UKRAJINA ZA EVROPU I NATO POSTAJE NOVI VIJETNAM: Zapadni lideri GUBE RAZUM, srljaju u rat sa Rusijom bez IZLAZNE STRATEGIJE

Nije malo onih koji od početka govore da će Ukrajina biti „ruski Vijetnam“, jer za razliku od Rusije koja je postavila izvesne ciljeve u Ukrajini i na neki način ih već ostvarila, zapad svoju ulogu još nije forumilisao i sve više se udaljava od mirovnog rešenja, primećuje Bisenić, ali dodaje da je dobra vest da građani, barem u zapadnoj Evropi, to ne uzimaju „zdravo za gotovo“ i da je realno da će unutrašnji pritisci dovesti do zaokreta ka mirovnom rešenju ukrajinske krize.

U autorskom tekstu za Tanjug Bisenić piše: Postaje li Ukrajina novi Vijetnam? Čini se da je ovo sada opravdano pitanje imajući u vidu poslednje događaja i izjave koje dolaze sa strana koje su manje ili više već upletene u sukob. Evropa je prešla još jednu crvenu liniju u svojoj sve izraženijoj eskalaciji akcija protiv Rusije, koji više nije tako posredan. Na jednom na brzinu dogovorenom sastanku evropskih lidera u Parizu – kao odgovor na značajne prodore Rusije na ukrajinskoj liniji fronta u prošlih nekoliko nedelja – francuski predsednik Emanuel Makron razbio je jedan od retkih tabua koji su ostali u zapadnim krugovima rekavši da slanje NATO trupa u Ukrajinu ne bi trebalo da bude van planova. „Moramo učiniti sve što je potrebno da sprečimo Rusiju da pobedi u ratu“, rekao je on, dodajući da Francuska može čak i da preduzme takvu akciju bez saglasnosti drugih članica EU, jer je „svaka zemlja suverena i njene oružane snage su suverene“.

Odmah nakon toga, šef Pentagona, Lojd Ostin, rekao je da će NATO morati da se uplete u sukob, ukoliko Ukrajina bude poražena. „Poraz Ukrajine u aktuelnom sukobu preti vojnim sukobom između NATO-a i Rusije, rekao je Ostin na saslušanju u Predstavničkom domu. „Iskreno, ako Ukrajina padne, zaista mislim da će NATO ići u sukob sa Rusijom“, rekao je on. Na kraju, sve se razbuktalo objavljivanjem prisluškivanih razgovora visokih nemačkih oficira koji razmatraju napad na Krimski most nemačkim raketama “Taurus” koje nemački kancelar Šolc ne želi da isporuči Ukrajini. Šolc to odbija zbog toga što bi tada nemački vojnici i oficiri morali da se nađu na terenu kako bi rukovali ovim raketama, što bi značilo da Nemačka direktno ulazi u rat s Rusijom, objasnio je Šolc. Sudeći po razgovoru, britanska i francuska vojska takođe deluju u Ukrajini. Ovo podseća na ranije primedbe nemačkog kancelara Šolca o britanskim i francuskim vojnicima koji pomažu Ukrajincima da ispaljuju rakete Storm šedou na ruske ciljeve.

Šolc je tada optužen za „flagrantnu zloupotrebu obaveštajnih podataka“ od strane svojih saveznika zbog obelodanjivanja ovih informacija. Ipak, izjava francuskog predsednika nije dobro prošla kod saveznika iz NATO-a, koje se francuski predsednik nije ni potrudio da prethodno upozori. Ovo je verovatno dizajnirano da maksimizira uticaj izjave. Makron je sklon izjavama koje privlače pažnju. Takva je bila izjava, podsetimo se, da je NATO „klinički mrtav“, što ga nije sprečilo da Francuska punim kapacitetom deluje unutar NATO, pa se smatra da su mu takve izjave često korisne kao način odvraćanja pažnje od domaćih problema.

Ovog puta njegova izjava je bila toliko provokativna da je izazvala značajnu reakciju u Francuskoj, gde se polovina stanovništva već protivi pružanju veće pomoći Ukrajini. Marin Le Pen optužila je Makrona da se igra sa životima francuske dece, dok je radikalni levičar Žan Lik Melanšon to nazvao „ludilom“. Na ulicama su se pojavili i demonstranti koji zahtevaju da Francuska napusti NATO. U međuvremenu, van Francuske, praktično sve članice NATO-a odbacile su Makronov predlog i isključile slanje kopnenih trupa u Ukrajinu, dok je sam Putin upozorio da bi takav potez mogao da izazove veliku eskalaciju. Komentarišući ovaj potez u „Figarou“, nekadašnji ministar kulture, advokat, bivši konzervativni član parlamenta, Pjer Leluš, zatražio je da Francuska preuzme jaču ulogu mirovnog posrednika. Leluš je ocenio da „Makronova eskalacija deluje koliko improvizovano toliko i opasno“. On kaže da je „legitimno ponuditi finansijsku i vojnu pomoć susednoj demokratskoj državi koja je na udaru, ali slanje kopnenih trupa jednako je ulasku u otvoreni rat sa velikom nuklearnom silom“. Da li je Francuska spremna za ovo, pita se Leluš? „Zar nacija koja voli da se predstavlja kao ‘sila regulator’ (što je još jedan Makronov izraz) ne bi trebalo da pokuša da nađe diplomatsko rešenje, kao što su i same zaraćene strane pokušavale da urade u Istanbulu pre godinu dana?“

Ali koliko dugo će lideri NATO-a zadržati ovaj stav? Makron je, na kraju krajeva, sasvim u pravu u vezi jedne stvari: zemlje NATO-a su prešle praktično sve „crvene linije“ koje su sebi zadale na početku sukoba.

„Mnogi ljudi koji danas kažu ‘nikad, nikad’ bili su isti ljudi koji su pre dve godine rekli ‘nikad tenkovi, nikad avioni, nikad rakete dugog dometa'“, rekao je on. U tom smislu, cela debata o trupama na terenu nije ništa više od odvraćanja pažnje od činjenice da je NATO već uključen u de fakto rat protiv Rusije – sa trupama na terenu ili bez njih. Osim toga, javna je tajna da su zapadne specijalne snage već prisutne u Ukrajini – uključujući britanske trupe. Zaista, jedva da postoji neslaganje među evropskim liderima oko činjenice da njihove zemlje treba da nastave da vode ovaj takozvani proksi rat; pitanje je da li bi cilj trebalo da bude podrška zvanične strategije Ukrajine da ponovo zauzme svaki pedalj teritorije pod ruskom kontrolom – predlog koji se sada sve više priznaje kao nemoguć čak i u zapadnim krugovima – ili bi radije trebalo da bude jačanje odbrane Ukrajine sa cilj okončanje ruskog napredovanja.

Čini se da evropske zemlje sve više naginju ovom drugom, a da Nemačka trenutno u tome prednjači. Iako se Nemačka pojavila kao najveći pristalica Ukrajine na Zapadu (pošto američki Kongres nastavlja da blokira novi paket pomoći), Šolc se do sada odupirao pritiscima opozicije, kao i članova sopstvene koalicije, da pošalje nemačke krstareće rakete Taurus za Ukrajinu. Njegov argument je dvostruk: prvo, da rakete imaju domet od 500 kilometara i da bi mogle da se koriste za udar na Moskvu; drugo, da bi njihova isporuka zahtevala da specijalno obučene nemačke trupe budu na terenu u Ukrajini.

Ovo bi efektivno uvuklo Nemačku u direktan rat sa Rusijom. Ali čak i Šolcova očigledna opreznost deluje zabrinjavajuće naivno u odnosu na nedavnu najavu šefa NATO-a Jensa Stoltenberga da je blok dao Ukrajini zeleno svetlo da koristi F-16 koje je isporučio Zapad za napad na ciljeve u Rusiji – još jedna opasna eskalacija koja približava NATO i bliže direktnoj konfrontaciji sa Rusijom. Na kraju, međutim, neslaganja unutar NATO-a su oko taktike, a ne strategije: praktično sve zemlje se slažu da Ukrajinu treba podržavati „koliko god je potrebno“. U tom cilju, nekoliko evropskih zemalja, uključujući Veliku Britaniju, upravo je potpisalo bilateralne dugoročne bezbednosne sporazume sa Kijevom, obavezujući se da će „pružiti Ukrajini brzu i trajnu bezbednosnu pomoć, savremenu vojnu opremu u svim domenima po potrebi“. Ipak, niko zaista ne zna šta zapravo znači podrška Ukrajini „koliko god je potrebno“.

Nema jasno definisanog i dogovorenog ratnog cilja – osim „nedopuštanja Rusiji da pobedi“, i nejasne nade da će se Rusija istrošiti ekonomski i vojno. Ruski ministar spoljnih poslova, Sergej Lavrov, na Diplomatskom forumu u Antaliji saopštio je da u Ukrajini nema samo stranih plaćenika, već i karijernih oficira iz drugih zemalja, uključujući Francuze i Britance, a reči šefa Pentagona da poraz Ukrajine u sukobu sa Rusijom preti vojnim sukobom između NATO-a i Rusije nazvao je „frojdovskim lapsusom“. General-potpukovnik Ruske spoljne obaveštajne službe Leonid Rešetnjikov, potvrdio je da je „NATO zaista umešan i da aktivno učestvuje u neprijateljstvima na strani Ukrajine“. Prema Rešetnjikovu, NATO snage u Ukrajini uključuju zapadne obaveštajne operativce, sofisticirano oružje zapadne proizvodnje sa osobljem za popravku, posadama i ljudstvom za obuku i profesionalne specijalce prerušene u strane plaćenike.

Ranije je visoki evropski zvaničnik potvrdio za „Fajnanšel tajms“ da su trupe NATO-a tajno učestvovale u neprijateljstvima na strani Ukrajine već duže vreme. Rešetnjikov je pretpostavio da bi najnovija procurela informacija nemačkih razgovora mogla da pokaže da neki zapadni učesnici nastoje da spreče svoje kolege iz NATO-a „da se zaglave u Ukrajini“, jer je to ispunjeno velikim rizikom od direktne konfrontacije sa Rusijom. Otuda se pojavljuju sumnje da nemači kancelar zapravo profitira iz „curenja“ ovog transkripta, kao što to ocenjuje nedeljnik „Die Zeit“ i da će posle ovoga prestati pritisci na Nemačku za isporučivanje raketa, što ona i inače ne želi. Dakle, koja je svrha podržavanja dugog i krvavog rata iscrpljivanja, koji bi potencijalno mogao trajati godinama? Kako Anatol Liven tvrdi, „koliko god mirovni sporazum bio bolan danas, biće beskonačno više ako se rat nastavi i Ukrajina bude poražena“. Ipak, poslednjih meseci, SAD i Ukrajina su navodno nastavile da odbijaju sugestije Rusije o prekidu vatre. Ono što zaista predstavlja rizik, jeste abeceda vijetnamske krize koja je absorbovala SAD šesdesetih godina.

U suštini, to je uplitanje u rat bez „izlazne strategije“. Ovu doktrinu sveobuhvatno je razvio bivši američki načelnik Generalštaba i kasniji šef Stejt departmenta, Kolin Pauel. Pauel je odbijao vojnu intervenciju, ukoliko nisu jasno postavljeni ciljevi koji treba da budu postignuti i trenutak kada se vojska povlači nakon izvršenog zadatka. Za njega je „beskrajna eskalacija“ bila sasvim neprihvatljiva. Drugi „novi Vijetnam“ vide na drugoj strani. Nije malo onih koji od početka govore da će Ukrajina biti „ruski Vijetnam“. Za razliku od Rusije koja je postavila izvesne ciljeve u Ukrajini i na neki način ih već ostvarila, zapad svoju ulogu još nije forumilisao, ali se, svejedno, sve više udaljava od mirovnog rešenja. Usred takve nejasnoće, dobra vest je da građani, barem u zapadnoj Evropi, izgleda da to ne uzimaju „zdravo za gotovo“. Uprkos stalnim pritiscima straha, Rusija se nalazi na samo 11. 7. i 6. među brigama Italijana, Nemaca i Francuza, ispod kriminala, nejednakosti i imigracije, prema najnovijem izveštaju Minhenske bezbednosne konferencije. Zbog toga je najrealnije da se očekuje da će unutrašnji pritisci dovesti do zaokreta ka mirovnom rešenju ukrajinske krize.