OVO NIKO NIJE ZNAO – ŠOK DETALJI: Može li se podvodni/nadvodni DRON upecati mrežom?

Pisali smo kako je portparol Južne operativne komande Oružanih snaga Ukrajine Natalija Gumenjuk izjavila da su ruski ratni brodovi „u panici“, a rukovodstvo Crnomorske flote Rusije je prinuđeno da raspršiti pomorske grupe radi veće bezbednosti.

RUSKA NESALOMIVA MOĆ JOŠ JEDNOM NA DELU: Ispaljene protivbrodske krstareće rakete – CRNOMORSKA flota dominira

Tačno je da je ukrajinsko-ruski sukob u prvi plan izbacio vazdušna, podvodna, nadvodna i kopnena besposadna vozila. Pojava „Magure V5“, oštećenja na Krimskom mostu, onesposobljavanje „Olenegorskog gornjaka“ i napadi na teretne brodove ukazuju da Rusi zaista moraju ozbiljnije da shvate zaštitu Crnomorskog flotnog sastava, komunikacija i obalnih utvrđenja i postrojenja. Rešenje ne leži uvek u najnovijim tehnološkim inovacijama.

Žičani kavezi na oklopnim vozilima to najbolje potvrđuju. Isto tako, možda nije loše zaštite radi (bar Krimskog mosta i usidrenih brodova) modernizovati još jedan stari „izum“ – protivtorpednu mrežu“.

Naime, odmah nakon pojave prvih operativnih torpeda Vajthed 1873. i kasnijeg razvoja torpednog čamca, započet je rad na iznalaženju sredstava za zaštitu velikih brodova od podvodnih napada. Britanski Admiralitetski komitet za torpeda je 1876 izneo niz preporuka koje su uključivale „… mreže od pocinkovanog gvožđa obešene oko svakog bojnog broda na kracima isturenim na12 m.“

Tako su se pojavile drvene grede postavljene na palubama ili bokovima brodova koje su se mogle okrenuti prema pučini a na kojima je visila zaštitna metalna mreža. Torpedo usmeren na brod udario bi u mrežu i eksplodirao na dovoljnoj udaljenosti od trupa. Mrežu, težine od oko 5 kg/m²,  činilo je 6 čeličnih obruča prečnika 170 mm povezanih manjim alkama.

Mreže su bile izbačene sa bokova broda na drvenim (kasnije metalnim) gredama dugim 12 m. Opsežna testiranja su pokazala da su mreže sposobne da zaustave savremeni torpedo prečnika 360 mm bez oštećenja dok je  torpedo 410 mm sa bojevom glavom mase 41 kg izazivao samo ograničenu štetu na mreži. Mreže su prema proizvođaču,  kompaniji „Wm. (William Munton) Bullivant & Co“, Millwall, London, nazvane ” Bullivant”.

Novi „izum“ počele su da koriste sve mornarice sveta, uključujući i rusku.

Tokom pomorskih borbi u Rusko-japanskom ratu 1904-1905, mreže je efikasno koristio ruski bojni brod „Sevastopolj“. Na kraju opsade Port Artura brod je bio usidren ispred luke, zaštićen od japanske artiljerijske vatre, ali zato izložen napadima torpednih čamaca. Na „Sevastopolj“ je od 11. do 16. decembra 1904. izvršeno nekoliko noćnih napada.

Japanci su imali 30 torpednih čamaca sa kojih su lansirali ukupno 104 torpeda. Jedan od njih eksplodirao je u mreži blizu pramca što je dovelo do prodora vode u torpednu prostoriju; drugi je oštetio odeljak ispred jedne od pregrada jer su mreže popustile do te mere da je torpedo eksplodirao blizu trupa. Poslednja dva torpeda ispaljena su iz neposredne blizine prema nezaštićenoj krmi: oštetila su kormilo i izazvala prodor vode u potpalublje. No, šteta je sanirana, i „Sevastopolj“ osposbljen da pluta.

Italijanski poručnici Raffaele Rossetti(1881-1951) i Raffaele Paolucci (1892-1958) su podvodnim „skuterom“, nastalim prepravkom torpeda B57/356, 1. novembra 1918. prodrli u luku Pula, inače zaštićenu protivpodmorničkim mrežama i bovama i potopili ponos austrougarske flote, bojni brod „Viribus Unitis“. Italijani su protivpodmorničku zaštitu savladali tako to su „skutere“ prebacili preko sajle na kojima je visila mreža.

Iskustva sa ovakvom zaštitom još tokom Velikog rata ocenjena su kao negativna. Tako je tokom operacije Dardanele nekoliko britanskih ratnih brodova stradalo uprkos zaštiti. Osim toga, postavljanje i demontaža mreže su bile mukotrpan i dugotrajan posao a tokom plovidbe znatno su smanjivale brzinu kretanja.

Tako se mreža nakon rata uglavnom koristila za zaštitu luka i brodova na sidrištima a bojni brodovi su opremani antitorpednim komorama i torpednim pojasevima. Osim toga, odmah nakon pojave ovog tipa zaštite brodova razvijena su i torpeda sa „sekaima mreža“ na glavi.

Nemačka podmornica U-47 (tip VII B) pod komandom Günther-a Prien-a (1908-1941),  14. oktobra 1939. je zaobišla sve prepreke u vidu potopljenih starih brodova, bova i protivpdmorničkih mreža od jednolančane žice sa petljama, prodrla u „najzaštićeniju britansku pomorsku bazu“ Scapa Flow i potopila usidreni bojni brod HMS „Royal Oak“.

Torpedne mreže na brodovima ipak su ponovo oživele tokom Dugog svetskog rata, prvenstveno kao mera zaštite trgovačkih brodova. U januaru 1940. britanski Admiralitet je prekookeanski lajner „Arandora Star“ opremio mrežom i tri meseca ga testirao na otpornost. Mreža je uspešno uhvatila sva ispaljena torpeda a tokom plovidbe je brod usporila za samo 1 čvor (1,9 km/h). Bez obzira na dobre rezultate, mreže su u martu uklonjene sa lajnera i 4 meseca kasnije nezaštićeni  „Arandora Star“ je – potopio nemački torpedo.

Ovo je primoralo Saveznike da u avgustu 1940 počnu da postavljaju mreže na transportne brodove tako da je do kraja rata ovaj vid zaštite imalo 700 teretnjaka. Pri tome, mreže su postavljane tako da su štitile samo 60 do 75% obe bočne strane.  Od 21 broda zaštićenog mrežama koji su torpedovani od strane Nemaca, napade je preživelo 15. Ostalih šest je potopljeno jer je torpedo ili probio mrežu ili je pogodio nezaštićeni deo broda.

Mreže su uglavnom štitile brodove na sidru, posebno kao prepreke protiv podmornica, ljudskih torpeda i ljudi-žaba. Takođe su korišćene za zaštitu brana na rečnim tokovima. No, zabelećeno je i nekoliko čisto vojne koristi od protivtorpednih mina; tako je mreža sa 3 nivoa koja je štitila nemački bojni brod „Tirpitz“ skoro osujetile napad britanskih mini-podmornica X-klase u sepembru 1943.

Jedan od poslednjih slučajeva upotrebe mreže zabeležen je krajem  1978. godine, tokom tzv. „Beagle“ konflikta između Čilea i Argentine. Da bi zaštitili svoj nosač aviona ARA „Veinticinco de Mayo“ („25 maj“, V-2) od čileanskih brodskih raketa Exocet, Argentinci su oko nosača postavili protivtorpednu mrežu preuzetu sa starog drednota iz 1911. godine.