PRVI SRPSKI PRIKRIVENI ISLEDNIK: Život prvog srpskog tajnog agenta kao triler

Milovan Milutinović je ušao u istoriju srpske policije kao prvi prikriveni islednik, zahvaljujući čijem radu je 2007. godine razbijena „saobraćajna mafija“, uhapšeno je 29 članova organizovane kriminalne grupe koja se bavila prevarama u osiguranju, sudski proces je završen osuđujućim presudama. Sa policijske i tužilačke strane bio je to pun pogodak, za Milovana Milutinovića to je bio početak katastofe.

Zapravo, za ime Milovana Milutinovića javnost ne bi trebalo ni da zna, makar je takav bio dogovor, jer je on poslat kao prikriveni islednik, da uđe u organizovanu kriminalnu grupu, da postane njihov član i radi simulovane poslove za njihov račun, dok je sve snimao minijaturnom kamerom kojom je bio opremljen. Za svaki slučaj njegov rad su pratile dve druge ekipe, jedna iz MUP Srbije iz tadašnjeg UBPOK-a (Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala) i jedna iz BIA, koja je drugom kamerom snimala sve što se dešava. U pitanju je bila prava filmska priča, kao ona iz blokbastera „Doni Brasko“, gde Džoni Dep igra agenta FBI koji se ubacuje u redove italijanske mafije u SAD. Ali, srpski Doni Brasko, doživeo je fijasko.

Kao u holivudskom trileru

Život nije film, a neka obećanja koja su data još davne 2006. godine, niti obaveze iz sporazuma, nisu održana ni do danas, neka druga su prekršena, a prvi srpski prikriveni islednik – službenik MUP Srbije koji je ubačen među kriminalce, koji je veći deo svog života proveo služeći državi Srbiji, izdan je od strane te iste države. Možda baš upravo zato što je ta, prva akcija, bila tako uspešna. Milutinović je platio cenu svog uspeha.

Sve je počelo davne 2006. godine, kada je tadašnji ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić uz saradnju sa tadašnjim direktorom policije Miloradom Veljovićem potpisao rešenje da Milovan Milutinović postane prvi prikriveni islednik, što je tada bila potpuna novina u srpskoj policiji i pravosuđu. Predmet je rađen u saradnji sa specijalnim tužiocem za organizovani kriminal Miljkom Radisavljevićem. Cilj akcije je bio da se razbije kriminalna grupa koja se bavila prevarama u osiguranju na relaciji Nemačka – Srbija.

U pitanju je bila ozbiljna grupa, koju su sačinjavali kriminalci, ali i saobraćajni policajci, neki šefovi saobraćajnih policajaca, agenti osiguravajućih kuća, veštaci, advokati…. Sistem je bio jednostavan – fingirali su sudare, korumpirani policajci bi sačinjavali fingirane zapisnike, veštaci su precenjivali štetu koju su agenti pojedinih osiguravajućih kuća potvrđivali, a advokati pisali odštetne zahteve. Ozbiljna šema koja je nanosila veliku štetu.

Kao u holivudskom trileru

Život nije film, a neka obećanja koja su data još davne 2006. godine, niti obaveze iz sporazuma, nisu održana ni do danas, neka druga su prekršena, a prvi srpski prikriveni islednik – službenik MUP Srbije koji je ubačen među kriminalce, koji je veći deo svog života proveo služeći državi Srbiji, izdan je od strane te iste države. Možda baš upravo zato što je ta, prva akcija, bila tako uspešna. Milutinović je platio cenu svog uspeha.

Sve je počelo davne 2006. godine, kada je tadašnji ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić uz saradnju sa tadašnjim direktorom policije Miloradom Veljovićem potpisao rešenje da Milovan Milutinović postane prvi prikriveni islednik, što je tada bila potpuna novina u srpskoj policiji i pravosuđu. Predmet je rađen u saradnji sa specijalnim tužiocem za organizovani kriminal Miljkom Radisavljevićem. Cilj akcije je bio da se razbije kriminalna grupa koja se bavila prevarama u osiguranju na relaciji Nemačka – Srbija.

U pitanju je bila ozbiljna grupa, koju su sačinjavali kriminalci, ali i saobraćajni policajci, neki šefovi saobraćajnih policajaca, agenti osiguravajućih kuća, veštaci, advokati…. Sistem je bio jednostavan – fingirali su sudare, korumpirani policajci bi sačinjavali fingirane zapisnike, veštaci su precenjivali štetu koju su agenti pojedinih osiguravajućih kuća potvrđivali, a advokati pisali odštetne zahteve. Ozbiljna šema koja je nanosila veliku štetu.

Kao u holivudskom trileru

Život nije film, a neka obećanja koja su data još davne 2006. godine, niti obaveze iz sporazuma, nisu održana ni do danas, neka druga su prekršena, a prvi srpski prikriveni islednik – službenik MUP Srbije koji je ubačen među kriminalce, koji je veći deo svog života proveo služeći državi Srbiji, izdan je od strane te iste države. Možda baš upravo zato što je ta, prva akcija, bila tako uspešna. Milutinović je platio cenu svog uspeha.

Sve je počelo davne 2006. godine, kada je tadašnji ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić uz saradnju sa tadašnjim direktorom policije Miloradom Veljovićem potpisao rešenje da Milovan Milutinović postane prvi prikriveni islednik, što je tada bila potpuna novina u srpskoj policiji i pravosuđu. Predmet je rađen u saradnji sa specijalnim tužiocem za organizovani kriminal Miljkom Radisavljevićem. Cilj akcije je bio da se razbije kriminalna grupa koja se bavila prevarama u osiguranju na relaciji Nemačka – Srbija.

U pitanju je bila ozbiljna grupa, koju su sačinjavali kriminalci, ali i saobraćajni policajci, neki šefovi saobraćajnih policajaca, agenti osiguravajućih kuća, veštaci, advokati…. Sistem je bio jednostavan – fingirali su sudare, korumpirani policajci bi sačinjavali fingirane zapisnike, veštaci su precenjivali štetu koju su agenti pojedinih osiguravajućih kuća potvrđivali, a advokati pisali odštetne zahteve. Ozbiljna šema koja je nanosila veliku štetu.

Pritisci na porodicu

Iz SAJ-a je potom premešten u žandarmeriju. Raspoređivan je na sve niža radna mesta, u jednom trenutku je bio u stražarskoj kućici na ulazu u bazu, a čak mu je oduzeto i oružje. Starešine su mu davale loše ocene. Ali, ni to nije bilo najgore.

„Počeli su i pritisci na porodicu, a to je bila kap koja je prelila čašu. Svako je osetljiv na porodicu i na decu. Posle pretnji usledili su i napadi, cela porodica je u opasnosti. Krajem 2011. godine izgorela nam je kuća na imanju. Srećom, pa je u pitanju stara kuća u kojoj nismo živeli, ali su nam u njoj bile stvari, tu su nam dolazli i gosti. Rečeno je da je požar izbio u podrumu. Posle toga se dogodio još jedan, daleko ozbiljniji incident. Moje dete je išlo u školu, kada je školskom autobusu put preprečio jedan lokalni kriminalac. Ušao je u autobus i oteo mi sina. U autobusu su mu ostale knjige i užina. Stavio ga je u svoja kola, vređao, šamarao, slao pretnje meni. Onda ga je pustio. Brzo je identifikovan i uhapšen. Ali, umesto da ga osude za otmicu, da ga strogo kazne, on je u tužilaštvu priznao krivicu. Primenjeno je načelo oportuniteta, on je potpisao sporazum o priznanju krivice koji je sud potvrdio i on je samo novčano kažnjen. Na sudu je rekao da je neko pljunuo iz školskog autobusa na njegov automobil i da ga je to iznerviralo. Mislim da prozori na tom autobusu ne mogu tako da se otovre da bi neko pljunuo, a i kako je to znao da je baš moj sin pljunuo, jer je otišao pravo do njega?“, pita se policajac.

Tužba

Ministri su se menjali, policijski rukovodioci su se menjali, vlade su se menjale, ali pritisak na Milovana se nije smanjivao. Na kraju je prvi srpski prikriveni islednik podneo tužbu protiv svog poslodavca, protiv zemlje kojoj je verno služio i za koju je rizikovao život, protiv Republike Srbije. Naravno, sudski postupak se odužio, za 10 godina održano je samo 15 ročišta, jedno na svakih 8 meseci.

„Žao mi je što sam morao to da uradim, stvarno mi je žao. Ne žalim ni zbog čega što sam uradio za svoju zemlju, ali ugrožena mi je porodica, pa i ja. Svi govore da sam ja u pravu, svi se čude šta se dešava, ali se moja situacija ne menja. Nekoliko ministara je obećavalo da će nešto uraditi po tom pitanju. Pa i bivši direktor policije Milorad Veljović je na poslednjem ročištu rekao da sam u pravu i da se država ogrešila o mene. U međuvremenu ni sam ne znam gde sam i šta sam. Ne znam ni da li sam još uvek policajac“, kaže prvi srpski islednik, pa nastavlja:

„Kada je rasformiran tadašnji PTJ ja sam prebačen u SAJ (Specijalnu antiterorističku jedinicu). Kasnije sam raspoređen u žandarmeriju, ali je tamo situacija postala nepodnošljiva. Protiv mene je pisana disciplinska prijava koja je odbačena, a ukraden mi je i pištolj. To je ozbiljna stvar jer taj pištolj može da bude upotrebljen u nekom krivičnom delu. Ja sam hteo da tu krađu odmah prijavim policiji u Rakovici, oni su hteli da se to reši u okviru jedinice. Ipak sam prijavio Policijskoj stanici u Rakovici, da postoji neki pisani trag. Onda su mi u jednom trenutku zabranili ulazak u bazu žandarmerije. Pokušao sam da se vratim u SAJ, ali su mi tamo rekli da ne mogu da me prime nazad, da nisam tu raspoređen. Sada ne znam gde sam. Od jeseni prošle godine ne primam platu, a niko mi iz MUP Srbije nije uručiio rešenje o prestanku radnog odnosa. Time je prekršeno moje, ustavom zagarantoano, pravo na rad“, objašnjava Milovan Milutinović.

Milovan Milutinović, prvi srpski prikriveni islednik sada od države Srbije traži samo jedno: da ga dislociraju u neku zemlju Zapadne Evrope.

„Neke svedoke-saradnike, neke kriminalce, prebacuju u druge zemlje, sa kojima postoje sporazumi. Mene, policajca, neće da prebace. Nije mi jasno. Država nije ispoštovala dogovor koji je napravila sa mnom. Bilo je mnogo rešenja, da me rasporede na neko drugo radno mesto u MUP, da radim u odelu, a ne u uniformi, da radim kao obezbeđenje u našim diplomatksim predstavništvima u inostranstvu, neko treće rešenje. Ja sam kvalifikovan, imam završene postdiplomske studije. Sada sam primoran da budem lojalan građanin neke druge države“, završava svoju priču Milovan Milutinović, prvi srpski prikriveni islednik.