EMOTIVNA ISPOVEST BRATA SINIŠE MIHAJLOVIĆA: „Anđeo koji je prošao pakao“

Rat u bivšoj Jugoslaviji i deca s puškama u Vukovaru koja mu se nisu izbrisala iz sećanja

– On je otišao 1988. godine, još je sve bilo ok, otišao je u Vojvodinu. Rat je počeo u maju 1990. godine. Izgledalo je strašno, on je bio sa svojim drugarom negde, mislim da je bio u Španiji na letovanju i da je odande zvao roditelje da vidi šta su i kako su, pošto je čuo na vestima da je počelo ozbiljno da se puca u Borovu. U toku razgovora čuli su se rafali, on je pitao šta je to, majka je rekla ništa, to je na televiziji nešto. Nije htela da ga zabrinjava, međutim, kada se je vratio je video da to nije baš tako i tu se posle toga svašta izdešavalo.

– On je bio u Borovu odmah nakon oslobođenja Vukovara, pripadnici Garde su ga odveli do kuće i on se odmah vratio nazad, rekao je „ja više ovde nikad neću da dođem“. Zašto? Zato što to više nije bio taj grad koji on poznavao. Dugo mu je trebalo da se ponovo vrati, dugo smo ga nagovarali da dođe i rekao sam mu koliko puta, nije to više to što je bilo, znači Vukovar je sad grad kao što je nekad bio, sve je izgrađeno, sve je popravljeno, videćeš kad dođeš, jednostavno to nije ono što si ti video. A video je, mislim da i u knjizi svojoj to opisao – decu, dečake od 10-11 godina koji nose puške, koji se igraju rata sa pravim oružjem. To mu je slika koja mu je ostala dugo u sećanju. Nije se nikad ni izbrisala iz sećanja.

– Mislim da je to bila neka 2016. ili 2017. godina. Miroslav Tanjga, on i ja smo zajedno otišli s aerodroma direktno u Borovo. Prvo što je posetio je stadion, gde je počeo, zatim smo otišli u osnovnu školu i na kraju u kuću. Sećam se kada je ulazio u prostorije, znači u sobe gde smo odrasli, da se vratio neki „flashback“, vratio se u prošlost, u detinjstvo. Sve mu je prolazilo kroz glavu, gde se igrao, s čim se igrao. Tako da, bilo je onako vrlo emotivno.

Čitava familija i rođaci posle izbeglištva bili kod njega u stanu, a on živeo u hotelu

Ja sam tada bio u Kamenici u školi. Znam da su me pozvali i da su rekli da moram da idem u Spens, da me tamo čeka neka familija. Kada sam otišao tamo, ono je bilo strašno. Kao sad što možemo da gledamo ove scene. Na hiljade ljudi koji su došli samo sa kesom, sa jednom torbom. Znači, sve su ostavili tamo gde su živeli. Među svim tim ljudima je bila i naša familija sa majčine strane, koji su se tokom rata, tih tri, četiri meseca, koliko je trajalo, skrivali po podrumima, po raznim skloništima, i došli su ovde u Novi Sad da nađu spas.

– Znali su da sam ja ovde, potražili su, otišao sam i zvao sam majku i oca u Beogradu, pošto su oni bili tamo kod njega u stanu, da pitam šta radim. Ništa nisu rekli, odvedi ih na stanicu, pošalji ih autobusom da dođu u Beograd. Tako da, bila je puna kuća naše familije, od ujaka, od tetke, baš je bilo puno, puno ljudi. To je posle Barija, posle osvajanja titule, to se pred Tokio sve se dešavalo, to je neki 11. mesec, njemu je bio potreban neki svoj mir, da se spremi i za treninge i za utakmice, što tamo naravno nije mogao da ima, slušao je svakakve priče, morao je da se skloni, otišao je u hotel, dok oni nisu otišli svako na svoju stranu.

– Siniša je bio boem, voleo je da izađe sa društvom, da se lepo provede. To mu je bio ventil posle napornih treninga, utakmica, stresa… Voleo je Marinka Rokvića, voleo je Ljubu Aličića, te njihove pesme, pesme… Džeja, kada je tužan onda Džeja, pošto Džej ima tužne njegove balade, to su neke pesme koje je voleo da sluša po kafanama.

Siniši u Italiji na oproštaju ukazana čast kakvu imaju samo premijeri i predsednici

– Bio cenjen i poštovan u Italiji. Ja sam bio svestan toga, ali da je bio toliko cenjen i poštovan nisam bio svestan sve do momenta dok se nažalost nije desilo to što se desilo i onda sam video. Nas je vozio vozač ambasadora Republike Srbije pri Vatikanu, jedan stari gospodin koji je u Italiji 30 i nešto godina, bukvalno čovek pred penziju. Znam da je bio dan sahrane, došao je auto sa Sinišom ispred kuće, takvi su običaji kod njih tamo i obišli smo čitav krug. Od kuće smo otišli na stadion Olimpiko, tamo smo se zadržali neko vreme, posle toga smo otišli u Baziliku.

– Taj put od stana do Bazilike, do stadiona, to je nešto što sam samo gledao na nekim filmovima. Trasa ta kojom smo se kretali je bila bez vozila. Znači sve je bukvalno bilo blokirano, svaka uličica, svaka ulica, svaka raskrsnica je bila blokirana od strane policije, a ljudi koji su stajali tamo i koji su čekali strpljivo da se otvori put, izašli su pored kola na ulicu, stajali su pored puta i aplaudirali su. U jednom momentu, taj gospodin se okrenuo prema majci i meni i rekao vi možete da budete ponosni na vašeg sina i na vašeg brata. Ovo što ja sada vidim, to nisam video za 30 i nešto godina koliko sam ovde. Kaže, na ovakav način da se isprati jedan sportista, jedan stranac, pre svega, on je stranac u Italiji, bez obzira na sve. Kaže, ovako poštovanje samo ukazuju njihovim predsednicima, premijerima, ali ovako kaže nisam video da je neko od sportista za sve ove godine ispraćen.

Arijana je proživela sa Sinišom svaki minut njegove patnje

– Kakva je ljubav najviše opisuje to što je ta žena pored njega provela svaki minut njegovog boravka u bolnici i svaki minut njegove patnje. Ona je bila pored njega, bila mu je podrška od početka do kraja. I ja sam to već jednom istakao, a reći ću i sada, toj ženi veliko hvala. Jako je malo supruga koje bi na takav način bile uz nekoga.

Šok posle saznanja da Siniša ima leukemiju

– Te 2019. godine, ja sam sa mojom porodicom bio gost kod njega na Sardiniji dve nedelje. Bili smo zajedno, proveli te dve lepe nedelje letovanja. I negde, neki 12. dan tog našeg letovanja, dan-dva pre nego što će on da ode na pripreme sa Bolonjom. On je svih tih dana, jedan dan je trčao, jedan dan je igrao padel. To mu je bio program i to neko jutro smo se dogovorili da idemo brodom. Dogovorili smo se u 9 sati da budemo spremni svi da krenemo. Mi smo ustali malo ranije, sedeli smo na terasi i ja čujem da ide neko i čujem da vuče nogu. Krenem da pogledam i vidim on, ide i vuče nogu. Šta ti je? Ne znam šta mi je, bole me leđa, boli me primicač. Nevrovatno da me primicač boli 12 sati posle sporta. Ako boli, boli odmah. Bar to znam iz iskustva. Ili boli odmah ili ne boli. Ne znam šta mi je. Nikad me ovako leđa nisu bolela i noga. Pozvao je doktora, doktor mu je rekao „svakako dolaziš za dva dana u Bolonju, uzmi nešto protiv bolova, pa kad dođeš ovde ćemo otići na preglede da vidimo šta je“.

– On je otišao u Bolonju na pripreme, dobio neke injekcije. Znam da je trčao, deset kilometara je trčao na treningu. Stvarno je bio u formi, takvoj da je mogao da zaigra za svoju ekipu, a ne da ih trenira. Mi smo se pri povratku vratili u Bolonju, posetili smo ga, bili smo na večeri. Sutradan smo bili u trening kampu i otišli smo za Novi Sad. Ništa tada nije rekao, samo da su mu vadili krv, čeka nalaze i tako. Da će navodno sve biti sve ok, da je neka upala u pitanju. Mi smo došli u Novi Sad, javili se da smo stigli.

– Jutro, znači dobro se sećam, bilo je negde oko 8.15, sedeo sam na terasi. Juli mesec, zvoni telefon. Vidim on zove, nikada on ne zove tako rano. I kad sam se javio, pitanje je bilo „gde si“? Znači samo je tako rekao gde si. Ja sam odmah u glasu, pošto znamo se 50 godina, nema tu… ne možeš sakriješ ništa. Znam po glasu kada je raspoložen i kada nije raspoložen. Ja kažem, evo me, stanu sam, gde ću biti. Kaže, imam problem. Ja sam odmah pomislio na decu, pošto znam da su deca ostala tamo. Mladi su, voze automobile, izlaze. Ja sam posumnjao na decu da se nešto njima desilo. Uopšte mi on nije bio na pameti, da je njemu nešto. Da može njemu da bude bilo šta. I kad je rekao „imam leukemiju“, ja onako gledam kroz ogradu terase, a kao da sam u liftu. Kao da sam se spustio onako na zemlju. Znači, šok. Ne znam koliko je to trebalo uopšte. Niti progovora on, niti progovoram ja. Da bi posle nekog vremena on rekao, „ma biće to sve u redu“. Mislim, posle smo nastavili razgovor, objašnjavao je, više je on tešio mene, nego što bih ja tešio njega. Stvarno sam bio u šoku. Ne može reč da izađe iz mene.

– Ali, bilo je, posle tog šoka, još jedan šok. Kako reći majci? Šta reći majci? Žena koja je u godinama. Ko će da joj kaže, on ili ja? I ja kažem, ništa, reći ću ja, ti posle nazovi. Ja sam došao posle nekog vremena, dok sam se prvo ja sabrao. Došao sam do nje. Nikako ne mogu da joj kažem. Ne izlazi iz mene, ali znam da moram da joj kažem. Ne znam ni sam kako sam krenuo uopšte u razgovor, u sve to. Zaista, bilo je jako, jako, jako teško. Jako teško da se podnese sve to, ta istina. I majci, i meni, njemu je najteže bilo. I deci njegovoj, supruzi, svima. Svima.

Utvrđeno da se radi o najgorem tipu leukemije, Siniša nikad nije odustajao od borbe, iako mu se bolest tri puta vraćala

– Nažalost, posle te, da kažem, te strašne dijagnoze, došla je još strašnija. Kada su utvrdili uopšte o kojoj se leukemiji radi, pošto ima više tipova, podtipova, imao je tu nesreću da je dobio tu najgoru, gde je procenat izlečenja zaista jako mali.

– On je kroz čitav život bio borac, nikad nije odustajao. Došao je dotle dokle je došao samo zahvaljujući sebi, nije imao pomoć nikoga. Sve što je uradio, uradio je sam. I kroz taj sport, kroz fudbal je naučio da jednostavno mora da se bori. Mora da se bori, utakmica nikad nije izgubljena. Dok god postoji jedan procenat šanse, moraš da se boriš. Tako je to i prihvatio i krenuo je u tu svoju borbu. Na sreću, imao je podršku i kluba. I to što je iz bolničke postelje radio, vodio treninge, vodio utakmice, to ga je nekako držalo i malo skretalo misli na drugu stranu.

– Nedavno je u Rimu ta fondacija za dobrovoljne davaoce koštane srži nazvana po njemu, nosi njegovo ime. A ja bih iskoristio ovu priliku da apelujem na sve naše građane ovde u Srbiji, ko može, ko je zaista zdrav, da bude donor koštanoe srži, zaista nije ništa strašno, ne radi se o nekakvoj operaciji ili ne znam ni ja čemu. Veoma je bitno, zato što možemo da pomognemo, ne samo da pomognemo, nego da se spasi nečiji život tako što ćemo donirati koštanu  srž. To je jedna stvar, druga stvar je ta što mi kao zemlja, ako nemamo dovoljan broj donora, ne možemo da uđemo u tu svetsku organizaciju. To govorim sve zbog toga što sam čuo kroz tu njegovu borbu, kroz priče sa doktorima u Italiji, jednostavno to je razlog zašto Srbija još uvek nije tu gde jeste. Da i ovi naši ljudi koji se leče od leukemije mogu da zatraže pomoć iz te međunarodne strukture gde je obuhvaćen čitav svet i da bi se mnogo brže i lakše našla neka kompatibilnost sa njima.

Novak ostavio suprugu i ženu u avionu, da bi posetio Sinišu u Bergamu, odneo mu i lekove u bolničku sobu

– Sećam se kada je Nole bio, to je, zahvaljujući zajedničkoj prijateljici, Ljubici Komnenić. Ona je master šef, ona je šef svim ovim Mišelinovim šefovima koji daju ocene za restorane. Ona dobro poznaje Noleta i zahvaljujući njoj, Nole je stigao tamo u bolnicu, napravljeno mu je iznenađenje. Ja sam znao, bio sam taj dan tamo prisutan. Onda sam ga sreo, taman sam se vratio. Siniša je taj dan otpušten iz bolnice u Bergamu i otišao sam dole do apoteke da uzmem te lekove koji su mu potrebni dok je kod kuće. Vratio sam se gore i sreo sam Novaka u holu, u prostoriji pred taj deo, taj koji je sterilan, gde se ulazi zapakovan. Upoznali smo se tu i zamolio sam ga da mu odnese i lekove u sobu, pošto nisam mogao da budem u sobi, već ih je bilo dosta, to su sobe sterelne da jedno lice, možda i nijedno, može da bude pored tog ko se leči od takvih bolesti. A Nole, mislim da je putovao za Španiju i da je sleteo u Bergamo na tom putu za Španiju, ostavio je svoju porodicu, suprugu i decu da čekaju u avionu dok je on otišao do Siniše u bolnicu. To je još jedna stvar koja govori u stvari o Novakovoj veličini kao čoveka. Nisu oni bili da kažem nekakvi prijatelji, poznavali su se iz sveta sporta, čuli su se nekoliko puta, videli su se nekoliko puta u Rimu dok je Nole bio na Mastersu, slali su poruke jedan drugome, podrške i svega. To je što se tiče Noleta.

Vučić ga zvao u bolnici 5 – 6 puta, Siniša se nije javljao na nepoznat broj, dok nije video poruku

– Što se tiče drugih, evo mogu da kažem, to stoji i u ovoj knjizi, nadam se da će ta knjiga da ugleda svetlost dana kod nas u Srbiji. To je knjiga koja je napisana u Italiji, i taj dan sam bio prisutan kod Siniše, sa njim u sobi, kada mu je jedno pet – šest puta zvonio telefon, beogradski broj, neki nepoznati broj, on se inače ne javlja se na nepoznate brojeve, pogotovo tada u toj situaciji u kojoj je bio. Bili smo supruga i ja u sobi, ona ga je pitala što se ne javiš na telefon, ma kaže što da se javim, verovatno neki novinar dosadni zove, ne mogu da pričam ni sa vama, a ne sa njima.

– Stvarno je tada bio u teškoj situaciji, i stiže poruka sa tog istog broja, mislim da je tako nešto pisalo, „Siniša, samo hoću da te pozdravim, Aleksandar Vučić je, hoću da ti prenesem poruke ohrabrenja moje i čitave Srbije, kada budeš mogao, javi se“. On kad je pročitao poruku, prosto se iznenadio. Iznenadio se i uzeo je telefon i nazvao je predsednika, razgovarao je sa njim i znam da mu je predsednik obećao prvi put kada ozdravi, kada dođe u Srbiju, da će biti njegov gost i da popiju rakiju, pošto je čuo da ima dobru rakiju. Pa će da popiju rakiju, ali eto to nažalost, nije se to nikad desilo.

Neostvarena želja da bude trener Zvezde i Lacija

– To je još jedna od želja koja mu nije ispunjena, da bude trener Crvene zvezde i da bude trener Lacija. Da bude selektor, to mu je ostvareno, iako je preuzeo reprezentaciju, išao je, da kažem, srcem, nije išao glavom tada, nije kao danas neki koji idu glavom, a ne srcem. Uzeo je reprezentaciju u najgorem momentu i napravio je smenu generacija, napravio je još tada u 2012. je temelj reprezentacije koja je otišla na Svetsko prvenstvo u Rusiju, ova koja je otišla u Katar i na Evropsko prvenstvo u Nemačkoj.

Jedna reč koja ga opisuje

– Sada mogu da ga opišem kao anđela. Anđela, čovek sa dobrom dušom i velikim srcem…