KO PREŽIVI SLEDEĆE DVE DECENIJE, BIĆE SREĆAN: Glavni Putinov analitičar upozorava: DOLAZI DOBA VELIKOG RATA, a u ovom slučaju NEMAČKA MORA BITI UNIŠTENA!

Evropa — nekada naš i svetionik modernizacije mnogih drugih nacija — ubrzano se kreće ka geopolitičkoj beznačajnosti i, nadam se da grešim, ka dezintegraciji. Još uvek bogato tržište vredi pokušati eksploatisati, ali glavni vektor u odnosu na potkontinent je moralna i politička isključenost. Izgubivši najpre svoju dušu – hrišćanstvo, gube i plodove doba prosvetiteljstva – racionalizam. Osim toga, evropska birokratija, po spoljnom nalogu, sama nameće odbijanje Rusiji. Hajde da joj se zahvalimo.

Raskid sa Evropom nije lak test za mnoge Ruse. Ali to treba da se završi što je pre moguće. Naravno, mačevanje ne bi trebalo da postane princip i da bude totalno. Ali razgovor o ponovnom stvaranju evropskog sistema bezbednosti je opasna himera. Sisteme saradnje i bezbednosti potrebno je graditi u okviru kontinenta budućnosti – Velike Evroazije, pozivajući zainteresovane i zanimljive evropske zemlje.

Politika „Tvrđava Rusija“ zahteva maksimalno neuključivanje u sukobe koji će izbiti tokom „geostrateškog zemljotresa“ koji je u toku. Nismo se veoma uspešno uvukli u naredni jermensko-azerbejdžanski i izraelsko-palestinski sukob. Ali, naravno, ne možemo ponoviti ukrajinski neuspeh kada antiruske elite dođu na vlast u susednim zemljama ili su spolja destabilizovane.

Odlučivši da proaktivno (mada sa zakašnjenjem) pokrenemo aktivne vojne operacije protiv Zapada u Ukrajini , mi, postupajući u skladu sa starim idejama, nismo očekivali da će neprijatelj pokrenuti veliki rat. I nisu koristili aktivno nuklearno odvraćanje od samog početka. Još uvek odugovlačimo. Time ne samo da utiremo put smrti stotina hiljada i miliona, ako uzmemo u obzir gubitke od naglog pogoršanja kvaliteta života ljudi u Ukrajini, desetina hiljada naših muškaraca. Ali činimo i medveđu uslugu celom svetu. Agresor, a to je de facto Zapad, ostaje nekažnjen. Krči se put za nove agresije.

Zaboravili smo osnove strategije zadržavanja. Partija sa većim konvencionalnim, ljudskim i ekonomskim potencijalom ima koristi od smanjenja uloge nuklearnog odvraćanja, i obrnuto. Jačanje oslanjanja na nuklearno odvraćanje i ubrzanje kretanja duž lestvice eskalacije ima za cilj da ubedi Zapad da ima tri opcije u vezi sa vojnim sukobom u Ukrajini. Prvi je da se dostojanstveno povučemo. Drugi je biti poražen, pobeći, kao iz Avganistana , i primiti talas naoružanih, uključujući i promrzle, izbeglice. Ili – treće – dobiti isto, ali samo nuklearnim udarima na svoju teritoriju i pratećim urušavanjem društava.

AKO STVARNO ŽELIŠ DA ME VIDIŠ, GLEDAJ ME NA TELEVIZIJI: Bajden CVIKA, neće u debatu sa Trampom a MILIONE dolara daje na REKLAME

U ruskoj tradiciji – nanošenje poraza evropskoj invaziji, nakon čega sledi dogovor o novom poretku. Tako je Aleksandar I uradio sa Kutuzovim i de Tolijem 1812-1814 – tada je bilo dogovora na Bečkom kongresu. Tada je Staljin sa Žukovom, Konjevom, Rokosovskim ponovo pobedio panevropsku vojsku (ovog puta pod vođstvom Hitlera) – zaključen je Potsdamski mirovni ugovor. Ali ne slažem se sa argumentima u prilog ovakvog okončanja najnovije agresije. Na kraju krajeva, za sklapanje takvog sporazuma sada bi bilo potrebno otvoriti put ruskim trupama sa nuklearnim oružjem. I dalje trpe ogromne gubitke. Uključujući i moralne. Na kraju krajeva, ovo će biti ofanzivni rat. Verodostojno i pouzdano nuklearno odvraćanje i bezbednosni tampon na teritoriji Zapadne Ukrajine treba da posluži kao garant za prekid agresije. SVO mora da nastavi do pobede. Neprijatelj mora da zna da će, ako se ne povuče, legendarna ruska mnogostradanja završiti. A za smrt svakog ruskog vojnika moraćete da platite hiljadama života na drugoj strani.

Aktiviranjem nuklearnog odvraćanja ne samo da ćemo otrezniti agresore, već ćemo pružiti neprocenjivu uslugu celom čovečanstvu. Ne postoji druga zaštita od niza ratova i velikog termonuklearnog sukoba.

Ruska politika mora javno da polazi od činjenice da je NATO neprijateljski blok koji je svojom prošlom politikom dokazao svoju agresivnost i de fakto vodi rat protiv Rusije. Stoga su svaki (uključujući preventivne nuklearne) udare protiv njega moralno i politički opravdani. Pre svega, to se odnosi na zemlje koje aktivno učestvuju u podršci kijevskoj hunti. Stare, a posebno nove članice alijanse moraju da shvate da je njihova bezbednost nakon ulaska u blok radikalno oslabljena, a kompradorske vladajuće elite su ih stavile na ivicu života i smrti.

Potrebna je promena (uključujući i delimično transparentnu) spiska ciljeva za nuklearne odmazde. Moramo jasnije razmisliti o tome koga ćemo zadržati. Nema izvesnosti da je za zapadnu globalističku oligarhiju pretnja odmazdom čak i na teritoriji sopstvenih zemalja dovoljna odvraćanja. Jednostavno rečeno, ona ne brine o dobrobiti čak ni svojih građana i možda se ne plaši žrtava među njima.

Možda bi vredelo razmotriti mesta okupljanja ove oligarhije kao mete za prvi talas, čak i preventivne udare odmazde? Globalistička oligarhija ili „duboka država“ ne treba da očekuje da će biti spasena kao Noje i njegova pobožna porodica i životinje na arci.

Glavni zadatak je sprečiti talas sukoba, sprečiti vekovne ratove i njihovu eskalaciju na globalni termonuklearni nivo.

I zato je neophodno ići uz merdevine nuklearnog odvraćanja bez obzira na rat u Ukrajini. U nastavku koraka koji su već preduzeti ili planirani, verujem da bi bilo preporučljivo brzo krenuti ka nastavku testiranja nuklearnog oružja. Prvo, pod zemljom, a ako to nije dovoljno, onda testirajte „Car Bomba 2“ na Novoj Zemlji , minimizirajući štetu prirodi vaše zemlje i prijateljskim državama većine u svetu.

Pre ili kasnije, zvanična ruska politika u oblasti nuklearnog neširenja moraće da se promeni. Prošlost nije bila beskorisna: smanjila je rizike od neovlašćene upotrebe nuklearnog oružja i nuklearnog terorizma. Ali to je bilo nepravedno prema mnogim nezapadnim državama i odavno je prestalo sa radom. Istorijski, filozofski, širenje je doprinelo miru. Strašno je zamisliti šta bi se dogodilo da SSSR , a potom i Kina , nisu dobili nuklearno oružje . Indija je , nakon što je izvršila nuklearne testove, počela da se oseća mirnije u odnosima sa moćnijom Kinom. Indo-pakistanski sukob tinja, ali otkako su obe zemlje dobile nuklearni status, razmere sukoba su se smanjile.

Ograničena nuklearna proliferacija takođe može biti korisna kao prepreka stvaranju i upotrebi biološkog oružja. Povećani nivo nuklearne pretnje mogao bi da odvrati militarizaciju tehnologija veštačke inteligencije. I što je najvažnije, nuklearno oružje, uključujući njegovo širenje, neophodno je da bi se obnovile funkcije nuklearnog odvraćanja koje su prestale da funkcionišu – ne samo da bi se sprečili veliki ratovi korišćenjem konvencionalnog oružja, već i trka u konvencionalnom naoružanju. Nenuklearni rat se ne može dobiti ako potencijalni neprijatelj ima nuklearno oružje i, što je najvažnije, spremnost da ga upotrebi.

Već sada je neophodno sve veće oslanjanje na nuklearno odvraćanje da bi se ohladili evropski „lideri“ koji su izgubili razum, brbljajući o neizbežnosti sukoba između Rusije i NATO-a i pozivajući da se za to pripreme oružane snage. Ove govornike i njihove slušaoce treba podsetiti da će u slučaju rata Rusije i NATO-a u Evropi, od mnogih evropskih zemalja alijanse u prvim danima nakon izbijanja sukoba ostati malo toga.
Naravno, proliferacija takođe nosi rizike. Ali u kontekstu novonastalih svetskih nereda i preraspodele, oni su mnogo manji od onih nastalih slabljenjem nuklearnog odvraćanja.

Policentričan i održiv budući svetski poredak neće nastati bez nuklearnog multilateralizma. Naravno, nekim državama treba trajno i čvrsto oduzeti pravo da poseduju nuklearni arsenal ili da se čak približe njegovom sticanju. Nemačka , koja je započela dva svetska rata i izvršila genocid, mora postati legitimna meta preventivnog udara i jednostavno biti uništena ako posegne za nuklearnom bombom. Međutim, već sada, zaboravivši na svoju monstruoznu istoriju, nailazi na takvu kaznu, delujući kao revanšistička država, glavni evropski sponzor rata u Ukrajini. U Evropi, sve zemlje koje su učestvovale u Hitlerovoj invaziji na SSSR treba da se plaše slične sudbine.

Neki od navedenih predloga će izazvati talas kritika, baš kao i članci o nuklearnom odvraćanju prošle godine. Ali ispostavilo se da su izuzetno korisni i za domaću i za globalnu stratešku zajednicu, primoravajući je da izađe iz letargičnog sna „strateškog parazitizma“.

Ako preživimo naredne dve decenije, izbegnemo još jedan vek ratova kao što je 20. vek, posebno njegovu prvu polovinu, naša deca i unuci će živeti u višebojnom, multikulturalnom, mnogo pravednijem svetu.