile. Naravno, ni 12 godina kasnije, niko ni u Libiji ni na Zapadu nije odgovarao zbog brutalnog ubistva dugogodišnjeg libijskog lidera.

Libija 12 godina kasnije

Od Gadafijevog ubistva i pada njegovog režima prošlo je punih 12 godina, ali je malo koje obećanje koje su vođe pobunjenika i zapadni lideri tada dali libijskom narodu ispunjeno.

Libija nije postala bastion prosperiteta, demokratije i ljudskih prava već poprište novih, krvavih sukoba između različitih političkih frakcija, lokalnih paravojnih organizacija i islamista, među kojima se nalazi i Islamska država.

Ta zemlja je već skoro deset godina defakto podeljena na dva zavađena dela: Zapadni, sa sedištem u Tripoliju koji kontroliše vlada priznata od strane UN, i istočni, kojim iz Bengazija rukovodi general Kalifa Haftar. Libijci se nisu nagledali ni demokratije – poslednji parlamentarni izbori održani su sada već davne 2014. godine, kada je izlaznost bila svega 18 odsto. Predsednički izbori, prvobitno zakazani za 2018. godinu, do danas nisu održani, delom i zato što je jedan od kandidata na njima upravo Gadafijev sin Saif al-Islam.

Libija je poslednjih godina postala i jedan od svetskih centara za šverc ilegalnih migranata koji se iz Afrike i Bliskog istoka kreću ka Evropi, kao i za trgovinu ljudima. Uloga Libije kao „vrata Mediterana“ i „mosta prema Evropi“ nije ništa novo – evropske zemlje su i za vreme Gadafijeve vladavine pregovarale sa libijskim vlastima kako bi ograničile dotok ilegalnih migranata na Stari kontinent, a i sam Gadafi je 2010. godine upozorio da bi Evropa mogla da „pocrni“ ako ne počne da vodi rigorozniju politiku prema ilegalnim migrantima.

Libijski lider je to rekao tokom posete italijanskom premijeru Silviju Berluskoniju, sa kojim je godinama ranije gajio prisne odnose. Upravo će Berluskoni, svega nekoliko meseci kasnije, biti jedan od glavnih zagovornika vojne intervencije i rušenja Gadafija, a Italija do danas ima muku muči sa prilivom ogromnog broja ilegalnih migranata.

Dvanaest godina kasnije, sve je više onih na Zapadu koji priznaju da je rušenje Gadafija bilo greška. Jedan od njih je i aktuelni italijanski ministar spoljnih poslova Antonio Tajani, inače nekada bliski Berluskonijev saradnik koji je kontraverznog bivšeg premijera nasledio na čelu partije Forca Italija.

„To je bila veoma ozbiljna greška. Pustiti da Gadafi bude ubijen. On možda nije bio šampion demokratije, ali sa njegovim krajem, politička nestabilnost je stigla u Libiju i Afriku“, rekao je Tajani u avgustu 2023. godine.

Tužno stanje u Libiji bilo je možda i najočiglednije kada su početkom septembra, usled velikih padavina izazvanih olujom Danijel, kolabirale brane na istoku te zemlje, što je dovelo do poplava koje su u potpunosti uništile grad Dernu i odnele više hiljada života.

Mnogi svetski mediji su loše stanje tih brana pripisale njihovo neodržavanje usled rata koji je u Libiji poslednjih decenija, nažalost, postao svakodnevica za mnoge Libijce, a mnogi od njih se sa nostalgijom sećaju na vreme pre brutalnog ubistva njihovog „bratskog lidera“.