Silke Veinfurtner i njen tim sa univerziteta stvorili su taj vrtlog, sličan tornadu, korišćenjem supertekućeg helijuma izuzetno niske viskoznosti. Njihovo istraživanje čeka naučne recenzije i trenutno je dostupno na repozitorijumu arXiv.
„Postoji sva ta zanimljiva fizika koja se događa oko crnih rupa, ali toliko toga je van domašaja. Tako da možemo da koristimo ove kvantne simulatore za istraživanje fenomena koji se događaju oko crnih rupa“, kaže Veinfurtner, naglašavajući važnost tih kvantnih simulatora.
Superfluidni helijum, koji teče s 500 puta manjom viskoznošću od vode, omogućio je stvaranje velikog i stabilnog vrtloga, što je dosad bio izazov u carstvu kvantnih tečnosti. Patrik Švančara, član navedenog naučnog tima, istakao je jedinstvenost njihovog pristupa, preneo je „Nju sajentist“.
„Iako su slični vrtlozi napravljeni pre u fizičkim sistemima, osim supertekućeg helijuma, njihova snaga je tipično barem nekoliko puta slabija“, pojašnjava Švančara.
Džef Stajnhauer, pionir u laboratorijskim simulacijama crnih rupa, pohvalio je uspeh britanskih naučnika.
„Uzeli su vrlo dobro uhodanu, staru, klasičnu tehniku supertekućeg helijuma, i učinili nešto stvarno novo s njom i znatno povećali tehnološke mogućnosti u odnosu na ono što je učinjeno u prošlosti“, rekao je Stajnhauer.
Naučnici su posmatrali interakciju između sićušnih talasa u tečnosti i vrtloga, odražavajući način na koji kosmička polja komuniciraju s rotirajućim crnim rupama. Rezultati su nagovestili fenomen koji se zove „ringdown mode“, analogan podrhtavanju uočenom u crnim rupama nastalim nakon što se dve crne rupe spoje.
„To nudi izvrsnu početnu tačku za istraživanje nekoliko fizičkih procesa crnih rupa, s potencijalom traženja novih uvida i usputnog otkrivanja skrivenih blaga“, smatra Veinfurtner.
Kvantni vrtlozi, s ponašanjem sličnim crnim rupama, stoga otvaraju puteve za proučavanje fenomena koji su pre bili nedostižni.
