U EMISIJI „POSLE RUČKA“: „Milosrdni anđeo“ je eufimizam koji ne treba da se koristi, agresija je pravi izraz za ono što se desilo našoj zemlji!

U današnjoj emsiji „Posle ručka“ najgledanije Happy televizije razgovaralo se na teme kome su američki viski i hrana “udarili u glavu” tokom mirovnih pregovora uoči Dejtonskog sporazuma?

A ko je tajno izbegavao – i iće i piće? Svedočenja iz prve ruke.

Kako su kasnije osmišljeni pregovori u Rambujeu i bombardovanje Srbije?

Gosti u studiju bili su: Nebojša Vujović, Dina Galorini, Slaviša Golubović, Hatidže Beriša, Nenad Todorović.

Kad se pomenu devedesete godine jedni kažu da su to godina zapleta drugi kažu da su to godine raspleta. U Srbiji je sve zapleteno i raspleteno.

– Moja majka je otišla da brani Srbiju u vojnoj uniformi. U Bubanj potoku je bila na obuci i tako je i otišla na ratište da brani Srbiju. Sve što sam starija smatram da sada kada imam dete ne bih majci nikada sudila. Majka je volela našu zemlju i bila je veliki patriota. Pisala je veliki broj pesama i poezija i imala je to u krvi, tu ljubav prema Srbiji. Tada da sam bila starija podržala bih je u njenoj odluci da ode na front. Ona je pisala dnevnike koje imam kod kuće. Tada kada je počelo bombardovanje Srbije ona je pisala o tome i videla sam kolik joj je to teško palo. Shvatila sam da njen odlazak ne bi mogao niko da spreči – rekla je Dina Gačorini.

Da li je njena žrtva bila uzaludna?

– To ćemo još da vidimo. Vreme će pokazati. Memorandum je potpisan kojim se deca palih boraca finansiraju i to je ispunjeno. Stvarno za ministra Vulina mogu da kažem sve što je rekao bilo je ispunjeno. Država mi je izašla u susret da završim i vise od osnovnih studija. Zakon je donet da deca palih boraca imaju prioritet kod zapošljavanja i nadam se da ću imati posao u Ministarstvu odbrane. Ja sam svoje odradila i ja nemam vise primanja koja sam primala kao dete palog borca, tako da se nadam da će država učiniti nešto i na tom pitanju, kao što je moja majka dala život za Srbiju – rekla je Dina Galorini i dodala.

– Nisam bila svesna do pre par godina šta je mama uradila. Ljudi mi sada prilaze i govore samo lepe reči o mojoj majci i mnogo sam im zahvalano jer što sam starija sve vise želim da znam o mojoj majci. Šta je pričala i kroz šta je prošla– kazala je Dina Galorini.

Koliko su vas opterećivale priče u Dejtonu?

– Dejton je ozbiljna priča. Devedesete godine su godine zapleta i raspleta. Tih godina su buktali ratovi, a i stvorena su dva mira. Ta dva mirovna sporazume su doneli mir i dobro arodima koji su bili okovani u ratu. Amerkancima su doneli veliku prevagu. Njighoa vlada je poslala finansijsku pomoć da bi se Srbi potisnuli. Svi su na kraju morali da budu fleksibilni – rekao je Nebojša Vujović.

Da li verujete da su se Tuđman I Milošević sreli 40 puta?

– Ne, ne mislim. Mogi su se videti 15 ili 16 puta. Život je tada tekao kao i sada. Pisao sam u knjizi šta se dešavalo iz minuta u minut. Kada su data dva brda iznad Sarajeva i kada je Kristofer došao do Miloševića tražio je dva brda i Milošević je rekao da je to poslednji zahtev koji će ispuniti, ali je Kristovfer rekao da je to od njegove strane poslednje što traži, ali da nie siguran da će to biti poslednje što će drugi tražiti – rekao je Nebojša Vujević.

Koliko se na Vojnoj akademiji na kojoj vi predajete pominje sve što se dešavalo i ono što se saznaje tokom godina?

– Da li je Dejton svuda doneo mir. Prošlo je 20 godina i moramo da postavimo pitanje, da li je Dejton doneo mir i koliko I kome. Sticajem okolnosti volim da radim na toj temi, da polemišem. Da li je 90tih godina trebalo da dođe do Dejtona i Rambujea? Da li smo mi neke stvari predvideli i da li smo mogli da sprečimo? Da li je narod i građenstvo bilo u zabludi ili smo se mi tadap robudili? Da li smo verovali onima koji su nas vodili? Postoji niz pitanja na koja tražimo odgovore, a na neka sami odgovori dolaze vremenaom – rekla je Hatidža Beriša i dodala.

– Što se tiće prirodnih bogatstava, Kosovo i Metohija zaista jeste srce prirodne oaze i pogotovo je nešto što postoji kroz istoriju i to bogatstvo ne može niko da ospori i da kaže da to nije nikada postojalo. Kada sam posmatrala kolonu koja je odlazila iz Prištine bilo je u toj koloni i bola i tuge I stradanja. Vidite kolonu naroda koji misli da je pobedio. Napuštate svoj rodni grad gde ste gradili, odrastali u kom ste verovali u vrednosti. Strategija mora da bude zasnovana na moralnim principima. Ja hoću da verujem da postoji moguće rešenje, ali ono ne može da dođe preko noći. Da li je sve to počelo 90 tih, da li je to nešto što vuče korene od ranije? Te godine su bile nešto što je došlo. Istraživala sam da su se deca na području USA 80tih godina deca igrala igricama, kako razbiti SFRJ. Koliko je vremena zaista trebao da se shvati da mi nismo pobedili – rekla je Hatidža Beriša.

Na razne načine se priča kako smo se odbranili i kako smo se branili od NATO agresije.

– Šta se nama desilo 1999. godine je bio završni udarac, kada su velike vojne sile odlučile da pokažu svoju moć na jednoj maloj državi. Nas je napalo 19. zemalja. Ironiju toga je da se to dogodilo bez odluke Saveta bezbednosti i te akcije nazivane su plemenitim imenima. “Milosrdni anđeo”! Razumljivo je što je Amerika tako nazvala akciju, to im je neka olakšavajuća okolnost. Te aktivnosti su strašne, oni su na taj način svoju javnost obavestili da rade nešto dobro. Neki istoričari nazivaju te akcije vazdušnim napadom. Na strpskom jeziku je to agresija NATO pakta na našu zemlju. Na kraju će ispasti da će oni reći da smo mi tražili da nam to urade. Budućim generacijama treba govoriti da je to agresija i ta reč u svetu ima posebnu težinu. Nemamo pravo da zbog budućih generacija koristimo eufemizme.- rekao je pukovnik Slaviša Golubović.

Stavili ste glavu u torbu u jenom trenutku

– Albanski separatist su još odavno vezivali slike Tita za repove životinja i vukli po putu. To je bilo mnogo pre ove situacije. Dugo sam bio u Americi. Milošević me je znao i imao sam razne funkcije koje su mi držele glevu u torbi. Odneo sam Miloševiću papir na kom je bilo evidentno da smo upali u situaciju sila Boga ne moli. Umesto da smo se uhvatil za Kisindžerovu tezu da na miran i diplomatski način nađemo rešenje. Kada su Amerikanci došli u Beograd da me posete hteo sam da ih izvučem napolje iz hotela da osete kako zvuči sirena koja upozorava da je napad u toku, nisu hteli. ostali su siguni u zidovima horela. Dali su mi poruke da se sprema napad na trafo stanice i da se posle toga može pojaviti humanitorna katastrofa. Pitao sam ih zašto to amerika radi, rekli su,pa bacilli su oni i bombu na Hirošimu zašto ne bi i ovo. Za kratko vreme sam završio kod Miloševća i dao mi je da sačuvam integritett države sa tih 10 tačaka. Ja sam se sastao sa generalom Lazarevićem i shvatio sam da će nas pobiti kao glinene golubove. Otišao sam na most i tražio da promenmo mesto sastanka. General Lazarević mi je rekao da idem na most da menjam mesto pregovora, otišao sam i to sam uradio. Polazim u Tabanovace u vojnu bazu i zvoni mi telefon zove me Milošević. Pita me šta sam uradio, zašto sam promenio mesto pregovora i koga sam pitao? Objasnio sam mu sve i rekao je dobro. Na papiru koji sam ja pisao piše da je Kosovo i Metohija neotuđeni deo Srbije. Oko te rečenice samo se osam dana lomili – rekao je Nebojša Vujević.

Koji problem mi imamo u ovoj situaciji i gde grešimo. Obarali smo njihove avione i pored toga što su bili "nevidljivi".

– Jedinica kojoj sam ja pripadao je nadigrala NATO. Oborili smo im tri aviona. F17 je pao i pilot se sakrio u rukavac. Tamo je sačekao jutro i spasilački tim koji ga je izvukao. Spasilački tim čine tri jilikoptera po pet ili šet ljudi koji mogu da uđu neprimetno. To je bilo četvrto veče kada se vojska još nije rasporedila. Oni su prešli na teritoriju Srbije i leteli ispod žica dalekovoda. Oborili smo avion F16 koji je oštećen nastavio da leti i tog pilota su spasili. Pilot je bio komandir eskadrile, danas je taj čovek komadant u USA. Ti ljudi su obučeni i osposobljeni da potpuno nasilno dolaze do cilja i sigurno su došli sa velikim strahom jer su dva puta dolazili na teritoriju Tuzle sa neuspešno urađenim zadatkom. Nama treba međunarodna podrška da su nas gađali osiromašenim uranijumom. Govorim da im treba dati placeve da svi oni izgrade kuće na područjima koje je bombardovano i ako oni na to pristanu onda im treba poverovati da nas nisu gađali tim bombama koje su imale osiromašeni uranijum – rekao je pukovnik Slaviša Golubović I dodao.

– Nama vojnicima nije posao da komentarišemo politiku, mi kada dobijemo zatatak mi idemo da ga izvršimo– rekao je Slaviša Golubović.

– Vojničko zanimanje je najteže. Biti pripadnik snaga bezbednisti znači da imate veliko srce I svoj život dajete državi sa kojim ona raspolaže. Mi se ne bavimo politikom, ona nije deo nas. Mi se bavimo našom profesijom – rekla je Hatidža Beriša.

Koje su posledice ratova?

– Ja sa punim pravom koristim termin agresija nad Saveznom Republikom Jugoslavijom. Radili smo studiju vezanu za posledice NATO agresije i da li osiromašeni uranijum ostavlja posledice. Imamo dve grupe koje tvrde različite priče. Upoređivali smo mesto kod Niša koje je najviše bombardovano. Potrebno je vreme da bi se pojavili prvi oblici bolesti, broj obolelih je konstantno u porastu. Interesantno je bilo čuti generale iz italije i Nemačke. Jedan od njih je izneo podatke da je 258 vojnika obolelo. To su vojnici koji su bili tamo i neki od njih su umrli. Beogradske bolnice su pune bolesnika koji su sa Kosova i Metohije – rekala je Hatidža Beriša.

Izvor: Happytv.rs
Foto: Happytv.rs.