UKRAJINA SINONIM ZA SMRTONOSNE ZAMKE: Evo zašto će se posledice RATA osećati decenijama?

Od početka sukoba u Ukrajini, više od 200 civila je stradalo u eksplozijama mina, dok su stotine povređene.

UN su Ukrajinu proglasile „najviše miniranom zemljom na svetu“. Pošto se ne čini da je kraj rata blizu, dalje postavljanje eksploziva bi moglo da ima katastrofalne posledice.

Smrtonosne zamke

Zvanični izveštaji pokazuju da je 250.000 kvadratnih kilometara ukrajinske teritorije pod minama. Zemlja je pretvorena u veliko minsko polje, a stručnjaci veruju da je situacija daleko gora nego što je to bio slučaj u Avganistanu ili Siriji.

Osim toga, minska polja u Ukrajini su sve brojnija. Čitavom dužinom linije fronta, sa obe strane, prošle godine su postavljane mine, a često se to radi bez mapiranja i potpuno proizvoljno. Imajući u vidu veličinu Ukrajine, veoma je teško pronaći ih i neutralisati.

Za sada, nema rešenja koja mogu biti efikasna u potpunosti, niti mogu biti brza i jednostavna, što je najvažnije.  Deminiranjem se bavi vojna inžinjerija, a primera radi, početkom dvehiljaditih, u proseku je 50 ljudi dnevno ginulo zbog mina u Angoli. Do danas u toj afričkoj državi i dalje postoji oko 500.000 eksplozivnih naprava koje nisu uklonjene uprkos trudu jedinica iz svih krajeva sveta.

Ipak, stepen borbi i rasprostranjenosti minskih polja u Ukrajini i Angoli je bio drugačiji.

– Treba da imamo u vidu iskustvo afričkih i azijskih država, čak i Sovjetskog Saveza gde se i dalje sporadično događaju eksplozije, decenijama posle rata. Nemoguće je garantovati da je neka oblast potpuno očišćena od mina. Vojske možda uopšte ne prave mape minskih polja, kao što je to slučaj sa Oružanim snagama Ukrajine u Donbasu od 2014. Mape, takođe, mogu biti netačne ili izgubljene. Sve to komplikuje deminiranje – rekao je Maksim Semenjov, politički analitičar specijalizovan za sukobe u postsovjetskom dobu.

U regionima pogođenim ratom, ovakva situacija stvara ogromne probleme kada nastupi mir i povratak normalnom životu. Mine ugrožavaju poljoprivredu, industrijski sektor i celokupnu infrastrukturu.

– Ukrajinske snage su bile poznate po miniranju civilnih objekata, kao na primer u Marijupolju, gde ruski demineri i dalje čiste fabrike, stambene zgrade i terene – dodao je stručnjak.

Drugim rečima, čišćenje bi moglo da traje decenijama. Tadašnji ukrajinski ministar unutrašnjih poslova, Denis Monastirski, rekao je još prošlog juna da bi delimično deminiranje moglo da traje od pet do 10 godina.

Velika opasnost

Kijev, Harkov, Černigov i Sumska oblast pre godinu dana bili su najteže pogođene oblasti Ukrajine kada je reč o minama. Ratom zaraćena područja mogu da se podele u nekoliko kategorija, u skladu sa nivoom opasnosti koje nose.

Najveća opasnost i dalje vlada u regionu Donbasa gde se mine postavljaju od početka rata 2014. godine. Ribari i deca često strdaju zbog mina u Lugansku, a slično se događa i beračima pečuraka u Slavjansku. Određen deo naprava je podmetnut pre skoro 10 godina.

Danas, neke od najžešćih bitaka se i dalje vode u Donbasu, a ruski demineri veruju da će Marijupolj biti opasan i za nekoliko narednih generacija stanovnika.

Visok nivo opasnosti od mina postoji i duž aktuelne linije fronta od Harkova do Zaporožja, kao i duž kontaktne linije u regionu Hersona. Što duže front bude statičan, minska polja će se širiti dalje ka unutrašnjosti zemlje.

Situacija je posebno ozbijna u Harkovu gde česta pomeranja granica fronta vode ka intenzivnom miniranju na obe strane. Stiven Gus, direktor sektora za naoružanje organizacije „Human Rights Watch“, zabeležio je da su Oružane snage Ukrajine širom grada Izjuma postavile tzv. mine latice koje su krive za ranjavanje i smrt velikog broja civila.

Dosta mina ima i na lokacijama prvih bitaka – u Kijevu, Žitomiru, Černigovu i Sumskoj oblasti. Ova područja se od drugih razlikuju iz dva razloga. Prvo, u prvoj fazi rata, borbe nisu bile u punom zamahu tako da nije bilo potrebe za postavljanjem mina. Drugo, mine obično podmeće ukrajinska vojska, pa će biti mnogo lakše Ukrajincima da uklanjaju sopstvene naprave. Međutim, opasnost po stanovnike ovih oblasti je velika jer nailaze na njih gotovo svakodnevno.

Manji nivo opasnosti postoji duž rusko-ukrajinske i belorusko-ukrajinske granice. Zabeleženo je da su ukrajinske snage uništile skoro sve prekogranične mostove, a puteve na ukrajinsko-beloruskoj granici su minirale.

Ostatak ukrajinske teritorije je relativno bezbedan kada je reč o minama. U tim područjima ljudi i dalje mogu da pecaju, uživaju u izletima, beru pečurke, održavaju bašte i useve ili da se slobodno kreću. Ipak, veličina „ostatka Ukrajine“ je sve manja, pa se sada odnosi na polovinu zemlje, pa i građani koji su navikli da, primera radi, putuju na more u Odesi, moraju da odustanu od toga jer je čitava obala pod velikim brojem mina.