NAJHRABRIJI MEĐU NAJHRABRIJIMA: Zvali su ih „gvozdeni“, a sa njima su bile i dve žene, heroji SRBIJE od kojih se samo hiljdu vratilo kućama

Prvi svetski rat i Albanska golgota

U susret bajonetima i bombama, ovog puta austrougarske vojske, borci Gvozdenog puka krenuli su odmah na početku Prvog svetskog rata.

U avgustu 1914. godine, borili su se tokom Cerske bitke, na zapadu Srbije, da bi krajem godine izgubili komandanta u Kolubarskoj.

„Tada je komandant puka Milivoje Stojanović Brka krenuo u proboj fronta, iako je bio ranjen, naredio je juriš i u njemu poginuo“, kaže istoričar Žarić.

Osvojen je vis Kremenica, a ovaj herojski čin poslužio je kao inspiracija Stanislavu Biničkom pri komponovanju čuvenog Marša na Drinu, koji je posvetio poginulom oficiru.

U knjizi Srbija i Balkanski front, 1914: Početak Velikog rata, američki istoričar Džejms Lajon, međutim, navodi da je srpska vojska u jesen 1914. godine „patila od ozbiljnih problema sa dezerterstvom“.

„Gvozdeni puk je imao problem sa dezerterstvom.

„Prilikom povlačenja iz Valjeva u nizu noćnih marševa, mnoge jedinice su se izgubile, ili su jednostavno nestale“, navodi Lajon u knjizi.

Gvozdeni puk je naredne godine poslat u Makedoniju sa zadatkom da obezbedi državnu granicu.

Srbiju su u oktobru 1915. opkolile članice Centralnih sila – Austrougarska, Nemačka i Osmansko carstvo, a potom i Bugarska, pa su vojska, civili i čitav državni vrh bili primorani da se preko albanskih planina upute ka Krfu, ostrvu u Jonskom moru.

Na ovaj potez su bili primorani jer srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji.

Otpočela je Albanska golgota.

Iako se većina vojske i civila povlačilo preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore, Gvozdeni puk je braneći odstupnicu ka primorju krenuo južnije, preko grada Struge, na zapadu Makedonije.

„Povlačiti se pod borbom protiv jedne bugarske divizije i preživeti, bilo je izuzetno teško“, ističe istoričar Žarić, ali dodaje da Gvozdeni puk nije pretrpeo značajnije gubitke.

Kaže da pri ovom povlačenju nije bilo zločina nad lokalnim stanovništvom, ali da su obijali vojne magacine na koje su nailazili kako bi obezbedili zalihe.

Sredinom februara 1916. godine stigli su u albansku luku Valonu, odakle su prevezeni na Krf.

Odličja i ordenje

Mnogi borci Gvozdenog puka su tokom rata poneli brojne medalje, odličja i ordenje.

Više od 200 boraca je dobilo je orden Karađorđeve zvezde sa mačem, dok su njih četrdesetak bili dvostruki nosioci ovog znamenja.

Zlatnu medalju za hrabrost Miloš Obilić ponelo, kaže Žarić, više od 1.000 vojnika ovog puka.

Milunka Savić je, između ostalog, dobila i jedno od najvećih francuskih odlikovanja – ratni krst sa zlatnom palmom, ali i legiju časti.

Takođe, ratna zastava Gvozdenog puka je najodlikovanija u srpskoj vojsci.

U njihovim redovima je bilo ljudi različitih zanimanja i sudbina.

Tako je iz Prokuplja sa prvim pozivom krenuo i student prava i prvak Srbije u gimnastici Sreten Cukić Stanić, koji je poginuo 1913.

Neki su na front stizali i iz zatvora poput Vuksana Radovanovića Strugoputića.

„Na robiji je završio pošto je ubio predsednika opštine i blagajnika jer su mu napisali loše karakteristike kad se prijavio da radi kao šumar u selu Ivan Kula, kod Kuršumlije.

„U ratu je bio jedan od najvećih junaka, jurišao je ispred svih i pomilovan je po oslobođenju“, navodi Žarić.

Gvozdeni puk su, dodaje, voleli i kralj Petar i prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević.

„Baš zato što su mogli da se oslone na njih, uvek su išli na juriš i nikad nisu sporo napredovali“, objašnjava Žarić.

To je jedan od razloga zašto se mnogi od njih nisu ni vratili kućama.

Prokupački istoričar kaže da je oko 11.000 ljudi prošlo kroz puk, u sva tri poziva, a da je od onih koji su 7. oktobra 1912. krenuli iz Prokuplja, svega 1.000 preživelo.